Foto: Slavica Miletić
Foto: Slavica Miletić

O čemu razgovaraju ministar odbrane jedne zemlje i ministar spoljnih poslova druge zemlje? Jeste, mislim na Vulina i Lavrova. Ali, nećemo odmah o Vulinu i Lavrovu. Nego i ministru odbrane (MO) i ministru spoljnih poslova (MSP), u načelu. Bilo bi logično da se MSP jedne zemlje sastaje i razgovara sa MSP-om druge zemlje. Isto važi i za MO-e. U pristojnim vladama, kada MO ima nešto važno da kaže stranom MSP-u, on to prvo kaže MSP-u iz svoje vlade, a ovaj to onda, ako ima smisla i ako je umesno, prenese svom kolegi iz inostranstva.

Mogu se zamisliti situacije kada sastanci MO-a i MSP-a ipak nisu tako neobični. Recimo, MO može ujedno biti i MSP, ili čak predsednik vlade, ili politički najjača osoba u vladi, pa se može sastajati s bilo kojim inostranim zvaničnicima kako mu drago. Može i zemlja MSP-a imati poseban interes ili višak ovlašćenja u zemlji MO-a, pa MSP direktno MO-u govori šta i kako treba da radi, jer ima veći uticaj u vladi MO-a od njenog predsednika, na primer. U nekim situacijama, opet, MSP bi MO-u mogao predati objavu rata – MSP bi tako vodio politiku svoje zemlje drugim sredstvima, a MO bi bio logičan adresat kada stvari dođu do oružja.

Ako stvari pak nisu neobične, ako su odnosi dve zemlje – recimo to tako – normalni, onda sastanak MO-a i MSP-a samo pravi zabunu, i posredno šalje poruku da zapravo ništa nije u redu niti normalno. Tako stižemo do Vulina i Lavrova. Za obojicu važi – niti je Vulin ministar odbrane Srbije, niti je Lavrov više ministar spoljnih poslova Rusije. Vulin nije ministar, kao što u Srbiji nijedan drugi ministar nije ministar, i kao što vlada nije vlada. Vulin, kao i čitava vlada, radi ono i isključivo ono što mu se kaže. U Moskvu je, umesto Vulina, mogao da ode bilo ko iz vlade, jer naprosto nije bitno ko ide.

Što se Lavrova tiče, on prema Putinu stoji, sve više, kao Vulin prema Vučiću. I on dakle radi ono i sve više samo ono što mu se kaže. Lavrov ima još jedan problem kao ministar inostranih poslova – njegovo inostranstvo sve je manje. Pa on sad mora da se dovija da pokaže kako neko inostranstvo za njegove poslove ipak i dalje postoji. Zato se onomad i pozvao da dođe u Srbiju. Ali mu se brzo pokazalo da ga inostranstvo ne želi. Ni u avionu, ni nekoliko desetina kilometara iznad zemlje. Tužnom Lavrovu tada su se odmah obećali i Selaković i Vulin: ako ne može Lavrov njima, oni će kod njega.

Vulin je u poseti Lavrovu za tamošnju javnost izigravao to nedostižno inostranstvo. (Ono što smo o Vulinu i inostranstvu do sad znali, uglavnom se svodilo na tetku, ali sumnjam da je tetka s Vulinom išla da poseti Lavrova.) Lavrovu bi, naravno, više odgovaralo da je u Moskvu stigao Vučić. Ali, Vučić se čuva. Pa je nesrećnog Vulina Lavrov iskoristio kao povod da kaže kako se Putin i Vučić redovno čuju telefonom i utvrđuju dobre odnose i saradnju. To je bila poruka i za Vučića i za Zapad. Vulin je bio kulisa za tu poruku. Zato je putovao.

Svojim prisustvom trebalo je da on tu poruku učini još i verodostojnom. Ali, Vulin i kredibilitet – to ne ide zajedno.1 Da je Lavrovu u Moskvu stigao Selaković, to bi izgledalo barem malo (dakle, doslovno, samo malo) uverljivije. Kao da je Vučić, poslavši Vulina, hteo da se naruga Lavrovu (i Putinu). Šta god Vulin da uradi, čak i kada cinkari ruske opozicionare, to liči na klovnovska posla. Lavrov, i sam sklon lažima i provokacijama (recimo, kada je objasnio da je Hitler bio Jevrejin, a sve u želji da diskvalifikuje Zelenskog), morao je toga biti svestan.

Možda je pričom o (pokvarenim) telefonima želeo da vrati milo za drago Vučiću? Ne možemo to znati. Možemo samo spekulisati. Poslavši Vulina u Moskvu, možda Vučić razroko namiguje jednim okom Putinu, a drugim Zapadu – kao, zar ne vidite koga sam im poslao. Je l to ja sad hoću da kažem da je Vučić pametan što drži budale oko sebe, pa šta god da uradi i šta god da se dogodi – on ima dobar izgovor? Na prvi pogled, izgleda tako. Ali, šta vidimo na drugi pogled? Samo osobi koja vodi budalastu politiku – spoljnu ili unutrašnju, svejedno – potrebne su budale kao izgovor.

Peščanik.net, 23.08.2022.


PODRŽITE PEŠČANIK

________________

  1. Evo (suvišnog) primera: Vulin kaže kako Ruse i Srbe vezuje vekovno prijateljstvo. I onda za to navede primer iz 2015. Tada je, kaže Vulin, Rusija sprečila da se u UN-u usvoji britanska deklaracija da su Srbi genocidan narod. Istina je da je Rusija sprečila da se usvoji deklaracija o Srebrenici. Ali, u toj deklaraciji nije bilo ni pomena o Srbima kao genocidnom narodu. Naprotiv, smisao deklaracije bio je da se vlade širom sveta ohrabre da osmisle politike dovoljno efikasne da osujete nove masovne zločine. Rusija je glasala protiv takvih politika, a ne protiv toga da se Srbi proglase za genocidne, što ionako nije bila ničija namera. Za Vulina je to bio prijateljski gest i potvrda čvrstih rusko-srpskih veza. Iz ugla napada Rusije na Ukrajinu, naknadni pogled na rusko odbacivanje britanske deklaracije dobija sasvim drugačiji smisao.
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).