Predizborno zaneseni, kandidati za prvog državnika Srbije nisu građanima čestitali državni praznik Prvi maj. Osim što ne poštuju državu kojom bi da vladaju, neki ne poštuju ni sve njene građane. Neki su se privatno izjadali da neće čestitati Međunarodni praznik rada, jer ga katolici slave kao Dan sv. Josipa radnika.
Bilo je još znakovitih omaški pred izbornu tišinu.
Združeni predsednički kandidat Ivica Dačić vidi 6. maja „priliku da se ispravi 5. oktobar“. U Majskom prevratu 1903. ubijeni su Obrenovići da bi vlast zaposeli Karađorđevići. Posle toga su potrošeni Ibarska magistrala, atentati u Budvi, kod hale Limes, ubistvo pred zgradom vlade Srbije. Dačić je višestruki predsednički kandidat koji sada ponavlja ono što je višestruko izabrani predsednik Srbije Slobodan Milošević govorio kad je Dačić bio mali: ”Malo morgen”, “Niko ne sme da vas bije”. Jednom Miloševićev portparol, uvek Miloševićev portparol. Nije jedini sa Miloševićevog kanabea.
Kandidat Demokratske stranke za predsednika Boris Tadić uznemirio je javnost rekavši da se o Đurđevdanu „odlučuje o sudbini Srbije u narednih pet godina“. Pet godina traje mandat predsednika koji nije Srbija, ni apsolutistička monarhija, već „republika zasnovana na vladavini prava… i načelima građanske demokratije“, piše u 1. članu brošure u koju se Tadić kune. Zigmund Frojd (Sigmund Freud) je pre 110 godina uočio da omaške u govoru odaju podsvesnu motivaciju ili želju govornika. Frojdov priručnik je Tadić, da bi postao diplomirani psiholog morao da utuvi. Priručnik se zove „Psihopatologija svakodnevnog života“. Tadić je priručnik samo površno prelistao. Iako je zvanična Srbija, ona u razumnim granicama, otvorila biračka mesta u Bosni i Hercegovini, Tadić je otišao da agituje samo u Republiku Srpsku. Kao da je Republika Srpska sinonim i za Srbiju i za BiH.
Njegov arhisuparnik iz Nove Srbije Velimir Ilić je bio mnogo jasniji istog dana: „Srpska je oduvek bila i biće deo Srbije“.
Tadić je sa predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom i Emirom Kusturicom, pulenom njegovog ultra protivnika Vojislava Koštunice posetio gradilište „Andrićgrada“ u Višegradu, na istoku BiH, gde vlade RS i Srbije grade Andrićev institut, „jednu od najvažnijih srpskih institucija na ovim prostorima“. Kusturica je podsetio da će „Andrićgrad“ imati „duhovnu i vizuelnu vezu sa višegradskom ćuprijom. Sa prozora njegovog hotela će se gledati u kanjon Drine i most Mehmed-paše Sokolovića“.
Dana 18. juna 1992. četnici Milana Lukića, kao i Kusturice državljanina Srbije, su na mostu Sokolovića ubili 22 Bošnjaka. Neke su noževima rasporili i iščupali im bubrege; druge su kanapima vezali za vozila i vukli, a decu su gurali sa mosta i rešetali mecima pre nego što utonu u vodu. Unakaženi leševi plovili su kanjonom Drine do jezera Perućac. U septembru 2010. prema izveštaju Balkan Insight-a, “leševi oko 250 civila, za koje se vjeruje da su žrtve ubistava u Višegradu 1992. godine, pronađeni su u jezeru Perućac na granici Bosne i Hercegovine i Srbije.”
Dok je Kusturica bio državljanin BiH bezbrižno se pevalo: „Šetali smo pokraj Drine/pjevali smo pjesme naše/sevdisasmo na sred mosta/Sokolović Mehmed paše“.
Grupa višegradskih četnika i dobrovoljaca iz Srbije proslavila je Svetu trojicu 1992. spaljivanjem najmanje 60-oro bošnjačkih žena, dece i staraca u kući u Pionirskoj ulici u Višegradu. S pogledom na „Andrićgrad“. Najmlađe je bilo novorođenče koje prema iskazu preživjele “ni dva dana nije imalo. Večeras se rodilo, sutra navečer izgorjelo”. Birači Tadića i Dodika su prisilili žene i devojke da se skinu gole, izveli iz kuće i silovali. Posle silovanja zatočenice su vraćene u kuću kako bi gorele.
Podanici Tadića i Dodika su slavili Vidovdan 1992. tako što su zabarikadirali grupu bošnjačkih žena, dece i staraca u kuću Mehe Aljića u naselju Bikavac, a potom ih žive zapalili. Najmanje 59-oro je izgorelo. Prema dva zaštićena svedoka u Haškom tribunalu, krici i jecaji su trajali oko pola sata. Novinarka Maggie O’Kane je izvestila da su uši Zehre Turjačanin “bile istopljene. Sve što je od njih ostalo su dvije uvijene sivkaste grudvice, kao vosak izgorjele svijeće”. Turjačanin je nešto pre lomače na Bikavcu videla kako grupa četnika po danu poliva benzinom i pali žive Envera Šubašića i Dedu Muševića.
Do ljudske lomače za Bikavac se znalo samo iz sevdalinke „U lijepom starom gradu Višegradu“: „Evo jutro slušam, pjevaju slavuji/na Bikavcu brdu grada Višegrada/ustaj curo mala, ružo procvjetala/već je zora rana Drinu obasjala“.
Kusturica je odlučan: „Kad Nemci mogu imati Geteov institut, zašto Srbi ne bi imali Andrićev“.
Ivo Andrić je bio bosanskohercegovački i jugoslovenski književnik, rođen u Docu na Lašvi, Austrougarska. Upisan je u matičnu knjigu rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, 1892. pod rednim brojem 70. Prvu pesmu objavljuje u časopisu „Bosanska vila“, sa stipendijom Hrvatskog kulturno-prosvjetnog društva Napredak upisuje Mudroslovni fakultet u Zagrebu. Miroslav Krleža ga je nazivao „fra-beg Ivo“. Predstavljen kao „najčudesniji Sarajlija“, objavljuje drugih šest pesama u prozi u antologiji „Hrvatska mlada lirika“, prvu knjigu stihova u prozi objavljuje 1918. godine u Zagrebu, prva diplomatska služba je u Vatikanu. Od 1919. objavljuje i u Beogradu gde živi. Odbija 1941. za razliku od Dimitrija Ljotića da potpiše Apel srpskom narodu, koji osuđuje otpor okupatoru. Nemačku ideju su realizovali činovnici Ministarstva prosvete Velibor Jonić i Vladimir Velmar Janković. Odbija Andrić takođe da ga Srpska književna zadruga objavljuje za vreme rata. Većnik je ZAVNOBIH-a, član Predsjedništva Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine. Svih milion dolara od Nobelove nagrade poklonio je „narodnim bibliotekama na području BiH“.
Apoen od 1 KM sa likom Andrića nije pušten u opticaj jer je ime nobelovca na teritoriji gde će biti „Andrićgrad“ ispisano Андриђ.
Hram u „Andrićgradu“ je kopija manastira Visoki Dečani, najvećeg srpsko-pravoslavnog svetilišta na Kosovu za koje je najzaslužniji franjevac Vitus iz Kotora. U prošlom veku je Andrić slutio: „Je li vam se dogodilo da vam uzmu sve – a šta se čovjeku ne može uzeti? – i da… učine od vas nijemo prezavo ropče?“.
Na završnom mitingu koalicije Preokret sa desne strane kandidata za predsednika najevropskije Srbije Čedomira Jovanovića stajao je Vuk Drašković, osnivač paravojne Srpske garde, zamenik premijera Miloševićeve Jugoslavije i šef diplomatije Koštuničine Srbije, prvi kome se Jovanović poimence zahvalio, valjda zato što ga je predložio za predsedničkog kandidata i pre nego su izbori raspisani.
„U Hrvatskoj je ponovo formirana ustaška vlast; osnovane su oružane formacije ubica Srba. Ustaško vrhovništvo zaključilo je antisrpski pakt sa Arnautima i muslimanskim fundamentalistima, desrbijanizovanom ali militantnom i glasnom manjinom u Crnoj Gori i srbofobima oko Makedonije koji otvoreno traže naše teritorije“, govorio je Drašković decembra 1990. i pozdravljao sa tri prsta, kao aprila 2012.
Troprstaši su bili srpski nacionalisti, ratnici i paravojnici, Tadić i šef diplomatije Vuk Jeremić salutirali su olimpijcima Srbije 2008. sa tri prsta, koje je popularizovao Jovan Rašković obećavajući ratove 1990-ih i ispunivši obećanje osnivanjem Srpske demokratske stranke (SDS) u Hrvatskoj. „Moja stranka i ja upalili smo fitilj srpskog nacionalizma ne samo u Hrvatskoj nego i u BiH. Ne mogu se zamisliti SDS u BiH i Radovan Karadžić na vlasti bez našeg uticaja“, govorio je Rašković.
Nakon crkvenog raskola ista tri prsta u vazduhu su bili vera u Sveto Trojstvo Katoličke crkve, dok Srpska pravoslavna crkva propoveda da „nema krsta bez tri prsta“.
Sa ista tri prsta su ustaše prisezale na „vjernost domovini i poglavniku“, prva NDH vlada se zaklela raširenim palcem, kažiprstom i srednjakom na uzdignutoj desnici 16. aprila 1941. u Banskim dvorima.
Na prijemu u uredu predsednika Predsjedništva Socijalističke Republike Hrvatske Franje Tuđmana jula 1990. godine opet u Banskim dvorima psihijatar Rašković je dijagnostikovao: „Srbi su lud narod“.
I Srpkinje.
Kandidatkinja Srpske radikalne stranke (SRS) za predsednicu Jadranka Šešelj je izabrala sremsko selo Hrtkovci da objavi kako je SRS „jedina stranka koja nije odustala od svojih izvornih ideja zbog kojih Vojislav Šešelj strada u Haškom tribunalu već deset godina“.
Posle izvorne ideje „humanog preseljenja“ od 40,24 odsto Hrvata u Hrtkovcima je ostalo 7,47 odsto, a Srbi su od petine postali tri četvrtine stanovnika sela. Hrtkovci su prva tačka Šešeljeve optužnice.
Šestog maja, na dan izbora je 20 godina od proterivanja hrvatskog stanovništva iz Hrtkovaca. Meteorolozi su u Hrtkovcima za dan izbora prognozirali lokalne nepogode sa grmljavinom.
Autonomija.info, 03.05.2012.
Peščanik.net, 03.05.2012.