Mehanizmi obaveštavanja o sirotinji su u najmanju ruku ambivalentni: na jednoj strani globalni mediji priskaču u pomoć i ključni su u slučajevima prirodnih i drugih nesreća, često u otkrivanju nepoznatih i skrivenih mesta i žrtava. Sa druge strane, svakodnevno pogoršavanje života koje se kreće vrtoglavom brzinom – možda najbrže u Evropi i ES – nije često a još manje sistematično obrađivano. Razlozi za to su mnogi i kompleksni. Ako krenemo od najjednostavnijeg, veličine prostora koji mediji pokrivaju i kako ga pokrivaju, Slovenija bi bila dobar primer, bar sagledljiv. Medijski pogled u sirotinju nije nešto što bi bilo nepoznato, naprotiv. Po slici koja se danas može dobiti, u kriznim područjima Evrope, dakle više na Istoku i po Sredozemlju, obaveštavanje o sirotinji zauzima izvestan i konstantan prostor u svim medijima. Slovenačke televizije imaju bar dve emisije nedeljno (jednu državna, drugu privatna) koje redovno imaju prikaz nekog pojedinačnog, porodičnog ili kolektivnog slučaja koji uključuje siromaštvo i neizvesno preživljavanje. Ako to dopunimo štampanim medijima, dobićemo broj od bar pet slučajeva nedeljno koji su dostupni slovenačkoj javnosti. To bi značilo da otprilike dvesta četrdeset slučajeva godišnje dopre do javnosti i, nadajmo se, do nekakvog poboljšanja zahvaljujući predviđenom odzivu javnosti. Podaci statistike o siromaštvu odnosno o sirotinji kao populaciji variraju, dakle i varaju, ali možemo se zaustaviti na konzervativnoj proceni da jedna četvrtina građana Slovenije živi pod pragom siromaštva, i da se ta količina relativno brzo povećava. Drugim rečima, da uistinu siromašnih ima bar hiljadu puta više nego što ih mediji registruju u posebnim pričama o pojedincima ili porodicama. Podaci koje daju organizacije za pomoć, centri za pomoć i mnoštvo dobrovoljnih organizacija i inicijativa daju nešto alarmantnije podatke. Konačno, verujmo svojim očima i držimo ih široko otvorene…
Slovenija nije društvo u kojem bi osiromašeni hrlili u grad, odn. prestonicu. Naprotiv, ovde se iz sirotinje često beži napolje iz grada. Dok dobar deo socijalno ugroženih Francuza hoće da se “popne” u Pariz, kako glasi francuski idiom odlaska u prestonicu i u boljim vremenima, a mnogo osiromašenih “silazi” u Atinu (opet lokalni idiom), u Sloveniji ni Ljubljana ni Maribor ne predstavljaju socijalno dinamično središte. U gradovima je sirotinja vidljivija već u Zagrebu, o Sarajevu i Beogradu da i ne govorimo. Ništa ni iz daleka slično Budimpešti, gde su beskućnici naselili svaku rupu na padinama Budima, Londonu i Parizu gde se uveče preskaču tela beskućnika koji spavaju na rešetkama gde izlazi topao vazduh iz podzemne železnice… Koliko dugo će slovenački gradovi zadržavati pritisak siromašnih tela je zapravo pitanje vremena, jer njihov broj izvesno i primetno raste. Ruralna sirotinja je u Sloveniji daleko zanimljivija za medije nego gradska, jer je raspon osećanja koja se mogu izazvati upisan u lokalnu kulturu i kolektivno sećanje. Ne mislim da je to loše, ako donosi bilo kakve rezultate. No ostaje da gradska sirotinja, i ona koja nije uključena u lokalni sistem autoriteta – recimo Romi – nije toliko izazovna za medije.
Problem nije u prikazivanju sirotinje, već u društvenoj odgovornosti, dakle u društvenoj i političkoj vidljivosti sirotinje. Siromaštvo se ne može prepustiti samo “dobrim ljudima” i dobrovoljnim ili drugim organizacijama. Mediji posebno ne bi smeli ostvarivati situacije u kojima se uz zabavu, poznata imena, muziku i ples počinje verovati da su stvari uređene ako se sakupi određena količna para – i hajde da ne sumnjamo u načine i efikasnost distribucije. Jer glavni korisnici tog osećanja i glavni preuzimači zasluga nisu ni “dobri ljudi” ni organizacije, već nemoralna politička populacija. Sve o čemu ne moraju da odlučuju ili, još gore, da plate, već samo da nameste dobar izraz lica za kameru, čisti je politički profit. Ne radeći ništa za realno smanjenje siromaštva, još dobijaju bonus za izbore.
A realno smanjenje siromaštva moglo bi biti jeftinije i istovremeno profitabilnije nego zasada prilično zamagljeno uređivanje statusa banaka.
Zato sa podozrenjem gledajte snimke iz besplatnih kuhinja preko praznika, i lica koja izgledaju zadovoljna uz porciju gulaša i potice. Nije reč o medijskoj prevari, to su istinski ljudi i istinski bolja hrana, bar za praznike: reč je o političkoj prevari koja razdire društvo, jer se siromaštvo razgranava i umnožava dok čitate ove redove. Deo medija i posebno neke “pametne glavice” među komentatorima sve drskije zastupaju tezu da su siromasi sami krivi za svoju situaciju: siromasi su ostavljeni sami sebi, to je jedina istina. “Dobri ljudi” uz samo malu promenu rečnika, ponašanja ili diskretne organizacije mogu postati nekontrolisana i opasna sila, drugi “dobri ljudi” mogu na to odgovoriti socijalnim nemirima – pravim, ne kulturno-umetničkim – i u svemu tome, sirotinja može konačno shvatiti da joj poniženost i čekanje na milost ništa ne pomaže. “Dobri ljudi” su nestabilna kategorija, i ogromni potencijal koji oni predstavljaju morao bi se neuporedivo obazrivije iskorišćavati. Jer, konačno, znamo da su najveći dobročinitelji uglavnom samo malo manje siromašni od onih kojima pomažu. Razmena zasnovana na nesigurnim i nepredvidljivim osnovama nikako ne može temeljno pomoći strukturnom problemu kakav je siromaštvo, a izvesno smanjuje mogućnost jasnog viđenja toga što se zapravo događa. Jedan od manje vidljivih procesa, koji se može mnogo bolje videti u zemljama južnije od Slovenije, evropskim članicama ili ne, jeste brzo i potpuno nestajanje srednjeg sloja, koji je nužan za stabilnost kapitalizma. Procesi se menjaju i ubrzavaju, a nezainteresovanost političke kaste da se uhvati u koštac sa njima se obrnuto progresivno smanjuje. Bezbrižnost vodećih društvenih slojeva je u tome daleko najvidljiviji deo…
Siromaštvo i sirotinja su, dakle, preteći nevidljivi. Poklopac društvene stabilnosti može odleteti pod pritiskom u bilo kojoj od sredozemnih ili istočnijih evropskih zemalja, sve dok se procenat sirotinje tako vrtoglavo penje. To što sirotinju danas predstavljaju najrazličitiji slojevi stanovništva, sve generacije i sve profesije, samo povećava tu mogućnost. Pitanje je da li vidljivost sirotinje danas zavisi samo od medija, ili bi se ta vidljivost morala uključiti u izvesna prava i dužnosti građana. Priznajem da u tome vidim i problem stila – prepuštanje suznom saosećanju bez društvene svesti mi se čini neodgovornim. U čudno doba kad se ni rimski papa ne usteže da usmeri kritičku oštricu prema razlozima i izazivačima siromaštva, ovo pitanje postaje još zaoštrenije.
Sirotinja neće postati manje vidljiva rasprodajom nacionalnih dobara – u Španiji su počeli prodavati i istorijske spomenike – već još mnogo vidljivija, možda do mere kada će već samo svojim prisustvom ugroziti uspeh rasprodaje. U svetu korisnika bogatstva se još ne primećuju nikakve ideje pametnije od potpunog ograđivanja od okeana sirotinje, povlačenja na ostrva i u tvrđave, zaključana predgrađa i slično. Pokriti oči da se ne vidi? Paradoks je u tome što najostrašćeniji zastupnici pohlepe uništavaju, dok se spasavaju, najvrednije što je kapitalizam značio – slobodnu inicijativu, uzlet individualne misli, odgovornost prema kolektivu. Jedna od političkih mogućnosti sirotinje je da bar to spase sa svoje strane.
Peščanik.net, 30.12.2013.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Unezveritet - 10/05/2025
- Šta bi, kad bi? - 05/05/2025
- Za Mirjanu Miočinović - 28/04/2025
