Vesna Pešić, foto: Dušan Milenković za NIN
Vesna Pešić, foto: Dušan Milenković za NIN

Razgovor sa Vesnom Pešić za NIN vodila Tanja Nikolić Đukanović.

U vašoj kolumni napisali ste da je “glupost ministra policije Nebojše Stefanovića nenadmašna i nepredvidiva” i da “do sada nismo otkrili zašto je baš njemu dodeljena uloga da ispadne najgluplji”? Tužio vas je zbog nanošenja duševne boli?

U mom tekstu se lepo vidi da se “glupost” odnosi na neodogovorno ponašanje ministra Stefanovića kao visokog državnog funkcionera. Čak izričito kažem da je njemu dodeljena uloga da to čini. Zato odbacujem da me on tereti za nanošenje “duševne boli”. Takve namere nije bilo ni u primisli, niti bih se ja bavila Stefanovićem kao privatnom osobom. Ja sam isključivo kritikovala delovanje ministra Stefanovića, a to pravo imam, jer državni funkcioneri moraju da trpe kritiku i kad im teško pada.

Govorila sam o njegovoj odgovornosti funkcionera koji ništa nije učinio da se zaštite građani i njihova imovina koja je nelegalno rušena u Savamali. Imam dokaze da je bilo nekoliko urgencija tužilaštva da se dostavi policijska istraga o Savamali, ali se to nije dogodilo ni sedam meseci posle tog događaja. I da kažem i ovo: reći da je neki potez državnog funkcionera “glupost” predstavlja vrednosni sud, a ne činjenički iskaz i kao takav ne podleže gonjenju, već spada u slobodu izražavanja.

Ako bacimo pogled na širi društveni kontekst, vidimo da u našem društvu nema normalne javne debate, već da tu vlada brutalna komunikacija u kojoj se koriste veoma teške reči. Izgovaraju se mnogo oštrije reći nego “glupost”, što sam ja rekla. O brutalizaciji javne komunikacije svodoči govornica u Skupštini Srbije. Ne moram ni da podsećam šta sve u Skupštini izgovaraju Martinović, Rističević i slični likovi. Ili kad ministar Dačić kaže da nas EU fuck svaki dan. Ili kad premijer Vučić neke novinare koji su kritikovali naše olimpijske sportiste deset puta nazove “ološem”. Šešelj u televizijskoj emisije naziva tog istog Stefanovića kretenom! Pa čekaj, reći za nekog da je glupo postupio sasvim je benigno u sadašnjoj javnoj retorici.

Da li su poslanici poput Rističevića tu da bi anulirali značaj parlamenta i koristili ga da se obračunaju sa opozicijom, umesto da se u njemu u demokratskoj atmosferi donose zakoni i kontroliše vlast? Da li takav parlament otkriva lice demokratije ili naličje autokratije?

Nekolicini poslanika iz SNS-a, na čelu sa Martinovićem kao šefom njihovog poslaničkog kluba, pripala je uloga da neprekidno optužuju opozicione poslanike da su lopovi, kriminalci i izdajnici. To je stara radikalska škola da se stalno dobacuje, da se ometaju govori drugih poslanika i rad parlamenta. Pljuvanje po opoziciji se podrazumeva. O rušenju parlamenta kao najviše demokratske institucije lepo govori karikatura Dušana Petičića u vašem listu. Sigurno ste je videli. On crta rušenje Skupštine i Maju Gojković koja pita: “Jel’ i ovo bespravno podignuto, pa zato rušimo?” Tu su i svi glavni rušitelji parlamentarizma, uključujući Vučića.

Pa šta se to desilo sa demokratijom?

Ona je u današnjoj Srbiji prilično izbledela. Mi danas živimo u ekstremno desničarskom, autoritarnom (“gazdinskom”) režimu, u kome se izrabljivanje svih radnih slojeva društva transferiše u novčane benefite jedne skrivene grupe, čiji su glavni glumci na najvažnijim državnim funkcijama. Njihova vojska su “njihovi ljudi” koji su raspoređeni svuda, u svim sferama društva, od javnih preduzeća, opština i državnih organa. Za njih se izmišljaju nova zanimanja, radi jačanja represije i kontrole građana.

Prozivke građana su postale redovna stvar na konferencijama za novinare premijera Vučića; on se neprekidno svađa i zapušava usta radnicama koje teško žive. Sad kad se priča o predsedničkim izborima, vidimo da je za njega najvažnije da njegova moć ostane u samo jednim rukama – njegovim, i da se nikako na rasipa i da se ni sa kim ne deli. Opozicija mora da krije svoje kandidate, da ih Informer, Pink i drugi državni mediji ne rastrgnu do koske.

Kako i kojim mehanizmima se održava ovaj autokratski režim? Odnosno ko Vučiću omogućava da se prema institucijama ponaša tako kao da je Srbija njegovo lično vlasništvo?

Uh, ovo pitanje je za knjigu, a ne za intervju. Mogu samo u naznakama da odgovorim. Vučić je uspeo da zadobije poverenje građana lažnim pričama kako će on rešiti famozne 24 privatizacije koje su bile koruptivne. Od toga ništa nije bilo. Svi populisti-autokrati igraju na korupciju, tu greške nema. Onda je uhapsio Miroslava Miškovića kao dokaz da misli ozbiljno, ali ni te presude još nema, kao što nema nijedne presude za navodne kriminalne radnje “prethodne vlasti”. Ali jeste oslobođen Stanko Subotić.

Vučićeva vladavina je zasnovana na propagandi, lažima, praznim obećanjima, pretnjama i okupaciji svih glavnih medija koji kao da su u njegovoj ličnoj službi. Tako uspeva da se ne skida sa ekrana. Umesto debata on je zaveo teror državnih tabloida koji truju narod, napadaju opoziciju i blate svakog ko se odupire njegovoj diktaturi.

Pa da li je on smislio sve te mehanizme, ili tu ima i neke tradicije?

Njega karakteriše laganje, propaganda i poslušništvo ministara-fikusa koji stoje iza njega. Naravno da on koristi i stare mehanizme, bez kojih ovakva vladavina ne bi bila moguća. Autoritarna vlast se obezbeđuje kontrolom “duboke države”, odnosno tajnih službi. Vučić je sve službe bezbednosti stavio pod svoju kontrolu, kao i policiju i tužilaštvo. Koliko će on da zajaši, zavisi i od nas, od društva. Mi smo društvo koje je tek izašlo iz loše prošlosti i dugotrajne izopštenosti zbog ratova koje smo vodili devedesetih godina. Naše društvo je zaostalo, imamo slabašnu privredu, sa neškolovanim, nezaposlenim i slabo plaćenim stanovništvom, koje je podložno propagandi i autoritarizmu.

Budući da je privreda slaba, samo od vlasti se može nešto dobiti. Kod nje je sva moć, pa i ona ekonomska. Otuda famozna partokratija. Vrhovi partija su celokupni javni sektor pretvorili u svoje vlasništvo. Oni zapošljavaju svoje ljude, najčešće bez kvalifikacija i na izmišljena radna mesta. Takvih ima mnogo i moraju svojim šefovima da vraćaju dugove i pokažu vernost. Tako se urniše društvo i to Vučić primenjuje do besvesti! Naša radnička klasa, kao i druge grupe, ne uspeva da razvije svest o sebi i solidarnost sa drugim grupama, pa je društvo razbijeno i slabo da se odupre ovakvim prevarantima. No, još je preostalo nešto snage, pa ćemo videti.

Nameće se stav da je vlast najugroženija, da o njenoj bezbednosti moramo najviše da brinemo. Da li otuda potiču ta stalna iznenađenja, ponavljani izbori, “državni udari” i bazična nestabilnost?

Svi ti državni udari, zavere stranih ambasada, špijuni i pretnje Vučiću najobičnije su izmišljotine. Nikada nismo čuli nijedno suvislo objašnjenje o tome ko preti i zašto preti Vučiću. Niti je policija otkrila ko je odgovoran za navodni atentat na njega. Zato je priča o ugroženosti vlasti samo još jedno zamlaćivanje građana. Nije građanima teško, nego njima – vlastodršcima. Oni se jadni muče, a mi uživamo i lenstvujemo! Vlast može biti stvarno ugrožena ako je povezana sa kriminalom i paralelnim i naoružanim strukturama. Ako bi tako bilo, a o tome ne znamo ništa, onda ona jeste bazično nestabilna.

Vučić priča o svojoj ugroženosti zato što je kukavica. I na samu pomisao da bi na izborima mogao izgubiti vlast, on premire od straha. Čim nešto šušne, a reč je o kritici, on viče kako ga neko ruši. Zato ga strašno nervira opozicija i njeno postojanje. Strašljiv je, pa bi najradije ukinuo svaku opoziciju. Ali ne može da ide do kraja u tome, jer paralelno teče priča o priključenju EU. I taj put mora da drži iako mu nikad nije bio mio, jer je on važan za njegov opstanak na vlasti.

A šta radi opozicija? Zašto nemamo jaku opoziciju? Zašto je ona dezorijentisana?

Prava opozicija nije dezorijentisana, ali još uvek nije dovoljno jaka. To će veoma brzo da se menja. Problem je u tome što partije nisu dovoljno stabilne, jer mi nismo uspeli da artikulišemo politički spektar koji se deli na levo i desno političko polje. Zbog toga građani ne uspevaju da se vežu za političku stranku, već prevladavaju nacionalističke, konzervativne i etničke stranke. Mi se delimo na proevropske i proruske stranke. Naše stranke su klijentelističke i partije “opšte prakse”, pre svega vezane za vlast. Otuda famozni preletači. Ljudi se jeftino kupuju i idu tamo gde je vlast i gde mogu nešto da dobiju, najčešće posao ili makar tri litre ulja. Čim stranka izgubi vlast, članstvo i glasači je napuštaju.

Nismo uspeli da stvorimo izvorno pluralističko društvo; zato gotovo neizbežno završavamo sa jednom autoritarnom strankom na vlasti, dok se druge, one bez vlasti, bore za preživljavanje. Tome doprinosi i nakazni izborni sistem, koji ne stvara političare, ljude koji uspevaju da mobilišu i okupe građane, da artikulišu i reprezentuju njihove ideje i stvarne interese. Pa ipak, i sad postoji prava opozicija, u koju ubrajam DS, DJB i možda još po nekog, a tu su i građanski pokreti. Svi su oni pod velikim pritiskom režima i nedostupni su im mediji. Ako žele da uspeju, te stranke i pokreti moraju da sarađuju kako bi dobili i veću snagu i veću pamet. Samo saradnjom oni mogu da se izbore sa autoritarnim režimom, a i za bolju budućnost Srbije.

Kakvu igru igraju Vučić i Nikolić? Je li tu reč o dvostrukoj igri koju Vučić i Nikolić igraju i sa zapadom i Rusijom, ili verujete u njihov stvarni sukob? I koliko njihova igra može biti opasna za nas?

Iako su istog porekla i sličnih pogleda, oni nisu uspeli da naprave savez, zato što Vučić ne podnosi nikakvu konkurenciju i mora da bude apsolutni gazda. On svakoga mora da ponizi da bi ga prihvatio. Nikolić se trudio da mu ne smeta, ali to nije bilo dovoljno. Vučić ga je “za svaku sigurnost” provlačio kroz svoje tabloidno blato, preuzeo je i njegove dužnosti, a Nikolić je to dozvolio i pogrešno parirao rusofilstvom i Kosovom. Sada su obojica u problemu. Nikolić želi još jedan mandat, ali Vučić neće da ga podrži jer nije siguran da Nikolić može da prođe na izborima. Tu se umešao i Šešelj, što nije trebalo da se dogodi, ali se Vučić i na njega oslanjao kada bi mu ustrebao. Ta radikalska banda bi trebalo da nestane sa našeg političkog neba, ako Srbija hoće da postane pristojna zemlja.

Ako je Vučić za EU, kako objašnjavate raspoloženje građana koji bi prema anketama ubedljivo glasali za Putina na predsedničkim izborima u Srbiji?

Vučić ne veruje ni u šta, on voli samo sebe i vlast. On je za EU zato što samo tako može da održi vlast, a iz istih razloga je i za Rusiju. On je pumpao Putinovu popularnost preko tabloida i svih medija, zato što je preko Putina održavao “srpstvo” i nacionalistički plan o ujedinjenju. Nikada on to nije zaista napustio, ali mu je vlast mnogo draža.

Šta očekujete od predsedničkih izbora? Vučićevu kandidaturu ili novi mandat za Nikolića?

Vučić je u velikom problemu, jer želi da svu vlast zadrži u svojim rukama. Ne bi da trči za predsednika, ali ne veruje da Nikolić može da pobedi Šešelja i opozicionog kandidata. Ako trku za predsednika želi da dobije raspisivanjem parlamentarnih izbora, to bi bila velika ludost. On više ne uspeva da prikrije svoju slabost, opozicija ga izluđuje, iako navodno ne postoji. Njegova najslabija tačka je to što ne podnosi opoziciju i zbog toga vidno gubi živce. Pametna opozicija bi to iskoristila, uspela da se dogovori i odigra pametno. Videćemo da li će u tome uspeti.

Vratimo se na početak našeg razgovora. Sedam meseci pravosuđe ne daje odgovor o dešavanju u Savamali, a vlast je ipak obećavala da će se sve istražiti. Da li će i kada održati ta obećanja?

Ova vlast svašta i puno obećava, a malo izvršava. Po mom dubokom uverenju pitanje rušenja Savamale neće biti skinuto s dnevnog reda dok traje ova vlast. To je tako jer je ona umešana u to rušenje. Ona stoji iza tog varvarizma. Ona je organizovala „fantomsku bandu“, dobro naoružanu teleskopskim palicama i dobro opremljenu teretnim vozilima i bagerima. Ona je zaustavljala građane, lišavala ih slobode, oduzimala telefone i srušila jedan deo našeg grada. Ko je taj koji ima toliko moću da organizuje tako brutalan događaj? Posle svega što smo razgovarale, odgovor je na dohvat ruke.

I vas čeka suđenje po privatnoj tužbi ministra Stefanovića. Da li je ovo za vas prilika da se na sudu progovori o tome šta se dešavalo u Savamali dok su se prebrojavali glasovi na tek održanim parlamentarnim izborima?

To može da bude takva prilika, ali bez iluzuje da ja to mogu na sudu da isteram. Moja namera je da se branim činjenicama o tome šta se dogodilo te noći, oslanjajući se na moja građanska prava kada je u pitanju rad policije. Činjenicama se može dokazati da je ministar policije zaista glupo postupio u vršenju svoje funkcije. Njegova funkcija je veoma važna i ona je definisana zakonom, ali i moja uloga kao građanke. Zakon o policiji štiti moj slučaj.

Kritika koju sam iznela u svom članku na portalu Peščanik i rasprava koju sam pokrenula spada u spoljašnju kontrolu rada policije. Zakon o policiji u glavi 9 propisuje da „spoljašnju kontrolu rada MUP-a vrše građani i javnost“. U okvir te demokratske kontrole spada moja kritika koja razotkriva mog tužioca u pokušaju da manipuliše javnošću izjavom da je opasnost od struje bio glavni razlog za nepostupanje policije, iako su građani bili u opasnosti.

Da li vi stvarno verujete da vas štiti Zakon o policiji, ili bilo koji drugi zakon, i da takav argument na sudu može biti uvažen?

Naravno da verujem, jer policija treba da štiti građane, a građani imaju pravo da kontrolišu rad policije. Problem je u tome što se policija ponašala protivzakonito, a za to je odgovoran ministar Stefanović. Ona nije reagovala kada je „fantomska banda“ rušila Savamalu. Ona nije obezbedila mesto izvršenja krivičnog dela, nije izvršila uviđaj, nije prikupila nijedan materijalni dokaz sa lica mesta, već je dozvolila čišćenje terena, niti je odgovorila na poziv građana koji su tražili pomoć… Moja kritika da je ministar postupio glupo i „najgluplje“ je veoma blaga i njegovu tužbu doživljavam kao pokušaj da ograniči moja prava iz Ustava koji garantuje slobodu govora, slobodu kritike vlasti i slobodu medija.

Očekujete li ipak da će ministar dobiti tužbu, s obzirom na atmosferu i pritiske u ovom društvu?

Želim da verujem da će se sud držati zakona, iako znam da u ovakvim slučajevima sud može biti pod pritiskom. Svesna sam lose atmosfere, jer vlast vrši pritisak na mnoge građane. Videli ste da je ministar Stefanović zabranio Upravi kriminalističke policije da Dobrici Veselinoviću i Kseniji Radovanović iz Ne da(vi)mo Beograd dostavi podatke o nadzoru policije nad njima, odnosno prisluškivanju telefona. Pa čekajte, jel’ smo mi u nekakvom vanrednom stanju, kad se građanskim aktivistima oko slučaja Savamala prisluškuju telefoni? Sve to mi govori da je stvar oko Savamale mnogo komplikovanija nego što mislimo.

U kom smislu komplikovanija?

Rasplitanje Savamale znači obelodanjivanje i rušenje skrivene piramide moći i novca, koja stoji iza projekta Beograd na vodi. Zato ih žulja ta priča, zato i premijer postaje živčan kada se pomene Savamala. Vlast na sve načine nastoji da taj skandal zataška kao da ga nije bilo. Ili da ga pretvori u rušenje „tri barake“. Zašto to hoće? Pa zato što je vlast bila organizator rušenja Savamale. Učinila je to zbog projekta Beograd na vodi koji je sam po sebi mutan i nezakonit. A i obe tužbe za „duševne boli“ ministra Stefanovića vezane su za Savamalu. Ne znam što nas tužakaju kad je nečista savest na njihovoj strani.

NIN, 08.12.2016.

Peščanik.net, 12.12.2016.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Jedan narod, jedan fantom

Vesna Rakić-Vodinelić – Fantom pravosuđa

Dejan Ilić – Gole pretnje

Sofija Mandić – Uzbunjivanje

Dejan Ilić – Postrojavanje

Vesna Rakić-Vodinelić – Ministarska parnica

Nadežda Milenković – Uvreda nedelje

Dejan Ilić – Tužba

Vesna Pešić – Dosoljavanje

VESNA PEŠIĆ NA PEŠČANIKU

BEOGRAD NA VODI
IZBORI I PROTESTI 2017.
PLAGIJATI