Vučimediji su mi dali jedinstvenu priliku da vidim i čujem najbogatijeg Slovenca, Igora Laha, koji je očito kupio deo paraćinske fabrike stakla, a diktator je tom prilikom još jednom otkrio svoje alko navike, s tim što je ovog puta pomenuo i svoje „drugare – vinare“: jedan je izvesno u Sloveniji (nije Lah), ostaje još samo da se lociraju vinogradi. Utešno, jer tako naslućujemo njegove penzionerske aktivnosti. Neka bi bile prevremene.
Oživljavanje fabrika i investiranje čista je kupovina/prodaja; građenje je isplata dugova sa stalnim povećanjem istih; a sve je samo ljubav prema Srbiji. Na drugoj strani je mržnja prema istoj, dovođenje tenkova i kolonijalizam sa porobljavanjem, što sve predvodi bivši i lažni rektor. Pojednostavljenje i trivijalizacija danas su toliki da se zaista može posumnjati u alko-uzroke ovakvog stanja. Zamor materijala je očigledan, nadrkanost i umor konstantni. Vatru održavaju vučimediji, koji posle toliko vremena još nisu stekli naviku da pogađaju šta diktator kaže, šta namerava i kako ostvaruje, i uporno prave greške u proceni, faktima i zaključcima. Pozivaju se na anal-litičare, koji daju završnu ludačku formulaciju na jezicima škola za posebne potrebe. Naročito opasna posledica svega toga je tupa ogorčenost pojedinca/građanina i težak motivacijski proces. Izgleda da on ne može da prestane da pije.
Na prvi pogled, spoljna politika izgleda kao manji problem: pljuvanje iznutra i prilizivanje spolja na trenutke izgleda kao prihvatljivo rešenje. Uostalom, spolja se registruje samo zvanična sfera, nema tih stranih službi koje bi pratile, prevodile i uvažavale hiperproizvodnju kulta ličnosti, mešavinu pornografije, šarlatanstva, amaterstva i laganja bez prestanka. No upravo u tome događaju se kobne greške: trgovina oružjem sa Izraelom čini državu saučesnicom genocida. Evropska zajednica načinila je nedavno jednu od svojih kobnih grešaka, odlukom da se ne prekine proces pregovora sa Izraelom o priključenju EU, i pogazila svoj još jedini ujedinjujući, nepogaženi, bezuslovni princip, ukidanje smrtne kazne: Izrael je upravo uveo smrtnu kaznu, samo za Palestince. Mora li Srbija zaista uvek da bude na strani najgoreg? Velika mogućnost malih danas je upravo u zauzimanju moralnog stava i etičkih merila koja ne koštaju ništa, ne pogoršavaju i ne poboljšavaju položaj u globalnom ludilu, a bar drže glave iznad sramote. I opet je alkohol tu: ključni deo spoljne politike je plan da se gazde Kinezi zapiju od srpskog vina…
Pijano zaplitanje najvidljiviji je i najneprijatniji aspekt – naizmenično samohvalisanje i samosažaljenje, optuživanje svih kroz providno „hvaljenje“ drugih, trenutno fiksiranih protivnika. Sa takvom osobom svakodnevica je nepodnošljiva, i kada se neprestano insistira na motivu države kao porodice, paralela je obespokojavajuća. O naročito odvratnom tipu patrijarhata da i ne govorimo…
Najjednostavnije rešenje je primena postojećih zakona protiv reklamiranja i promovisanja upotrebe i proizvodnje alkohola – bar to, jer protiv mnogih i trajnih posledica alko-zavisnosti nema zakonskih propisa. Društveni mehanizmi ponegde i povremeno deluju, premda nisu posebno uticajni, no uslov je dobrovoljni pristanak zavisnika. Zakonska prinuda lečenja takođe postoji… Najgore što se može učiniti je okretanje glave i tolerisanje, jer zavisnik nikada nije sposoban da sam definiše svoj problem…
Mirno okopavanje vinograda možda je daleka, a možda i bliska perspektiva: kakva god da je, odgovornost je nedeljiva, a okolnost nije olakšavajuća. Naprotiv, smanjeno stanje svesti je otežavajuća okolnost za bilo kojeg predstavnika vlasti.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
