Razgovor vodila Vera Didanović
Neobičan poziv na „subverziju“ u izbornoj kampanji obeleženoj neuverljivim obećanjima i predvidljivim sukobima, stigao je od Vesne Pešić. Dugogodišnja političarka koja je, neobično za srpske uslove, odustala od stranačkog angažmana i borbe za poslanički mandat, nije odustala od politike: sada predlaže da se u drugom krugu predsedničkih izbora glasa za onog kandidata čija stranka neće biti deo buduće vlade.
Zašto kohabitacija?
Ja se zalažem da nam se ne ponovi katastrofalno iskustvo koje smo imali za poslednje četiri godine. Koristeći funkciju predsednika stranke, Boris Tadić je enormno i nelegalno proširio ustavna ovlašćenja predsednika države i uzurpirao rad vlade, parlamenta ali, što je najtragičnije, i treću granu državne vlasti – pravosuđe. Ta se šteta godinama ne može popraviti, niti neko zna kako da izađemo iz fingirane reforme pravosuđa. Samovoljno se mešajući u sve tri grane vlasti, bez ikakve odgovornosti, on je napravio haos u državi. Opet imamo ličnu, autokratsku vlast predsednika države: tamo gde je predsednik, ujedinjuju se sve tri grane vlasti – izvršna, zakonodavna i sudska.
Kako je moguća uzurpacija?
Moguća je kada predsednikova stranka dobije većinu u parlamentu, a predsednik zadrži funkciju šefa partije. Odavno sam ukazivala na to da se te funkcije ne mogu spajati. Ta veza je postala nepodnošljiva jer su gotovo sve institucije sprečene da obavljaju svoj posao. Neki naši politikolozi, na primer Dušan Pavlović, nazvali su taj problem „institucionalni defekt“ i pokazali do kakvih teških poremećaja dovodi. Taj defekt se vidi i u Tadićevoj kampanji. Čim vidite da drži šlem na glavi i priča o salati, malim i srednjim preduzećima, zapošljavanju i maše nam iz novog „fijata“, jasno je da to nije kampanja za predsednika nego za nastavak uzurpacije rada vlade. Jer vođenje politike pripada vladi a ne predsedniku. On neće biti u vladi, ali šalje poruku da će nastaviti po starom, da vodi i vladu i parlament i pravosuđe, bez ikakve odgovornosti. Zato mi pozli kad ga vidim s šlemom na glavi. Jasno mi je da ako on bude izabran za predsednika i formira vladu, nemamo šanse da izađemo iz ovog košmara. I za vreme Miloševića je uloga predsednika bila pretežno reprezentativna, ali je on preko stranke, uzurpirao ukupnu vlast u državi. Sada je Tadić napravio kopiju te uzurpacije.
U čemu se ona ogleda?
Svi znamo da je on neformalno vodio vladu a Cvetković bio njegova marioneta. Tadić je pravio onu smešnu rekonstrukciju Vlade, njegovi ljudi su vodili tzv. reformu sudstva, on je odlučio da nemamo ministra finansija itd. Za sve i svašta je vlada morala da čeka naredbu iz Kabineta. On je i formalno obavljao još neke javne funkcije, što mu je Ustavom zabranjeno. On nema nikakvo pravo da se bavi državnom bezbednošću, a predsednik je Nacionalnog saveta za državnu bezbednost, njegov čovek – Miki Rakić je sekretar te institucije i on praktično vodi BIA. Gde piše da se predsednik bavi infrastrukturom? Pa ipak je Tadić predsednik Nacionalnog saveta za infrastrukturu. Ima mnogo takvih primera kršenja Ustava.
Šta su posledice?
Najgore je to što se njegova vlast bavila slabljenjem ionako slabih demokratskih institucija u Srbiji. Mediji su stavljeni pod njegovu kontrolu, donet je restriktivan zakon o političkim strankama koji je ograničio pravo na udruživanje građana, nije promenjen štetan izborni zakon, sud i tužilaštvo su uništeni, a sada vidimo da postoje i akcije hapšenja o kojima ni ministar policije koji pravi parade hapšenja tokom izborne kampanje, nije obavešten. Ali, ni to nije dovoljno da se obezbedi vlast na izborima, nego se koristi religijska i antipolitička podela gde je glavna konkurencija apsolutno zlo, a Tadićeva stranka apsolutno dobro. Ta podela je totalno licemerna, jer ova vlast ništa nije učinila da nacionalizam ne bude više dominantna ideologija u našem društvu. To licemerje DS-a ide toliko daleko da se doziva Šešelj u pomoć protiv konkurencije, pa se pitam ko je tu u stvari mračna prošlost? Tužno je to što je DS, posle ubistva Đinđića, zarad glasova, trčala unazad kopiranjem nacionalista i autoritaraca, a neke druge stranke su napredovale i pokušavaju da se promene. DS je postala konzervativnija, neće nikakve promene, priča samo o izvesnosti. A demokratija znači neizvesnost, slobodu, šanse i otvoreni horizont.
Kako se osloboditi institucionalnog defekta?
Treba ispravno protumačiti Ustav, koji kaže da predsednik države ne može vršiti nijednu drugu javnu funkciju. Zar partijska funkcija nije javna funkcija, i to u zemlji u kojoj postoji monopol partija na sva javna dobra i državu? Čemu priča o borbi protiv partokratije, a dozvoljava se spajanje funkcija koje nas je odvelo u autokratiju? Sad, pred izbore, to bi značilo sledeće: dva kandidata koja uđu u drugi krug, moraju dati javno obećanje da će, čim budu izabrani, dati ostavku na partijsku funkciju. Ne treba glasati za onoga koji to neće da učini, zato što bi to značilo da hoće da zadrži mogućnost uzurpacije vlasti.
Šta ako nijedan ne ponudi takvo obećanje?
Onda za nas građane postoje dve reakcije. Jedna je da bacimo beli glas i poništimo listić potencijalnih uzurpatora. Druga je da se proba radikalnija varijanta, ona „subverzija“ o kojoj sam govorila, da glasamo za kohabitaciju – da se vladajuća stranka ne poklopi sa strankom predsednika. To možemo da uradimo samo u slučaju da se između dva kruga napravi vlada (što smatram podvalom), pa onda glasamo za predsednika koji neće biti povezan sa vladom i neće moći da uzurpira vlast kako je dosada bio slučaj.
Može li takva kohabitacija dovesti do stajanja u mestu?
Izvinite, mi ne stojimo u mestu nego idemo unazad, iz razloga koje sam navela. Kad sam objasnila u čemu je stvar – da se moraju razdvojiti one funkcije i poštovati Ustav, onda je potpuno svejedno da li imamo kohabitaciju ili su i predsednik i premijer iz iste stranke. Evo vam primera predsednika Josipovića u Hrvatskoj. On je član SDP, nije bio predsednik stranke, ali ga je ta stranka kandidovala i pobedio je na direktnim izborima. Sada imaju i socijaldemokratsku vladu, ali se niko nikome ne meša u poslove. Ponekad čujem naše analitičare kako naivno kažu da smo „skliznuli u predsednički sistem“?! To je glupost, ne može da se klizne u neki sistem već se može skliznuti samo u uzurpaciju vlasti.
Glavni izborni rivali – DS i SNS, zastupaju proevropsku politiku. Na osnovu čega tvrdite da se Srbija nije opredelila da li joj je bliži Brisel ili Moskva?
Da je sve to tako lepo rešeno, da su to stvarno proevropske stranke, ne bi danas Srbija izgledala ovako zarđalo i anahrono kao da besomučno trči unazad. A i na svim rang-listama se smestila na poslednje ili pretposlednje mesto u Evropi. Naš put ka Evropi je i dalje dvosmislen. Uglavnom su svi prihvatili i takvu formulu – i EU i Kosovo, a ona u prevodu znači: malo kreni ka EU, pa onda malo stani. Dok Tadić u kampanji priča o Evropi, njegov ministar spoljnih poslova sedi u Moskvi sa Lavrovim i objašnjava mu da se ne brine, jer je EU samo jedan od prioriteta Srbije. Ako je tako, onda se u EU nikada neće stići.
Smatrate da bi, ako DS formira vladu, u drugom krugu predsedničkih izbora trebalo podržati Nikolića. Nije li neobično da takva ideja stiže od predstavnice građanske Srbije?
Nemam kompleks u tom pogledu, jer nikada nisam bila sledbenik bilo kakvog nacionalizma i ta ideologija mi je oduvek bila odvratna. Baš zato što mi je stalo do demokratije ukazujem da je ona sa DS i Tadićevom autoritarnom vlašću opasno uzdrmana i da takva vlast mora biti obustavljena i kažnjena. Pogledajte ove montirane izbore, na kojima bi i Milošević pozavideo! Ako uopšte još postoje neke demokratske snage u Srbiji one treba da pokažu snagu da mogu da promene vlast, jer demokratija znači upravo smenjivost vlasti. To treba da se dešava i kada nema zaista dobre opozicije, jer kako će naše stranke naučiti da ne mogu da rade šta hoće ako ih mi sami smatramo nesmenjivim?
NIN, štampano izdanje, 26.04.2012.
Peščanik.net, 30.04.2012.
