Foto: Pinterest
Sociološkinja i bivša predsjednica Građanskog saveza Srbije govori o diplomatskim promašajima zemalja Zapadnog Balkana, o izvorima srpskog nacionalizma i o načinu na koji je povratak Vojislava Šešelja iz Haga utjecao na političke prilike u Srbiji, ali i na odnose između država bivše Jugoslavije.
“Nemodernizovana i zaostala društva, kakva su naša na Zapadnom Balkanu, nesposobna su da vode dinamičnu spoljnu politiku, da je usklade sa prilikama u okruženju, da adekvatno reaguju na odnose u svetu i da prepoznaju signale koje nam EU gotovo svakodnevno šalje”, kaže za Dane sociološkinja Vesna Pešić.
Koje je to zapadne signale Vlada Srbije nesposobna da pravilno pročita?
Srpska diplomatija izgleda ne razume da se problemi između Brisela i Moskve više ne odnose samo na ukrajinsku krizu, već da se oni danas suštinski svode na sukob dva vrednosna sistema. I da, u tom smislu, Srbija konačno mora da se opredeli: ako se već kandidovala za EU, onda mora i da pokaže da više nije u dilemi “kome će se privoleti carstvu” – istočnom ili zapadnom.
Teoretičar Ivan Krastev s pravom primećuje da je Vladimir Putin u jednom momentu napravio revizionistički rez i da je, nakon perioda u kome se ponašao kao direktor velikog preduzeća, odlučio da počne da vodi identitetsku i nacionalističku politiku. Slom SSSR-a, tvrdi danas Putin, za Rusiju predstavlja “veliku tragediju”. Ovakva resentimanska politika ruskog predsednika podrazumeva dalje zatvaranje i izolaciju njegove zemlje, kao i ekonomsko slabljenje Rusije, koja je u dubokoj recesiji i pod zapadnim sankcijama.
Nažalost, srpska diplomatija nema radare da uhvati promene o kojima govorim, niti da realno proceni gde je to Srbija danas, gde joj je mesto.
Što, u krajnjem, nije čudno budući da spoljnu politiku vodi isključivo Aleksandar Vučić, dok je Ivica Dačić, za koga znamo kako je došao na mesto ministra spoljnih poslova, sveden na ulogu statiste.
Kako je Ivica Dačić postao šef diplomatije? Šta hoćete da kažete?
Hoću da kažem da je Dačić, koji ne govori ni jedan jezik niti ima bilo kakve ozbiljne reference za vođenje diplomatije, na mesto ministra spoljnih poslova došao zahvaljujući željama Moskve. Dačića su Rusi instalirali na to mesto, i to na isti onaj način na koji su “isposlovali” da energetski sektor Srbije, za koji je Moskva naviše zainteresovana, pripadne Dačićevim socijalistima. S obzirom na taj važan aspekt, za ovu vladu bi se moglo reći da je – proruska. Bez obzira na to što uporno ponavlja kako “ne odustajemo od EU”.
Inače, kada govorimo o opredelenju, čini mi se da u Srbiji nikada, uključujući i period Informbiroa, nije bilo više proruski orijentisanih građana.
Kako to? Pa, ova Vlada je posljednje izbore dobila insistirajući na proevropskoj politici.
U tome i jeste važan paradoks: Srpska napredna stranka i njeni lideri naprosto nisu dobro savladali “evropsko gradivo”. Vođstvo ondašnje Srpske radikalne stranke 2008. shvatilo je da, ostanu li izolovani od EU, njihova partija ne samo da nikada neće doći na vlast, nego i neće imati bilo kakvu političku budućnost. Tako su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić 2008. rešili da napuste Vojislava Šešelja i osnuju Srpsku naprednu stranku (SNS), koja se izjasnila kao proevropska. Da bi se kao takva potvrdila, SNS je pokazao kooperativnost oko rešavanja pitanja Kosova: potpisan je Briselski sporazum i na osnovu toga je Srbija dobila datum za otvaranje pregovora sa EU. Ipak, svojom tradicijom i pogledom na svet, naprednjaci su i kao stranka i kao pojedinci ostali duboko vezani za Rusiju. Tako je došlo do “sedenja na dve stolice”, koje se ogleda i u politici “i EU i Rusija”. Zaoštravanjem odnosa između Brisela i Moskve, ta politika postala je neodrživa. U međuvremenu, Vladimir Putin saopštio je da prekida izgradnju Južnog toka…
Premijer Vučić ovih dana javno zamjera predsjedniku Putinu na tome što mu, tokom tri sastanka koja je sa njim imao, nije čak ni nagovijestio takvu mogućnost.
Sigurna sam da niko ozbiljan nije ni očekivao da bi Vladimir Putin mogao da se ispoveda Aleksandru Vučiću. Uostalom, videli ste: iako se premijer junačio obećavajući da će od ruskog predsednika tražiti određene ustupke koji se odnose na, po Srbiju, štetni gasni sporazum – naročito vezano za prodaju NIS-a – Vučić se iz Moskve vratio praznih ruku. Umesto obećanih ustupaka, premijer je građane Srbije radosno obavestio da će, povodom proslave 70 godina od oslobođenja glavnog grada, predsednik Rusije doći u Beograd, gde će mu, kako bi demonstrirali srpsko-rusko prijateljstvo, biti priređena ona nepotrebna vojna parada. I to sa sve prikazivanjem nekakve vojne gvožđurije. Doduše, uz pomoć ruskih aviona.
Čim se vratio u Moskvu, Putin je od Srbije zatražio da vrati dug od 224 miliona dolara za gas, smanjivši, pritom, Srbiji dotok gasa za dvadeset i osam procenata. Na kraju, ruski predsednik je obznanio i da odustaje od izgradnje Južnog toka.
Ta vijest je uzdrmala državni vrh Srbije?
Naravno da ih je uzdrmala. To je ovih dana glavna tema. Budući da Srbija nema rezervni plan u smislu obezbeđenja stabilnog snabdevanja naftom i gasom, odustajanje od Južnog toka za Beograd je bio hladni tuš. Tim pre što, sudeći po ugovoru, Srbija nema pravo na odštetu. Iako je u taj projekat već uložila trideset miliona evra.
Sa druge strane, možda je ovo momenat da vlast u Beogradu malo “ohladi” odnose sa Rusijom i da jasno kaže da se definitivno opredeljuje za EU. Naravno, to ne znači da predlažem da se Srbija svađa sa Moskvom – kao ni sa bilo kojom drugom zemljom – nego da se jasnije spoljnopolitički definiše, da napravi novi plan kako da reši snabdevanje gasom i da konačno shvati da u budućnosti ne sme da ponavlja greške kakve su, potpisujući gasni sporazum sa Rusima i vodeći se motivima koji nisu bili komercijalne prirode, napravili Vojislav Koštunica i Boris Tadić.
Zašto su Koštunica i Tadić potpisali takav sporazum? O kakvim motivima govorite?
O iracionalnim! Reč je o očekivanjima da će velika Rusija, zauzvrat, uspeti da Kosovo sačuva u granicama Srbije. Ovakav komercijalni promašaj dokaz je da se ekonomski ugovori ne smeju mešati sa nacionalnim ciljevima.
Kada sam govorila o prilici za “hlađenje” odnosa sa Moskvom, imala sam u vidu sumnje o kojima poslednjih dana naveliko piše nemačka štampa, a koji se odnose na strategiju Rusije po kojoj će, šireći svoj uticaj na Balkanu, Moskva pokušati da se smesti upravo u Srbiji i da odatle konstantno podriva EU. Na takvu mogućnost otvoreno je upozorila i nemačka kancelarka Angela Merkel. Po mom sudu, sve ovo dovešće do jačih pritisaka na Beograd da se konačno izjasni gde i na koju stranu zapravo želi da ide. Što će biti teško, s obzirom na činjenicu da je jednu od veoma važnih osnova srpskog nacionalizma uvek predstavljalo rusofilstvo i pravoslavlje. Kada je ova vlast napravila određene ustupke oko pitanja rešavanja statusa Kosova, ta kosovska komponenta na kojoj se takođe temelji srpski nacionalizam malo je popustila. Istovremeno, naglo je porasla ljubav prema “majčici Rusiji”, našoj ruskoj braći, koja će pomoći napaćenom srpskom narodu. Ovakvom razvoju situacije u prilog ide i jačanje autoritarizma u Srbiji, uspostavljanje lične vlasti jednog čoveka; pokoravanje i kontrola medija; uopšte, slabljenje institucija i demokratije. Hoću da kažem da se autoritarizam o kome govorim sada oslanja na neku vrstu pasivnog nacionalizma.
Kako – pasivnog?
Devedesetih, u Srbiji ste imali eksplozivni nacionalizam, koji je bio otvoren, gromoglasan i mobilizirajući. Ljude je odvodio u ratove i dobro znamo kako se to završilo. Danas je taj nacionalizam drugačiji i neki beogradski autori s pravom smatraju da je reč o takozvanom implozivnom nacionalizmu koji neprijatelje traži i prepoznaje unutar same Srbije. Istovremeno, kroz javne nastupe pripadnika vlasti i kroz kontrolisane medije provlači se stara priča o tome da je Srbija uvek vodila samo “pravedne ratove”, da “nikada nije bila osvajač”; “uvek smo bili žrtve”, “uvek se borili za slobodu”, “uvek nam se činila nepravda”… Naravno, nikome od njih na pamet ne pada da odgovori na pitanje da li je, recimo, to što su četiri godine Sarajevo držali pod opsadom bio “oslobodilački rat”, “zavera protiv Srba”, “nepravda”? Pa, neće biti.
Kada je reč o politici koja se vodi prema spolja, nju bismo mogli nazvati “kalimero politikom”…
Zbog toga što neprestano ponavlja priču o nepravdi zapadne politike prema Srbiji?
Tako je. Koliko puta smo čuli: “ponižavaju nas”, “zabadaju nam nož u leđa”, “namerno destabilizuju Vučićevu vladu” i sličnu kuknjavu?
Da paradoks bude veći, na kraju sve preraste u (samo)hvalisanje vladajućih struktura, koje tvrde kako je Srbija danas “poštovana i uvažena zemlja” kojoj “mnogi zavide”, što je, naravno, zasluga isključivo premijera Vučića i njegove mirnodopske politike. Oni koji to govore i koji u te priče veruju kao da zaboravljaju da je, rušenjem Slobodana Miloševića sa vlasti, Srbija odlučila da za nju više nema sukoba i ratova. Od 5. oktobra 2000, tu su regionalnu politiku manje-više vodile sve srpske vlade. Čemu je, naravno, važan doprinos dala EU. U tom smislu, nema povratka u devedeste, uprkos sporadičnim agresivnim iskakanjima koja, doduše, ne dolaze samo sa srpske strane. I koja su takođe različita od onih devedesetih.
U kom smislu različita?
Ta agresivnost je ipak prigušenija. Tačnije, politika prema susedima koju danas vodi Aleksandar Vučić mogla bi se nazvati – pasivno agresivnom. Iako tvrdi da vodi politiku popuštanja i izbegavanja provokacija, preosetljivost, koju tako često demonstrira, premijera neretko vodi u prilično svađalačke seanse, što je potvrđeno ne samo prilikom nedavne posete albanskog premijera Edija Rame Beogradu, nego i preteranim reakcijama države na ubistvo srpskog navijača u Istanbulu. Sve u svemu, sukobi i svađe preko plota uvek su više namenjene unutrašnjoj upotrebi. Uostalom, uzmite već pomenutu posetu premijera Rame Beogradu! Kada je to Beograd bio u sukobu sa Tiranom? Zar je Albanija vodila državnu politiku ujedinjenja sa Kosovom? Od pada Berlinskog zida, ne mogu se setiti da je u Albaniji bilo koji ozbiljniji politički faktor igrao na kartu velike Albanije.
Početkom dvijehiljaditih, takve ideje stizale su iz Prištine, ne i iz Tirane. Priština je centar te vrste nacionalizma.
Tako je. Albanija je članica NATO-a, ide prema EU i zvanična Tirana ne vodi politiku promene granica. Što se ne bi moglo reći za njene manjine u drugim okolnim zemljama. U svakom slučaju, Edi Rama se ogradio od velike Albanije; jesu li se, kada je Šešelj po povratku iz haškog zatvora zagrmeo o velikoj Srbiji, od toga ogradili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić? Nisu.
Jesu li morali?
Mislim da jesu. Pogotovu što su doskora bili vodeći kadrovi Šešeljeve Srpske radikalne stranke. Nema sumnje da je Srbija odustala od Šešeljeve velike Srbije, ali ako takve izjave, makar izgledale i neozbiljno, smetaju susedima, od njih bi se trebalo ograditi. Umesto da to učini, naš se premijer uvredio, dok je predsednik Nikolić poručio kako “neće komentarisati Šešelja”.
Dobro, ali zašto se predsjednik i premijer ipak nisu ogradili od izjava Vojislava Šešelja? Plaše se ili…
Njih dvojica se, verujem, više plaše nečeg drugog. Naime, videli ste da je prvih nekoliko dana nakon povratka iz Haga Vojislavu Šešelju bilo dozvoljeno da govori o čemu je hteo; već četvrtog dana, bio je suočen sa činjenicom da u Srbiji nema slobode medija i da je praktično blokiran. Da bi se nekako čulo to što govori, Vojislav Šešelj je krenuo da daje intervjue Rojtersu, televiziji iz Osijeka, pojedinim medijima u regionu; istovremeno, sa medijima u Srbiji je – završio. Po mojoj oceni, ta blokada nije uvedena zbog priče o velikoj Srbiji, već zbog Šešeljeve izjave da se u Hag neće dobrovoljno vratiti, nego će svoje “ratne drugove” primorati da ga uhapse. Time je Šešelj očito uspeo da zaplaši dvojicu svojih dojučerašnjih najbližih saradnika. E, sada, umesto da kaže da će, u slučaju da to zatraži Sudsko veće Haškog tribunala, Vojislav Šešelj biti uhapšen, Vučić je odlučio da ćuti i da ponovo odglumi uvređenog partnera.
U slučaju da Tribunal zaista zatraži povratak Vojislava Šešelja u Hag, šta će učiniti premijer Vučić, šta mislite?
Šta će učiniti?! Uhapsiće Šešelja, šta drugo. Oprostite, haške optuženike hapisli su i Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica i Boris Tadić, pa će, ako do toga bude došlo, to morati da učini i Aleksandar Vučić. Ne vredi se junačiti i govoriti kako njemu neće “naređivati Haški tribunal”.
Haška obaveza se ne može poreći!
Budući da Vojsilav Šešelj najavljuje da u Hag neće otići mirno, ima li premijer Vučić razloga za strah?
To, verujte, nikoga ne interesuje. To je pitanje države. Ako niste u stanju da poštujete svoje međunarodne obaveze, ako se kao država plašite da u Hag sprovedete bilo kog optuženika, to znači da ste neozbiljni. Vučić je odavno promenio svoju ulogu: više nije organizator demonstracija protiv hapšenja i sprovođenja otpuženih u Hag; sada je predsednik Vlade Srbije, koji mora biti svestan te promene, kao i poteza koje u tom slučaju mora preduzeti.
U autorskom tekstu objavljenom na sajtu Peščanika, analizirali ste odnose u regionu, zaključivši da među zemljama Balkana trenutno vlada “ledeno doba”. Koliko je, objektivno, tome doprinio povratak Vojislava Šešelja iz Haga?
Vraćamo se na priču o nesposobnosti čitanja signala koje šalje EU. Naime, iako se o Rezoluciji Evropskog parlamenta, kojom se beogradskim vlastima zamera na tome što se nisu ogradili od Šešeljevih ratnohuškačkih poruka, izjasnilo sedam stotina evropskih parlamentaraca – uz samo dva glasa “protiv” – ovde je taj dokument nazvan “hrvatskom nameštaljkom”; istovremeno, Beograd je optužio Zagreb da Šešelja koristi u “predizborne svrhe”…
Koristi li ga?
Tačno je da je Hrvatska pred izborima i da joj je priča o Šešelju dobrodošla u smislu šanse da hrvatski političari svojim biračima još jednom pokažu kako su “na braniku domovine”. U tom smislu, verujem da je premijer Zoran Milanović napravio grešku time što je tipična balkanska prepucavanja preko plota iskoristio kako bi otkazao svoj dolazak na samit istočnoevropskih premijera, koji ove godine Kina organizuje u Beogradu. Reč je, dakle, o multilateralnom skupu, pa je utoliko Milanovićevo otkazivanje bilo nepotrebno. Sa druge strane, nije problem samo u Milanoviću. Evo, sećate li se da su neka partija ili političar u regionu vodili predizbornu kampanju u kojoj glavni adut nije bilo dizanje nacionalne temperature? Nažalost, tome očito nije odoleo premijer Milanović, iako bi, po mom mišljenju, to više priličilo nekome ko dolazi sa druge strane političkog spektra.
Mislite na Hrvatsku demokratsku zajednicu?
Mislim… Sve u svemu, jasno je da nacionalizam, nažalost, balkanskim političarima i dalje služi kao glavno oružje u predizbornim trkama.
Pa, videli ste da je Milorad Dodik, tokom nedavne kampanje u Bosni i Hercegovini, poručivao kako će, odmah nakon izbora, predložiti da dve banjalučke ulice dobiju imena po Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću! S tim što, eto, Dodikovo igranje na kartu nacionalizma više nikoga i ne čudi.
Ne čini li Vam se da, za razliku od Hrvatske, povratak Vojislava Šešelja iz Haga ipak nije izazvao pretjeranu pažnju ni političara ni medija u Bosni i Hercegovini?
Bosna i Hercegovina je imala opšte izbore, nakon čega je odmah ušla u probleme oko konstituisanja organa vlasti na svim nivoima.
Verujem da je i to doprinelo prilično indiferentnom odnosu spram činjenice koju ste pomenuli. Naprosto, ljudi su zauzeti svojim brigama i problemima i samo im još Šešelj fali. Zato se i nisu mnogo obazirali. Što je dobro.
Inače, znate… Uvek se nanovo iznenadim kada shvatim koliko politika na Balkanu zapravo suštinski ne uspeva da se okrene problemima građana, koji su zaista ogromni, nego uvek i u sve mora da se unese “borbenost prvog reda” protiv nekog drugog naroda; najčešće i najrađe – protiv komšija. Pritom, sve te velike patriote misle da ih, osim sopstvenih birača, niko ne posmatra i ne čuje to što govore. Veruju da svoje borbene pokliče šapuću isključivo onima kome se obraćaju. Što je ogromna greška.
Milorad Pupovac je bio u pravu kada je nedavno primetio: “Umjesto da nas hrane uspešnom privredom, hrane nas nacionalizmom!” Nažalost, to je tako. Istovremeno, to pokazuje da u procesu pomirenja nismo daleko dogurali. Za šta jesu najodgovorniji političari, ali ne samo oni…
Nego?
Odgovorni su i građani. Umesto da od svojih lidera traže da govore o temama važnim za život – posao, standard, plate, škole, zdravstvo – njima je očito draže da se hrane svojim “nacionalnim ponosom”. Onda neka: tako živimo, pa nam, u tom smislu, verovatno i nema pomoći!
BH Dani, 12.12.2014.
Peščanik.net, 11.12.2014.
