Prolaz, foto: Predrag Trokicić
Razgovor vodio Omer Karabeg
Premijer Srbije Aleksandar Vučić se svakodveno hvali ekonomskim uspesima koje Srbija ostvaruje pod njegovim rukovodstvom. Međutim, nema znakova da rastu plate i penzije i da građani žive bolje. Zašto je to tako u najnovijem Mostu govore Miodrag Zec, profesor beogradskog Ekonomskog fakuleta, i Aleksandar Stevanović, ekonomski analitičar iz Beograda.
Bilo je reči o tome da li je Srbija stvarno ostvarila budžetski suficit, kako to da prema Vučiću Srbija spade među prve tri evropske zemlje po rastu društvenog proizvoda, a prema podacima Svetske banke je pretposlednja u regionu, zašto su porezi na nekretnine tako visoki u Srbiji, da li se država prema građanima ponaša kao zla maćeha, zašto premijer često priča da ljudi u Srbiji malo rade i da bi trebalo da se ugledaju na Skandinavce, kao i o tome da li će Vučić ispuniti obećanje i početkom novembra vratiti penzionerima deo onoga što im je oduzeto pre dve godine.
Nedavno se Vučić u govoru na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija pohvalio da je ove godina Srbija prvi put u svojoj modernoj istoriji ostvarila budžetski suficit. Na koji je to period srpske istorije Vučić mislio?
Miodrag Zec: Nemam dovoljno mašte da kažem na koji je period mislio, ali ove godine Srbija nije ostvarila suficit. Srbija je samo ostvarila manji deficit od projektovanog u toku prvih šest-sedam meseci, a videćemo na kraju godine da li će biti suficit ili deficit.
Aleksandar Stevanović: Vučić je možda uzeo period septembar 2015 – septembar 2016, ili tako nešto. Međutim, da bismo imali relevantne podatke, moramo videti kakav je bilans na kraju godine i uporediti ga sa prošlogodišnjim. Uzimati neke druge periode nije u redu, ali to nije prvi put da premijer koristi statistiku na svoj način da bi prikazao rezultate boljim nego što jesu. Srbija je u svojoj istoriji imala periode kada je imala suficit, kao i one kada je imala deficit. A kada počinje moderna istorija – veliko je pitanje. Ponekad mi se čini da počinje 2012. godine, kada je Vučić došao na vlast. Sve u svemu, daleko smo još od toga da bismo mogli govoriti o stabilnim javnim finansijama.
Vučić se hvali ne samo suficitom nego i rastom društvenog proizvoda. On je rekao da je Srbija ove godine po rastu društvenog proizvoda među prve tri zemlje u Evropi – da bismo nakon nedavnog izveštaja Svetske banke saznali da je Srbija pretposlednja u regionu. Iza nje je jedino Makedonija, a veći rast društvenog proizvoda imaju i Kosovo, i Crna Gora i Bosna i Hercegovina. Kako to Srbija može biti među tri vodeće zemlje u Evropi i u isto vreme pretposlednja u regionu?
Miodrag Zec: Šta da vam kažem? Vučić to radi da bi širio optimizam. Ponekad i pretera i onda mu se to vraća kao bumerang. Neretko on iznosi podatke o stopi rasta, stopi zaposlenosti, prosečnoj plati, suficitu – koji nisu tačni. Zaboravlja pri tome da postoje ljudi koji nešto znaju o tim stvarima i koji bi ga lako mogli demantovati. Nesumnjivo je da se statistički može manipulisati sa raznim stopama. Na primer, ako u frižideru imate jedno jaje, pa kupite još jedno, imate porast od sto posto, ali ako imate deset jaja, pa kupite jedno, onda imate porast od deset posto, a ako imate sto jaja, pa kupite jedno, onda je porast jedan posto. Vučić nesumnjivo fascinantno koristi i zloupotrebljava statistiku, pa je tako i sa suficitom koji praktično ne postoji.
Aleksandar Stevanović: Po stopi rasta Srbija je na začelju Balkana. Rast od dva procenta, koji imamo, posledica je, pre svega, činjenice da je cela privreda Balkana ušla u pozitivnu konjukturu koju su ohrabrile niske kamatne stope i niske cene energenata. Taj rast imamo pre zbog toga što naša vlada nije uradila ništa epohalno loše, nego zbog toga što je uradila nešto fascinantno. Da imamo stopu rasta od 4 ili 5 odsto, onda bismo imali razloga da hvalimo vladu. Vrlo često se pogrešno porede naše stope rasta sa onim u Nemačkoj ili Holandiji, zemljama koje imaju vrlo visok bruto društveni proizvod, pa, ako je naša stopa rasta malo veća, onda se kaže – eto, mi imamo veći rast od tih zemalja. To nije korektno poređenje.
Srbija spada u zemlje na nižem stepenu razvoja i ona bi morala imati mnogo veće stope rasta od razvijenih evropskih zemalja, ako želimo da napredujemo. Čini mi se da je naš premijer vrlo vešt u promociji svojih rezultata i tuđih neuspeha – i na tome mu skidam kapu, ali mora se držati činjenica. Ali, moguće je da on tako govori zato što neke stvari ne razume, jer nije ekonomista. Više bih voleo da je u pitanju ovo drugo nego ono prvo.
Izgleda je Vučićeva specijalnost da građane stalno zasipa brojkama o privrednim uspesima od kojih ljudi praktično nemaju ništa.
Aleksandar Stevanović: To je deo marketinga. Ukoliko želite da budete popularni, morate pričati da ste uspešni, niko vas neće voleti ako ste neuspešni. Ova vlada niti je preterano uspešna, niti je preterano neuspešna. Vrlo je prosečna u poređenju sa drugim vladama u regionu, a kada je posmatamo u širem, svetskom okviru, ona je daleko ispod proseka. Narodu se stalno poručuje – evo, krenulo nam je, ide nam super, treba još malo da se strpite. Ali jednog dana će ljudi početi da se pitaju – a gde su te stotine fabrika koje su otvorene za vreme predizborne kampanje, gde je taj privredni rast koji se ne vidi u našim novčanicima, gde su ta nova radna mesta. To nije dobar pristup, ali vidim da za sada to funkcioniše.
Da li je stanje u državnoj kasi bolje pre svega zbog smanjenja penzija i plata u javnom sektoru i rigorozne politike naplate poreza od građana?
Miodrag Zec: Može država da smanjuje penzije, ali linearno, ali ovo što je Srbija uradila – to niko nikada nije uradio i to je velika povreda stečenih svojinskih prava. Jedan deo stanovništva je kažnjen oduzimanjem dela penzije, dok se istovremeno vojnim penzionerima povećavaju penzije i vraća im se nekakav dug. Vučić je opsednut ekonomijom, ali ekonomija je opasna stvar, ona je prividno jednostavna, ali je u toj oblasti najteže postaviti dijagnozu. Zbog toga se naša ekonomija često leči pogrešnim lekovima. Kod nas se rast industrijske proizvodnje ostvaruje uz pomoć subvencija koje država daje stranim investorima da bi ovde otvarali pogone. Vučić bi trebalo da se zapita zašto zemlje koje, za razliku od nas, ne daju nikakve subvencije imaju mnogo veći priliv stranih investicija.
A Srbija i Vučić kažu – ko god stranom investitoru da bilo kakvu pogodnost, mi ćemo dati još više. Izložiti zemlju takvom riziku – mislim da je jako opasno. To će se vrlo brzo pokazati. To je kapitalno pitanje koje ovde ne smeš ni da postaviš. S druge strane, Vučić kaže da kompanije plaćaju PDV, što uopšte nije tačno. PDV plaća stanovništvo. Državnu kasu pune građani kada kupuju pivo, mleko, cigarete, jaja, bilo šta na šta se plaća PDV. To je notorna činjenica. A onda se taj novac koristi da bi se stimulisali strani investitori. Treba postaviti pitanje da li je taj rast društvenog proizvoda, kojim se vlada hvali, kvalitetan i da li je održiv. Jer rast može biti loš, može biti maligan. Postoji čitav niz pitanja o kojima bi trebalo otviriti debatu, ali, nažalost, te stvari se samo saopštavaju, a narodu jedino ostaje da veruje u to. Za sada većina veruje, ali ja u nju ne spadam.
Aleksandar Stevanović: Deficit se rešava tako što se jednom delu penzionera smanjuju penzije. A nikoga nije briga što im je vlada takvim potezom praktično konfiskovala imovinu koju će neko morati da im vrati, kada jednog dana Vučić ne bude na vlasti. Vi ste, znači, taj deficit samo preselili na neko neodređeno mesto u budućnosti, pa će ga onda neki premijer, u stvari ne premijer nego građani Srbije, morati da plati. Osnov za takvo ponašanje je u kolosalnom neshvatanju uloge države. Ključno je pitanje – da li građani postoje da bi finansirali državu ili država postoji da bi bila servis građana. Čini mi se da se iz mnogih nastupa članova vlade može izvući zaključak da oni misle da svi mi ovde postojimo jedino zbog toga da bismo finansirali državu.
Može li se reći da se finansijska politika vlade svodi na to da država sve više uzima od građana, dok im istovremeno sve manje daje, pa onda ispada, kao što je nedavno rekao jedan komentator, da se država u Srbiji ponaša prema građanima kao zla maćeha?
Miodrag Zec: Ovde nema ni dovoljno političke volje, a ni znanja, da se napravi proizvod zvani država. Mislim da je Vučićeva greška što nije restruktuirao taj proizvod zvani država, da se tačno zna čemu ona služi i koliko košta. Ovde se stalno govori da nema para za ovo ili ono, ali se ne govori šta se mora platiti. Srbija nema novca za ovoliko školstvo, ali sigurno ima dovoljno da školuje 200 vrhunskih lekara i da ih ovde zaposli. A ne da se na medicinu upisuje hiljade studenata, pa onda najbolji odu u Nemačku.
Kakvu korist ima beogradski univerzitet što mu raste rejting na šangajskoj listi i što je iznad mnogih evropskih univerziteta – da ne govorimo o onima na Balkanu i u istočnoj Evropi – kad njegovim profesorima Vučić smanjuje plate, a povećava troškove za neke periferne škole koje ničemu ne služe? Kako se Vučić nije setio da smanji plate zaposlenih u čitavom nizu administrativnih tela, koja ničemu ne služe, nego je udario samo na bazične društvene službe, a to su prosveta, zdravstvo i pravosuđe? Posao države je da brine o tim službama, a ne da namamljuje strane investitore i da ih čašćava.
Ljudi u Srbiji se s pravom žale da su im porezi vrlo visoki, posebno na nekretnine. Evo jednog primera. Jedan moj prijatelj ovde u Pragu ima luksuzni stan od 160 kvadrata u centru grada, na koji godišnje plaća porez od 75 evra. On ima i mali dvosoban stan od 51 kvadrata na Novom Beogradu, za koji godišnje plati porez od 140 evra. Znači, u Beogradu se za mali stan, koji nije u centru, plati dva puta veći porez nego za trostruko veći stan u centru Praga, da ne govorimo o tome da su cene stanova u Pragu bar dvostruko veće. Kako ljudi u Srbiji mogu da podnesu tolika opterećenja?
Miodrag Zec: Mi godinama građanima nismo davali šansu da idu u biznis i onda su ljudi u želji da sačuvaju svoje štedne uloge, jer su im propadali u bankama, krenuli u juriš na nekretnine i sada ih je država dočekala velikim porezom. U Srbiji su drastično veliki porezi na nekretnine, ali su najmanji na dobit. Vlast se dodvorava industrijalcima, a stanovništvo kažnjava drastičnim oporezivanjem nekretnina. Ne kaže se slučajno: kakva država – takvi i porezi. Kada država raste i kada se razvija, ona se finansira oporezivanjem dohotka, a kada stagnira, onda juriša na nekretnine. Tako je bilo i sa turskom carevinom. Kad se širila, porez je bio relativno mali, pa se potčinjeni narodi nisu bunili. Ali kada su turskoj carevini kola krenula nizbrdo, ona je počela da oporezuje sve – odžake, dimnjake, ženidbe, udadbe.
I Srbija je u tom pogledu izabrala pogrešnu politiku. Stanovništvo, koje je na razne načine došlo do stanova i kuća – bilo veoma jeftinim otkupom stanova ili bespravnom gradnjom – sada će biti kažnjeno. Kada strancu kažete da ovde osamdset posto ljudi ima svoj sopstveni stan, on će pomisliti da mi ovde imamo pristojan standard, a ljudi nemaju para, ne samo da plate porez, nego ni vodu i struju. Ako vi četrdeset godina uplaćujete za penziju, a onda vam neko oduzme deo penzije, to znači da se ovde ne poštuju nikakva pravila.
Vučić je 1. septembra najavio da će za dva meseca biti povećane penzije i plate u javnom sektoru. Naravno, to ne bi bilo nikakvo povećanje, nego samo vraćanje dela onoga što je pre dve godine uzeto penzionerima i zaposlenim u javnom sektoru, mada Vučić stalno govori o povećanju. Verujete li da će on ostvariti to obećanje i da će 1. novembra vratiti deo penzija i plata?
Aleksandar Stevanović: To je velika misterija. U Srbiji se kaže – obećanje ludom radovanje. Istina, ponekad se desi da se nešto od onoga što je obećano i ispuni, ali potpuna je misterija koje će od silnih obećanja biti ispunjeno. To niko ne zna osim premijera. Inače, nije nemoguće vratiti deo penzija i plata. Dovoljno je samo na nekim drugim mestima smanjiti troškove, pa bi se ta sredstva mogla naći, pogotovo što bi bio vraćen manji deo – to na mesečnom nivou ne bi bilo više od 10 do 15 miliona evra. A da li će se to uraditi – to je, kao što sam rekao, velika nepoznanica.
I još nešto. Kao što znamo smanjenje penzija ne odnosi se na ljude sa niskim penzijama, a Srpska napredna stranka je najpopularnija u tom delu biračkog tela, dok je među onima sa većim penzijama prilično nepopularna. Znači, iza svega stoji politički motiv. Ako vi prilikom donošenja zakona i odluka ne gledate kako da izgradite pravedan sistem, nego isljučivo vodite računa kako će to uticati na vaš rejting, onda nema šanse da Srbija postane moderna država, niti da bude servis građana.
Miodrag Zec: Mi imamo dva zakona kojima se regulišu penzije. Po Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju vi dobijete rešenje kojim vam se određuje penzija na osnovu vaše plate i godina radnog staža. Ali naša vlada se dosetila da donese još jedan zakon, a to je zakon o isplati penzija po kome vam se penzija umanjuje za 15, 20 ili 25 posto – zavisno od visine penzije. U tom zakonu ne piše da li je on privremen, do kada važi i da li će se vraćati ono što je oduzeto. Iskorišćena je jedna pravna zavrzlama na koju se Ustavni sud ne osvrće. Tako da ja ne znam šta će biti od tog obećanja o vraćanju dela penzija. Koliko ja razumem premijera, on govori o povećanju penzija uopšte, a ne o vraćanju onoga što je oduzeto penzionerima sa nešto višim penzijama kojih ima između 500 i 600 hiljada. Ušteda koja je tako ostvarena višestruko je manja od onoga što on nesebično i levom i desnom deli stranim investitorima.
Možda Vučić istinski veruje u tu mantru o potrebi da se subvencioniraju strani investitorii, ali bi trebalo da pogleda zašto kapital beži iz zemalja, koje to rade, i ide tamo gde, ne samo da nema nikakvih subvencija, nego su i porezi visoki. Zašto svi Rusi beže u Englesku i Švajcarsku? Ne beže u Srbiju. Možete vi imati i nula porez, ali oni vam neće doći. Oni kupuju stabilnost, predvidljivost. A to garantuje država. Kod nas se, penzije su za to najbolji primer, vrši radikalna preraspodela stečenih prava. A kada se s tim krene – to se neće završiti na penzijama. Na udaru će se naći i druga imovina – kuće, stanovi, zemlja. Jer kad to jednom počne – završava se jednakim platama i jednakim penzijama.
Izgleda da je Vučić nezadovoljan narodom, iako njegova stanka stalno premoćno pobeđuje na izborima. On često priča da ljudi u Srbiji malo rade, da su izgubili radne navike i da treba da se ugledaju na Skandinavce. On narodu poručuje – moraćete da više radite, ako želite da više zaradite.
Miodrag Zec: To što kaže Vučić u principu je tačno, ali problem jeu tome što naš sistem to ne omogućuje. Ovde nemate šta da radite, nemate gde da radite. Osim toga Vučić je kontroverzan – on zastupa liberalnu državu, a sada nas upućuje na Skandinavce koji imaju socijalnu državu. Mislim da je on pomešao neke stvari. Vučić bi morao da zna da su ljudi kao pojedinci vrlo slični, ali su države bitno različite. Ne postoji velika razlika između Srbijanca i Skandinavca, ali je velika razlika između srpske države i skandinavskih država. A onda se postavlja pitanje ko tamo pravi državu, a ko je pravi ovde.
Ne znam, Vučić možda nije živeo na zapadu, ali ja tvrdim da se na zapadu ne radi mnogo više. Radno vreme je kraće nego ovde, ovde se radi 12 sati dnevno, a tamo manje od osam sati. Drugo, tamo je sve organizovano. Radi se sve u pravo vreme i na pravi način, a ovde se jedna te ista ulica asfaltira 17 puta. Državu ne pravi narod, prave je njeni narodni predstavnici. Ako najbolji student medicine ne može da se zaposli ili ako najbolji student ekonomije mora da ide u inostranstvo, jer za njega ovde nema posla, a ovi koji kupuju diplome zapošljavaju se u Kliničkom centru, Narodnoj banci ili Ministarstvu finansija, onda je to problem države, a ne naroda. Ako u Telekomu ne mogu da se zaposle najbolji studenti elektrotehnike, onda će oni otići iz zemlje. Zbog toga je Srbija na prvom mestu po emigraciji ljudskog kapitala.
Aleksandar Stevanović: Otkako je Srbija, po Vučiću, ušla u najznačajnije reforme – nikada nije bilo veće iseljavanje. Samo u prošloj godini iz Srbije se iselilo oko 60.000 ljudi. Ne postoji bolji pokazatelj da u jednoj zemlji sve ide naopako. To je prava nacionalna katastrofa. To vam je najbolji odgovor na pitanje u kom pravcu su krenule reforme u Srbiji. Nisu krenule u dobrom pravcu. Ni u kom slučaju. A što se tiče Vučićevog poziva da se više radi, ja mislim da u Srbiji zarada ne zavisi od toga koliko radite.
Ovde najsiromašniji ljudi – to su zemljoradnici u pasivnim krajevima Srbije – rade po ceo dan, a njihova primanja su izuzetno mala i oni su u većini socijalni slučajevi. Nije stvar u tome da naši ljudi neće da rade, oni hoće da rade – jer da ne rade Srbija bi bila u još većim problemima – ali poenta je u tome – u kakvoj državi radimo. Ako ova vlada želi da radimo kao Skandinavci, onda treba da se potrudi da i naša država liči na skandinavske države.
Mislite li da će se ovi navodno sjajni ekonomski rezultati, kojim se hvali vlast i premijer Vučić, jednog dana pretvoriti u veće plate i penzije i bolje zdravstveno i socijalno osiguranje, jednom rečju u bolji život?
Miodrag Zec: Nisam siguran da će se to tako brzo desiti. Kad pogledate desetak stvari, koje jednu naciju čine stabilnom – to su odnos proizvodnje i potrošnje, štednje i investicije, zaposlenih i nezaposlenih, razvijenih i nerazvijenih, bogatih i siromašnih – po svim tim parametrima Srbija ima odstupanja koja nisu dobra. Srbija nije rešila kapitalna pitanja. Na kraju bih rekao – država je ozbiljan proizvod ljudskog društva i ona se ne može napraviti peko noći. A ovde se kreči fasada, dok se ljulja kamen temeljac. Mislim da u Srbiji mnogo toga treba da se potpuno drugačije uradi, ali ja sam verovatno u zabludi, a Vučić je u pravu. I narod veruje da je to tako.
Aleksandar Stevanović: Mislim da građani Vučićeve Srbije neće dočekati bolji život. Da bi došlo do poboljšanja, koje bi važilo za sve, a ne samo za onih desetak posto, koji danas dobro žive, mora se stvoriti sistem koji to omogućuje. Sistem dobar za sve. Međutim, ako se nastavi kao do sada – to se i pored najvećih želja neće desiti. Mi ne živimo u svetu Markesovih i Koeljovih knjiga, pa će nam se, ako nešto jako želimo, to stvarno i desiti. Neće. Zna se kako se to dešava. Moraju da se urade vrlo konkretne stvari.
Radio Slobodna Evropa, 16.10.2016.
Peščanik.net, 17.10.2016.
