Srbija bi, kažu evroskeptici, trebalo da sarađuje sa svima. A ne, podrazumeva se, samo sa Evropskom unijom. Sa kim to, nameće se pitanje, Srbija ne sarađuje? Zapravo, moglo bi da se tvrdi upravo suprotno da se sarađuje i sa zemljama gde šteta lako može da bude veća od koristi. Ako se, na primer, gleda i čita kako prolaze radnici u zemljama koje su sada zahvaćene velikim unutrašnjim trzavicama, jasno je da su problemi privredne saradnje sa njima najmanje u tome što se od profitabilnih poslova odustaje zarad evrofanatizma ili utopizma.

Neki od evroskeptika takođe zagovaraju okretanje samima sebi. Ono što je posebno zapanjujuće u svim tim zalaganjima za oslanjanje na sopstvene snage i za domaćinsku ekonomiju jeste potpuno nepoznavanje stvarnog stanja stvari. Srpska je privreda jedna od najzatvorenijih, bar kada se uzme u obzir njena veličina i kada se obrati pažnja na veličinu izvoza robe i usluga. Dodatno zatvaranje jedne veoma male i već sada prilično autarhične privrede bi zaista bilo neshvatljivo nerazumno. Po čemu to možemo da vidimo?

Po stanju na tržištu rada. Neverovatno je koliko se o tome malo zna, posebno koliko malo znaju upravo oni koji se ističu brigom za narod. Ne samo da je zaposlenost mala, dok rastu nezaposlenost i neaktivnost, već je velika mobilnost iz beznadežnih područja zemlje u gradove i dalje, u strane zemlje. Budući da se ne izvozi roba, izvoze se ljudi. Posao se, naravno, traži tamo gde ga je tradicionalno bilo, usled čega sada ponovo preti uvođenje viza za putovanje u Evropsku uniju. Tako da umesto saradanje sa svima, lako može da se dođe u stanje da se nema sa kim sarađivati. Ako dobro razumem evroskeptike, njihov odgovor je povratak selu. Ponovo dakle otkrivanje prednosti zaostalosti. Onda vize naravno nisu ni potrebne.

 
Blic, štampano izdanje, 23.02.2011.

Peščanik.net, 23.02.2011.