Stanislav Odyagailo

U svojoj najnovijoj knjizi[1] Ivan Krastev podseća da od najboljih pisaca trilera možemo naučiti jednu važnu stvar: ako hoćemo da vidimo očigledno, treba shvatiti nelogično. To mi se učinilo dobrim uputstvom za razumevanje političke situacije u Srbiji. Izgleda kao da se bitno promenio politički pejzaž, ali šta je to što sada imamo nije postalo očigledno. Preciznija dijagnoza prekrivena je bezbrojnim nelogičnostima, zagonetkama i nerazumljivim psiho-ekskurzijama u ono lično; onim što ne bi trebalo da bude ni sadržaj ni način javne komunikacije. Prema nekoj nepisanoj obavezi, beskonačni rebusi razvlače se u medijima, sejući konfuziju, kao da je nekome baš to cilj: kad već ne razumemo ništa, bolje je da svi dignemo ruke. Jednog dana se raspreda da li Srbija kreće putem tačerizma (to je palo na pamet Vučiću, a mediji su to dalje razrađivali), da bismo se već sutra pitali čiji ćemo „model reformi“ zapravo slediti: da li baltički ili irski, a ima ih još. Tako se javni život pretvorio u nekakav psihodelični protok nepovezanih slika, kao da je sve za jednokratnu upotrebu. Jedno „važno pitanje“ smenjuje drugo; danas važno, sutra ga nigde nema.

Od tolikih slojeva mistike i nelogičnosti koji zamračuju situaciju u Srbiji, vredi se zapitati šta se toliko zamračuje i šta se zapravo događa. Iako se zamračuje bukvalno sve i svašta, baš kao što se o svemu i svačemu razglaba, rekla bih da su dve stvari značajne. Prva se odnosi na reforme koje će sprovoditi vlada, a druga na pogoršanje spoljnopolitičke situacije Srbije, koje se još uvek ne vidi.

Pogledajmo prvo vladine reforme.

Bolne reforme – za koga?

Prethodna vlada (u stvari ova ista), pripremala je teren za „bolne reforme“ tako što je povela borbu protiv tajkuna, tj. korupcije i kriminala; ta borba je enormno podigla rejting Aleksandra Vučića i omogućila mu da svu moć uzme u svoje ruke. Jačanje autoritarizma i pumpanje harizme novog vođe upisivalo se na konto slabljenja svih institucija, pravosuđa, demokratskih prava, opozicije, medijskih sloboda, uključujući i privredu i nesređeno stanje u javnim finansijama. Pored jačanja lične vlasti jednog čoveka, zlokobno je poraslo partijsko zapošljavanje. Izgleda da se tu dogodio stampedo esenesovaca, njihovih prijatelja i rođaka na javni sektor. Međutim, najviše su se prikrivale aktivnosti koje su služile da se Vučićevi, Nikolićevi i Dačićevi ljudi dobro rasporede na najprofitabilnija mesta u poslovnim strukturama pod kontrolom vlasti; tuče između njih trojice odvijale su se oko kontrole policije i BIA. Zbog toga se bezobzirno tresla cela država kad je trebalo postaviti direktora policije i šefa BIA. U tim bitkama je pravljen kompromis, kad se moralo, a sada, posle postavljanja Vučićevog čoveka za ministra policije, jasno je da je pobeda nedvosmisleno pripala premijeru Vučiću.

Za godinu dana i osam meseci, koliko je trajala prethodna vlada, više je nego očigledno da je ona najveće napore uložila u konsolidaciju naprednjačke vlasti, te uzdizanje njihovog vođe u novog vođu naroda, sa zadatkom da on na izborima dobije ogromnu podršku birača. I dobio je 50 posto glasova građana. Za takve ciljeve, neophodno je bilo uništiti konkurenciju, pre svega DS, ali i druge stranke. Ovakva predigra nije obećavala da će Srbija krenuti putem dubinskih promena, na koje se odavno čeka. To potvrđuje predugačak Vučićev ekspoze kojim je dat prioritet privredi, a da su ipak pretekle mnoge nejasnoće i nedorečenosti. Ne morate biti ekonomski stručnjak da biste primetili da je izostalo glavno pitanje, od koga zavise promene u bilo kojoj oblasti društvenog života. To pitanje glasi: šta sprečava ljude u našem društvu da se bave preduzetništvom, tj. proizvodnjom roba i usluga, da bi stekli zaradu za svoj život? Da se odgovorilo na ovo prvo pitanje, znalo bi se šta je plan i koje su mere potrebne da bi se on ostvario. Oko takvog plana trebalo je napraviti dogovor sa građanima, čemu zapravo treba da služe izbori. A to se nije dogodilo.

Ova zamerka nije nikakvo zakeranje. Naprosto za svaku ljudsku delatnost, pa tako i privrednu, treba motivisati ljude i usmeriti njihovo delovanje da te aktivnosti budu njihov izbor. To se odnosi koliko na građane Srbije, toliko i na strane investitore, o čijem dolasku se toliko sanja. Ali baš kao što naši građani izbegavaju angažovanje u privredi, to isto izbegavaju i dobri strani privrednici. Pri tom nije sporno da vlada mora preduzeti mere za konsolidaciju javnih finansija, koje bi otklonile opasnosti od daljeg produbljivanja fiskalne krize (koja nije samo naša). Određene mere štednje su neminovne, ali i one moraju biti dobro osmišljene i uklopljene u generalni plan, kako bi dale očekivane efekte. A šta smo stvarno dobili? Bez ikakve vizije i plana kako da se pokrene privredna delatnost u Srbiji i koje su konsolidacione mere najbolje – iz Vučićevog ekspozea smo saznali da će se vlada uglavnom baviti krpljenjem budžeta i to tako da mere zabole samo obične građane. Pobrojano je tu još mnogo toga, ali je ispalo da će glavna mera štednje biti linearno kresanje plata svim zaposlenim u javnom sektoru za deset posto, a slična kresanja očekuju i penzionere. Već je dosta reči bilo o tome da takve mere nisu ni pravedne niti će zakrpiti velike rupe u budžetu. One su odabrane zato da bi se zaštitile privilegije političke klase i njena partijska klijentela koja održava njenu moć. Umesto da se otpusti ova klijentela, već pomenuti stampedo na javni sektor će biti plaćen iz džepa svih zaposlenih u tom sektoru. Ovako će, merama vlade, ovi „što ništa ne rade“ biti ugrađeni u regularne javne poslove, a stradaće oni koji su potrebni i dobro rade.

I ova vrsta kritika mi se ne čini spasonosnom, jer ne odgovara na glavno pitanje od koga je trebalo poći. Svako ko bi hteo nešto da proizvodi, prvo bi želeo da zna kakvi su uslovi rada, poslovanja i mogućnosti zarade, a već u sledećem koraku bi se interesovao kako funkcioniše sudstvo. Dovoljno je da ovo poslednje ne funkcioniše, pa da svako normalan izbegava poslovanje u takvom okruženju. Čak i ovakve mere vlade koje će evidentno ići na našu ličnu štetu, ne bi se morale vehementno osporavati, ako bismo bili sigurni da će raditi institucije, a partijsko-državne privilegije i lopovluci biti ukinuti. Ovako je po svemu ispalo da reforme neće zaboleti političku mafiju, već samo obične građane. Nije džabe Vučić dva puta, i u skupštini i pred skupštinom, vikao da oni (tj. SNS) „nisu ni luk jeli, ni luk mirisali, da nisu ni krivi ni dužni“, a eto, moraju da se žrtvuju za nepopularne reforme i možda zbog toga izgube sledeće izbore. Pa što onda da oni stradaju kad nisu ni za šta krivi? Ako već treba neko da strada, neka zaboli prethodnike („dosovce“) „koji su sve upropastili“.

Već ovakav način razmišljanja govori o tome da reforme neće promeniti način reprodukovanja jedne disfunkcionalne i korumpirane političke klase, koja se regrutuje iz redova vladajućih stranaka, tj. onih koje su uspele da se dokopaju vlasti na bilo kom nivou. Da se ne bi obnavljala ova štetočinska klasa, Srbiji su potrebne takve reforme koje bi potpuno razvlastile tu klasu svih njenih privilegija koje ruše zakon i institucije, jednakost građana i slobodu medija. Da li iko normalan veruje da će se ovakve reforme dogoditi? Verovatno niko, uključujući i one koji ih predlažu.

Pošto su reforme već zaplivale u plitke vode (voznog parka), postavlja se pitanje otkud to da ova vlada, a i ona prethodna sa istim čelnim ljudima, dobija toliko glasne aplauze iz Evropske unije i SAD, a teške kritike iznutra? Da li je moguće da oni ne znaju šta se dešava unutar Srbije? Po aplauzima koje dobija, stiče se utisak kao da je Vučić „ceo svet stavio u svoju šaku“. Ketrin Ešton je stigla u Srbiju dan po izboru nove vlade da poruči da ona veruje u kapacitet Aleksandra Vučića da sprovede reforme, da i mi u to treba da verujemo, da Srbija zbog sređivanja dogovora sa Prištinom treba da služi za primer drugima u regionu. Majkl Kirbi, američki ambasador, već je prve izborne noći otišao do sedišta SNS-a da čestita veliku pobedu. Telegram čestitke je poslala i Angela Merkel koja poručuje da Vučić treba da istraje u reformama, da će one biti impuls za približavanje Srbije EU, i da treba nastaviti sa uspesima oko Kosova. Upravo je pristigao i Štefan File, pa je i on izdelio sijaset komplimenata, ističući da imamo snažnu vladu koja ima visoke ambicije u pogledu pridruživanja EU.

I pored salvi aplauza i podrške, meni se čini da tu nešto nije u redu. Kao da nas predstavnici EU tapšu po ramenu, skrivajući neku nepovoljnu vest, pa aplaudiraju i više no što treba.

Kooptirana vlada i izmicanje EU

Pre skoro dve godine tandem Dačić-Vučić gradio je svoju spoljnopolitičku poziciju na normalizaciji odnosa sa Kosovom, što je bio uslov svih uslova za dobijanje datuma za početak pregovora sa EU. Potpisan je Briselski sporazum i dobijen je datum. Stručnjaci za EU integracije su uveravali kako je otvaranje pregovora tačka of no return. Izgledalo je kao da se srpski brod, preko Kosova, konačno uputio na dužu plovidbu ka EU, iako su neke „srpske smetnje“ ostajale u pozadini. Priznanja su stizala iz EU i SAD zbog Kosova, dok se unutrašnja situacija zlokobno pogoršavala, a na nju se niko spolja nije obazirao, niti uputio makar i blagu kritiku.

Pogledajmo zašto je došlo do raskoraka između spoljnopolitičkih uspeha i pogoršanja unutrašnje situacije u zemlji?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, potrebno je imati i vidu dve stvari: jedna je opšti trend kojim je uspostavljena dominacija bezbednosnih pitanja ispred svih drugih (demokratija, slobode i prava, ekonomski razvoj, itd), a druga je recesija i teška kriza same Evropske unije. U njoj samoj je evroskepticizam znatno porastao, toliko da nije popularno pričati o proširivanju EU, niti za vreme nacionalnih izbora, a ni sada, jer se krajem maja održavaju izbori za novi EU parlament. Drugim rečima, zamor od proširenja je toliki da neće biti žurbe oko napredovanja Srbije ka EU. I to zbog same EU. Čak se govori o tome da će se mesto komesara za proširenje, koje sada drži Štefan File – ukinuti, a pitanja proširenja prebaciti u odeljak Evropske službe za spoljne poslove. Kada se saberu dva momenta – bezbednost na prvom mestu i evropski zamor od proširenja – ispada da su EU i SAD zainteresovane samo za rešavanje statusa Kosova, a ne za konsolidaciju demokratije i druga, za nas važna pitanja. Koja vlast isporučuje na spoljnopolitičkom planu, dobija aplauze, bez obzira šta radi u unutrašnjoj politici. Koja ne isporučuje – nema šansu.

Zato je Kosovo postalo spoljašnji paravan za jačanje unutrašnjeg autoritarizma. To se zove kooptirana vlada. To je ona situacija u kojoj vlada spolja isporučuje, a za unutra je niko ništa ne pita. To je radila i prethodna ista vlada i aplauzi su bez greške pristizali. Taj savez – spolja idemo ka EU a iznutra radimo šta hoćemo – trajao je sve dok nije isporučena normalizacija sa Kosovom, odnosno de facto priznanje Kosova. Dačić-Vučić vlada uspela je da zadrži fokus EU i SAD. Ali situacija se promenila, jer se u dogledno vreme ne traži nikakva isporuka. Sve govori o tome da smo ostali sami sa svojim problemima. U uslovima dugotrajne recesije, novih ratnih žarišta, EU zamora i posvećenosti samoj sebi, Balkan i Srbija nisu više u fokusu. Naše dvorište je prepušteno samo nama. I to je ta novost. Koliko mi sami uspemo da ga sredimo, ili još više zapustimo, tako će nam i biti. Očigledno je da više nemamo kome da pišemo ni pismo ni dopisnicu.

Još jedna loša vest – Srbija sve važnija Rusiji?

Dok Zapad Srbiju polako prepušta samoj sebi, novost je i to da je za Srbiju sve više zainteresovana Rusija. Po svojoj socijalističko-radikalskoj tradiciji, ova vlada i predsednik Nikolić bliski su Rusima, najviše po tangenti srpskog i ruskog pravoslavnog srca i zajedničkoj mržnji prema Zapadu. Poslednjih dana dolaze nam visoki ruski zvaničnici da bi izrazili zahvalnost Srbiji za podršku u ukrajinskoj krizi. Mnogi su zbog toga pocrveneli, ali šta je tu je. Zvanična politika Srbije je „i EU i Rusija“, ili kako kaže predsednik Nikolić: Srbija je kuća sa dvoje vrata, jedna su evropska, a druga ruska. Kako se EU izmiče, a članstvo Srbije se pomera u sve dalju budućnost, raste strepnja da ne prevagne Rusija.

Sa današnjim vođstvom, takva mogućnost se ne može isključiti. Rusiju interesuje Srbija zbog njenih energetskih planova koji postaju sve urgentniji zbog ukrajinske krize. Naročito je bila neprijatna poseta Leonida Rešetnjikova (videti njegov intervju u Politici), o čijoj se biografiji i shvatanjima imperijalne uloge Rusije može pročitati ovde. On je u brojnim intervjuima objasnio da će Srbija morati da bira između Rusije u EU. Na pitanje šta Rusija nudi Srbiji umesto EU, on kaže – nove dobre energetske sporazume koji će zaposliti ljude. A te ugovore smo već videli kako izgledaju; svi su bili na našu štetu, a sve zarad toga što nam Rusija spasava „naše Kosovo“. On nam je saopštio i to da je Moskva izdiktirala glavnu raspodelu ministarstava u ovoj vladi, što je i bez njega bilo više nego očigledno. I pored vehemetnog Vučićevog poricanja da bi se iko ikada usudio da njemu dođe sa predlozima ko će biti u vladi, to se ipak dogodilo. Posle izbora, u Moskvi nije bio samo Vučić na „lekarskom pregledu“, nego je na „pregled“ išao i Dačić. Bez ruskog uticaja se obnovljeni tandem Vučić-Dačić ne bi mogao razumeti. Ovaj sadašnji je napravljen pod direktnim uticajem Moskve, što se ne bi moglo tvrditi za onaj prethodni, napravljen posle izbora 2012. godine. Po ruskom diktatu, i u jeku ukrajinske krize, Dačić je postao novi PPV na mestu ministra spoljnih poslova, a njegov čovek iz SPS-a, Aleksandar Antić, dobio je mesto ministra energetike, umesto Zorane Mihajlović koju Rusi nisu hteli. Što se tiče Srbijagasa, vlada ga neće dirati, ali će najverovatnije na funkciji direktora ostati Bajatović, ili će ovo preduzeće pod pritiskom Rusa biti njima prodato.

Sa zaoštravanjem sukoba Rusije i Zapada, pozicija Srbije će se komplikovati. Da bi nastavila put ka EU, makar i malo usporenije dok ne prođe EU kriza, ona mora da se opredeli za Zapad. Ako to ne bi učinila taj put bi bio praktično zaleđen, jer je u pitanju opredeljenje između dva vrednosna sistema. Tek kad oko toga prelomimo, oko vrednosnog sistema, to postaje suštinska tačka of no return. Zato ova nesvrstana politika – “i EU i Rusija”, samo štetiti Srbiji. Ugledanje na Titovu Jugoslaviju neće biti od pomoći. Vremena su se promenila. Pravo rešenje je da se do kraja reši pitanje Kosova. I sva druga “srpska pitanja”. S tim teretom na leđima, Srbija će večno lutati. I ostati marginalna i zaostala zemlja.

Peščanik.net, 06.05.2014.

———–    

  1. Ivan Krastev, S verom u nepoverenje (Clio: Beograd), 2013, str. 46.
The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).