Namera je, ili tek očekivanje, da će oni koji se sa bankama dogovore da odlože dugovanja, osim plaćanja kamata na dve godine – te pare potrošiti. Hoće li tako biti ili neće, zavisi od dve stvari. Jedna je da dužnici računaju da će imati veće prihode kroz dve godine, pa ne moraju danas da štede kako bi sutra, kada istekne period mirovanja, mogli da vrate dug, a da ne smanjuju tada potrošnju.

Drukčije rečeno, dužnik koji bi da nekako ujednači današnju potrošnju sa sutrašnjom neće potrošiti nego uštedeti novac koji mu ostaje jer ne mora jedno vreme da vraća glavnicu duga – osim ako ne računa da će današnje povećanje potrošnje moći da održi i sutra kada dug dođe na naplatu, a to znači ako sutra bude imao veću platu ili već kakve bilo prihode.

Vlada računa, ako uopšte računa, da će povećana potrošnja danas usled mirovanja dugova dovesti do povećane proizvodnje i da će stoga sutra zaista plate i ostali dohoci biti veći. Dakle, trajno povećanje potrošnje bi trebalo da dovede do trajnog povećanja proizvodnje i dohodaka i do manjeg tereta otplate dugova.

Druga je mogućnost da će povećana potrošnja dovesti do ubrzanja inflacije koja će ili obezvrediti dugove ako su u dinarima ili će ih povećati ako su indeksirani i dinar devalvira u skladu sa inflacijom – u kom slučaju će oni morati da se otpisuju. Tada bi se povećala potrošnja zato što se računa da se dugovi neće ni vraćati.

Ovaj drugi scenario je verovatniji jer bi se prvi scenario mogao ostvariti kada bi bio realan refinansiranjem dugova, dakle novim kreditima. Mirovanje dugovanja je prvi korak ka odluci da se dugovi uopšte i ne vrate.

Tako da je samo pitanje hoće li gubitke snositi banke ili će oni biti socijalizovani, što znači da će ih snositi poreski obveznik.

 
Blic, 13.04.2011.

Peščanik.net, 13.04.2011.