Niš, foto: Dragan Nikolić
Niš, foto: Dragan Nikolić

Čitalac, moj vršnjak, dobro se seća Niša iz 1996/97. Pamti u najlepšem svetlu i Zorana Živkovića iz tog vremena. (Živković iz proteklih desetak godina ipak je nešto drugo.) U Nišu su tada iz sve snage (pro)radile i privatne, nezavisne (opoziciono nastrojene) lokalne TV stanice. Izgledalo je kao da tamo sve vri od (opozicionog) političkog života. Gotovo pa kao nostalgija deluje ovo prisećanje. Proteklih bezmalo tri decenije sa svim izneverenim očekivanjima i katastrofom posle 2012. čine da se Niš iz druge polovine devedesetih čini kao politički izgubljeni (opozicioni) raj.

Otuda jake emocije prema jučerašnjim rezultatima opozicije u Nišu. Ti rezultati bude nadu, navode na pomisao da je možda ponovo krenulo, opet baš iz Niša. Samo što nije. Nema razloga da tako – kao nagoveštaj opštih promena nabolje – razumemo uspeh opozicije u Nišu. Ovo su druga vremena. Iako su režimi iz devedesetih i danas – isti.

Demokratija stoji na više temelja. Jedan od njih je – obrazovni. Demokratski politički život pored ostalog treba shvatiti i kao školu. U toj školi svi uče. Jedna vrsta univerziteta – to je demokratija. U vezi s tim, ono što smo naučili u devedesetima je važno, ali samo delimično primenljivo na situaciju danas. Jeste, važni su mediji. Jeste, važno je da opozicija bude ujedinjena. Jeste, važno je da imamo stranke kao garante i resurse za organizovani politički rad bez koga nije moguće izaći na izbore, pobediti i kompetentno preuzeti vlast.

Ali, tada još nismo mogli znati da birači daju poverenje i očekuju za uzvrat da ne budu iznevereni. Naprosto, do te 1996/97. nismo imali priliku da proverimo sposobnost opozicionih stranaka da vladaju. Tada smo imali sreću, na razne načine i uz razne vrste pomoći, stranke koje su tada došle na vlast na lokalu pokazale su se kao dobre. Danas imamo bogato, iako kratko, (više loše nego dobro) iskustvo s tim strankama na vlasti. To je prva razlika.

U devedesetima, pokreti građana nisu mogli da se takmiče sa strankama. Nije stvar samo u tome da nisu imali ni dovoljno resursa, ni dovoljno političkog/izbornog iskustva (nisu ga imale ni stranke) – naprosto, ljudi su više verovali strankama. U tom, stranačkom smislu, SPS je bio tako dominantan da je (nažalost) postao model i za sve druge stranke, ali i za odnos žitelja Srbije prema strankama. To smo skupo platili posle 2000.

Danas se događa sasvim obrnuto – ljudi su spremni da poverenje daju nestranačkim (individualnim – sećamo se još Saše Jankovića – ili kolektivnim, svejedno) akterima pre nego strankama. I sami ti nestranački akteri nisu više sasvim bez resursa, kao što očigledno imaju i dovoljno znanja da se uspešno kreću kroz političko polje (nije stvar samo u dobroj komunikaciji, pored toga umeju i da se organizuju). Ostaje još samo da vidimo kako će se ponašati ti akteri jednom kada uzmu vlast (na izborima). (Što se sad očito neće dogoditi.) To je druga razlika.

Treća razlika je u političkom protivniku naspram opozicije. Iako je reč o doslovno istim režimima – današnji je obnovljeni stari režim iz devedesetih – podudaranje ipak nije potpuno. Današnji režim je istovremeno i slabiji i jači od svog kriminalnog političkog blizanca iz devedesetih. Milošević je vladao silom i – ako to tako može da se kaže – ratom (u susednim zemljama, da bi taj rat na kraju doveo i na Kosovo, što je tada bila Srbija). Danas (još) nemamo rat.

Miloševićev nacionalizam bio je van svake sumnje, opozicione stranke su ga u tome uglavnom sledile, retko kad osporavale. Izuzev antinacionalističkog GSS-a – ali antinacionalizam ni onda ni danas nije bio ni blizu zanimljiva, a još manje prihvatljiva opcija za većinu žitelja Srbije. Konačno, „zapadni svet“ bio je (na kraju) protiv Miloševića, a ratovi u Jugoslaviji bili su u središtu međunarodne pažnje. Vučić, naravno, vlada i golom silom, ali sila medija na koju se oslanja jača je od one Miloševićeve. Vučićev nacionalizam lako osporavaju veći nacionalisti od njega. „Zapadni svet“ je pak uz Vučića, naprosto zato jer ga više nije briga za nas. Ima mnogo prečih žarišta od ovog našeg. Barem dok ponovo ne zaratimo.

Zbog svega toga, Vučić bolje prolazi od Miloševića čak i kada je slabiji od njega na samim izborima. Sad već u kontinuitetu Vučić na izborima pravi rezultate slabije od prethodnih svojih rezultata. Podrška žitelja Srbije Vučiću što se brojeva tiče pada. Na ovim sad izborima, Vučić je izašao u najširoj mogućoj koaliciji, ubivši pri tom (žrtvujući dakle) SPS, i opet je dobio manje glasova nego u decembru.

Međutim, opet s dobrim razlozima može da se proglasi pobednikom, jer pobednik je onaj koji vlada posle izbora. Mi sad možemo reći da je on napravio očajan rezultat s obzirom na utrošene i žrtvovane resurse, ali vladaće i posle ovih izbora, a to ga čini pobednikom. Ali, ne treba mu dati više nego što je sam za sebe izborio. On ostaje na vlasti – kad kažem on mislim na njegove, jer je identifikacija između njih apsolutna – ne zato što je vukao dobre poteze, nego zato što je opozicija igrala neozbiljno i neodgovorno.

U prvim komentarima posle izbora naglašava se da je opozicija napravila konfuziju u glavama birača. I da je to razlog i za malu izlaznost i za mahom loš izborni rezultat opozicije. To nije tačno. Glave birača bile su sasvim bistre. Konfuzija je ostala u glavama opozicionih stranačkih aktera. I za to su bili kažnjeni. Ne samo što dobar broj birača nije izašao da glasa, nego su i ono što su (opoziciono) glasali, svoj glas većinski dali nestranačkim akterima. Ne znam može li biti jasnijih poruka za stranke. A poruke su barem dve, i obe ulivaju nadu.

Prva je da Srbija konačno u političkom polju dobija takozvane samonikle aktere. Sećamo se devedesetih – stranke su formirane gotovo uvek u Beogradu (izuzetak je Vojvodina, donekle), i uvek je to radila manja grupa ljudi koja je kasnije pozivala ostale da im se pridruže. U proteklih par godina, imamo pokrete, grupe, koje se formiraju i šire svoje uticaje lokalno. Ta vrsta političke decentralizacije je dobra vest, i videli smo kako to dobro može da izgleda na ovim izborima.

Druga poruka je upućena strankama. Ona je dvostruka. Stranke više nisu jedini politički akteri kojima su ljudi spremni da daju glas i poverenje. Stranke više ne mogu računati na podršku birača samo zato što su opozicione. Ako se vratimo tvrdnji s početka teksta – da je demokratija jedan sveopšti obrazovni proces – onda su ovaj put đaci bili konfuzne stranke, a lekciju su držali bistri žitelji Srbije. Lekcija glasi: dali smo vam u decembru poverenje zato i samo zato što ste išli zajedno. U aprilu ste to zajedništvo rasturili, uskratili smo vam poverenje.

Od danas počinje novi politički proces. Pošto su dobili lekciju, sada treba da se pokažu – đaci.

Peščanik.net, 03.06.2024.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).