Ima jedna šekspirovska scena u Dve kule (drugi deo trilogije Gospodar prstenova) kad se ostareli kralj Teoden priprema za bitku sa Orcima, i naglas postavlja pitanje: ”Kako su stvari otišle toliko daleko? Šta čovek da radi suočen sa tolikom mržnjom?”
Ovo je bilo jedino što mi je prolazilo kroz glavu, dok su se glasovi dece, šesnaestogodišnjih učenica i učenika par beogradskih srednjih škola i gimnazija, spajali u jedan agresivni urlik u pozadini DKCB-a u Takovskoj, gde smo Ivan Kuzminović iz Helsinškog odbora i ja bili pozvani da tinejdžerima pričamo o nasilju.
”Dokle bre da nam pederi marširaju po ulicama, a vlast da ih podržava? Sve to je organizovao papa i katolička crkva! I ko je uopšte rekao da hoćemo u Evropu? Oni nas bombarduju i otimaju nam Kosovo!”, ređali su se komentari iz drugosrbijanskih noćnih mora, dok je jaz između nas i publike bio sve veći. Bilo je i drugačijih tonova, ali ogromna većina je aplaudirala na svaki ostrašćen i mozgofobičan komentar. Šta su tek mislili oni koji su sve vreme ćutali, ili izlazili iz sale, mogu samo da zamislim.
I sve vreme razmišljam, kako da pričaš sa njima? Odakle da kreneš?
Najstrašnije je što, čini se, oni zaista ne shvataju do koje mere je svaka rečenica koju izgovore skoro doslovni citat istih onih ljudi koji već decenijama kreiraju ”moral” ove zemlje po istom, nacionalističkom obrascu, držeći se krvavim kandžama za moć i vlast i posle svih ovih godina. Ta njihova deca ne misle da su marionete, da su im ti isti gospodari osiromašili, uništili i obesmislili živote, naprotiv. Oni verovatno ne znaju ni da imaju gospodare, ni kako se ti ljudi zovu. Za sebe misle da su buntovnici, da brane SrBstvo, koje je (kao i uvek u fašistoidnim konstrukcijama) na ivici propasti, ugroženo od daleko moćnijeg neprijatelja.
I to je, nažalost, najveći uspeh naših nacionalista. Pridobili su čitave generacije mladih kada su uspeli da ”prodaju” konzervativnost i nacionalizam kao pank, kao buntovništvo, a da sve što ima prizvuk priče o Evropi, ljudskim pravima, toleranciji zauvek označe kao nešto loše, silom nametnuto od strane zlog i moćnog Zapada i njegovih eksponenata, nešto daleko gore po Srbiju od fašizma, korupcije ili ratnih zločina. ”Za koju ti organizaciju radiš?”, pitala je neka devojka Irenu, organizatorku tribine. ”Pa, ne radim ni za jednu…”. Ali odgovor ljutu curicu nije ni zanimao. Zna ona da smo svi mi izdajnici. Za početak, koristimo te reči koje izdajnici koriste. Nenasilje, fašizam, LGBT, Zoran Đinđić… Cela priča oko toga šta je mainstream a šta je underground je ovde okrenuta naglavačke. Ogromna većina mladih ljudi zaista iskreno veruje da je cela ta NGO priča apsolutni mainstream, nešto što ima bezrezervnu podršku vlasti i medija (ma koliko to nama urnebesno zvučalo), i čemu je hrabro i buntovno suprotstaviti se. Što je sumanuto, jer gde ćeš veći bunt i underground od, recimo, LGBT grupa u Srbiji, ali ajd’ ti sad njima to objasni! Kasno je – etikete su odavno podeljene. Malo njih razume da nije bunt ložiti se na Ratka Mladića, Kosovo, Legiju, Cecu, mrzeti Evropu i na svako pominjanje Srebrenice odgovarati Bratuncem, jer ogromna većina populacije apsolutno deli to mišljenje, kao i ogromna većina ljudi u politici i u medijima.
Naravno, da se razumemo, kod mnogih ta manipulacija potrebe za buntom i nije nužna, jer nikakve inicijative za pobunom i nema. U društvu koje je do te mere patrijarhalno i zatvoreno kao naše, većina mladih su ipak (kao i većina građana uopšte) formatirani mehanizmima zatvorenog društva u klasične autoritarne ličnosti, koje lako prihvataju istine servirane od tradicionalnih autoriteta – crkve, očeva nacije, vlasti (koja im je strana kad priča o ljudskim pravima, ali vrlo bliska kad priča da je Kosovo Srbija), tako da su razlozi i koreni mržnje još jednostavniji – ona je usmerena prema svemu što je predstavljeno i viđeno kao suprotstavljeno tim ”tradicionalnim vrednostima”.
Ono što ostaje od ”alternativnih” tinejdžera koji se odupiru dominantnoj matrici je brojno na nivou statističke greške. A čak i oni imaju nešto zajedničko sa ostalima – utapanje u sveprožimajućem osećaju apatije i pesimizma, i potpuni nedostatak inicijative i ideje da svojim akcijama zapravo možeš da promeniš bilo šta, da utičeš na svet oko sebe. Takve ideje im zvuče toliko naivno i smešno da nisu spremni ni da razgovaraju o tome. Na svaki pomen akcija tipa uradi TI nešto, oni skoro instinktivno reaguju, iznoseći buljuk izgovora i opravdanja, od mentaliteta i urođenog nam balkanskog primitivizma, do siromaštva, bombardovanja i 500 godina pod Turcima (ne šalim se, bukvalno su to rekli!). Ovo je još jedna direktna posledica fašizacije mladih – zašto da išta menjamo, kad smo dobri takvi kakvi smo, i zabole nas što to ostatak sveta ”ne razume”; mi smo zapravo bolji od njih, zato nas i mrze.
Yeah, što bi rekao Kapetan Kirk – the situation is grim and the odds are against us. Ali i pored svega ovoga, besmisleno je i licemerno da (iz perspektive neke Druge Srbije) kažemo da su SVI oni izgubljeni. Znam iz ličnog iskustva da je to ponekad lakše. Ali nije fer, a nije ni istina. Istina je da situacija jeste daleko od sjajne, ali većina adolescenata u Srbiji ipak nije do kraja izgubljena, najviše zbog toga što nije do kraja formirana. Dakle, sve te desničarske ideje, plus mržnja, bes i apatija jesu u njihovim glavama, ali ništa od toga još uvek nije do kraja artikulisano ili nepovratno usađeno. Mehanizmi koji pretvaraju decu u ksenofobične rasističke nasilnike nisu baš toliko jaki i nepobedivi, a naša desničarska ”elita” nije neka savršeno organizovana Imperija zla, već banda pokvarenjaka i budala, i otpisivanje generacija i generacija mladih ljudi je samo priznavanje da su ti pokvarenjaci i budale u startu pobedili.
A pobeđuju između ostalog i zato što mladima niko sa ”ove” strane ni ne pokušava da se obrati. Za mnoge ideje, stavove ili koncepte koje smo Ivan i ja na tribini pomenuli oni nisu ni čuli. Oni većinu građanskih i ideja levice poznaju samo iz karikaturalne southparkizovane perspektive koju nudi nacionalistički mainstream. Na naše pitanje da li misle da je Zoran Đinđić bio pozitivna ličnost za Srbiju, mnogi su potvrdno odgovorili, možda više od pola publike je podiglo ruke. Ali ogroman je korak od toga, do kapiranja da Đinđić nije kul zato što je to pristojno reći jer je čovek ubijen, nego zbog onoga šta je radio, govorio i u šta je verovao. I da to u šta je verovao ne može da bude spojivo sa nasiljem, i da isti ti koji podižu ruke za njega ne mogu i ne smeju da podižu ruke na pitanje da li je nasilje prema drugima i drugačijima ipak ponekad okej.
E pa dame i gospodo Drugosrbijanci, moraćemo da razgovaramo sa malenim Orcima, ako želimo da to shvate. Nemojte da se mrštite! Ako ne znamo orški jezik, moraćemo da ga naučimo. Ako nam smeta što su ponekad bučni, nekoherentni, neokupani ili agresivni, nađimo načina da to prevaziđemo. Naoružajmo se argumentima, i najviše strpljenjem.
Dok ne porastu i ne postanu veliki Orci, a tada, po svemu sudeći, ni njima, ni nama sa njima, više nema pomoći.
uz čitanje slušati:
Peščanik.net, 22.11.2010.
