Tih savetnika-guslara sigurno ima više u široj javnosti i oni opslužuju vojvodu Tomu na čelu Republike, ali posao ide traljavo ili bolje – nikako ne ide.

Nije lako načiniti portret vojvode Tome N. i mi takvu ambiciju i nemamo, jer je to složen posao. To što srećemo u novinama jeste neki podatak, ali nije dovoljno za portret šefa naše države. Karikaturistima je u izvesnom smislu lako – oni hiperbolično naglašavaju neke crte, ali ni to dovoljno nije. Te nekakva zarđala kašika te nešto slično, ali sve to nije dovoljno za portret državnika. Neki ističu njegov osmeh koji porede s osmehom hijene ili iguane, ali nama do toga i nije u nastojanju da ponudimo skicu – makar skicu – za portret. Poznata estradna umetnica J. Karleuša nudi jedan drugi pristup: „Primećujem samo njegov božanstveni osmeh koji ledi krv u žilama“. Grubo rečeno, ali tu ima nečega. Naravno, i takvi detalji nisu za potcenjivanje, ali po našem mišljenju još nisu dovoljni za portret državnika. Sam vojvoda Toma u svojim izjavama nudi mnogo toga što nije istini za volju uvek jasno, pa čak izaziva i nesporazume i u domaćoj i u svetskoj javnosti. Pomenuo je nedavno nekakvo „zmijsko gnezdo“ u kojem se sprema čak – ne dao bog – i državni udar u Republici. Mi koji smo se potrudili da izađe knjiga K. Malapartea poznata u svetu „Tehnika državnog udara“ zbunjeni smo sasvim. Ima mnogo načina državnog udara, ali kako je to moguće u državi koje nema, koja ne zna ni to gde su joj granice i tako dalje. A državnog udara na jednom delu državne teritorije ne može biti, osim u celoj državi – u najvažnijem delu Srbije, na Kosovu, to je nemoguće. Ili je to njihova stvar, što ostaje da vidimo tek kada vojvoda Toma N. publikuje svoju legendarnu Platformu za Kosovo. Toga još nema. Ostalo je neko prisluškivanje u kojem svi prisluškuju sve, i svako ponaosob svakoga. Ako je I. Dačić šef policije, a A. Vučić kontroliše sve tajne obaveštajne službe, opet nije jasno ko tu koga prisluškuje. U takvoj situaciji opet je teorijski nemoguć državni udar, jer pučisti moraju znati koga hapsiti i koga rušiti s vlasti.

Mnogo je tu nepoznanica i koliko vidimo i najbolji komentatori političkih zbivanja se tu ne snalaze – malo je kome jasno o čemu se radi.

Objavljen je novi državni praznik Dan pomirenja i nikom živom jasno nije o čemu se tu radi. Slave taj dan i Nemci i Francuzi recimo, samo oni u tom slučaju znaju šta slave – ono iz 1918. kada je završen Prvi svetski rat. To ima smisla, ali mi se ni sa kim mirili nismo od 1912. do 1995. A Balkanski ratovi su trajali do nedavno. S kim sve nismo ratovali i kavdžili se decenijama, ali da smo se mirili nije nam poznato. No, ako je praznik, neka bude. Nismo protiv pomirenja, sa susedima posebno, ali ne vidimo da nam to ide. Sam vojvoda Toma je zbunio susede i niko sa nama neće ni da razgovara. Ni iz Hrvatske, ni iz BiH, niti iz dične nam Crne Gore – niko. Daje vojvoda neke izjave, pa nas posvađa i sa Grcima i sa Makedoncima, pa posle i sam hita u Atinu ili Skoplje da to „ispegla“. Ali u diplomatiji kada se loše krene, ne vredi nikakvo peglanje. Hteo je vojvoda Toma da reši i crkvena pitanja i tu je nastao kuršlus i na relaciji s Crkvom i na relaciji sa drugim državama. Ono što je rekao na Kumanovu nije se dopalo Makedoncima, ali ni Bugarima ni Grcima, oni su se uplašili novog nekog oslobađanja. Bilo je kako je bilo, ali o pomirenju nema ni reči. Upleo je vojvoda Toma i samog patrijarha srpskog Irineja u to sve – krenulo je naopako. Nema ni poglavar SPC ništa protiv pomirenja – barem na rečima – no ovo što je poručio iz Sofije zagonetnije je od izjava vojvode Tome nenadmašnog. Iz Sofije patrijarh Irinej poručuje da ne bi trebalo da bude problema sa Makedoncima, jer „mi smo jedan narod do nedavno“. Makedonci vrte sumnjivo glavom, i mi smo za mir i pomirenje, dragi su nam Srbi i Srbija, no mi smo Makedonci a oni su Srbi i nismo ipak jedan narod. Dok je bilo Jugoslavije moglo se tako reći, ali sada ipak nije tako. Mi nemamo ništa protiv SPC, ali hoćemo svoju MPC.

I nikako ne ide, jer vojvoda nije za ovaj posao. Niko mu ne spori čin vojvodski koji je dobio vojujući u BiH i Hrvatskoj, rame uz rame s vojvodom V. Šešeljom, ali sada je drugo stanje u odnosima na Balkanu i moramo drugačije da se ponašamo. Vojvoda hoće u EU naravno, ali ne zna kako se to radi. Na putu su mu mnogi, pa sa nekim izjavama i sam on. Legendarni doktor K. tu barem jasno kaže: „Ako odaberete da budete rob, da nosite lance onda ćete ih i nositi – ne treba se vezivati za EU, jer se radi o razbojniku koji pljačka“. Mnogo je tih guslara-savetnika i oni zbunjuju ustavnog nam poglavara države vojvodu Tomu N. Jedan od njih nedavno je rekao nešto što je tek problem – da Vojvodini bude ukinut status autonomne pokrajine, a da glavni grad Srbije bude Novi Sad. A tek pesnici i akademici, bolje je i da ih ne pominjemo – sve savetnik do savetnika, guslar do guslara. I tako dalje.

Ne zna se gde smo ni kuda idemo i kuda ćemo stići s vojvodom Tomom na čelu Republike.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 12.11.2012.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)