Za minut života, do kraja…

Claude Lanzmann, foto: ©picture-alliance/dpa/Mary Evans Picture Library

Claude Lanzmann, foto: ©picture-alliance/dpa/Mary Evans Picture Library

Ove sam reči uzela iz jednog od intervjua Kloda Lancmana, kada mu je prošle godine od raka umro sin Feliks, star dvadeset i tri godine… u velikoj meri odgovaraju Klodu Lancmanu samom, koji je juče (5.7.2018) umro u devedeset i trećoj godini života. Sa sedamnaest godina bio je u francuskom pokretu otpora u Overnji, u zrelo doba bio je ljubavnik Simon de Bovoar, sa njom i sa Sartrom osnovao je književni časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena), bio je pisac, novinar, i iznad svega, autor i režiser filma Šoa (Shoah) 1985. Film je trajao devet i po sati, prikazan je na beogradskom FEST-u, a zatim i kao televizijska serija. Gledala sam ga na FEST-u, u Domu sindikata.

Šoa je progutao njegovu plodnu i uzbudljivu karijeru radoznalog i nepredvidljivog intelektualca, spremnog na sve kada je hteo nešto da ostvari: tako je ostvario i Šoa, izboksovao sredstva, utrošio stotine sati na snimanje, da bi dobio mali sažetak od devet i po sati – i izvesno najtačniji i najteži film o holokaustu. U filmu nema nijednog snimka iz logora, ni preživelih, ni nedoživelih, ni sveže mrtvih, ni dobro uhranjenih američkih vojnika, ni zgroženih nemačkih građana, nasilno dovedenih na razgledanje: govore i gledaju samo preživeli. Neki samo gledaju, kao izraelski general koji je preživeo varšavski geto, sniman u muzeju Jad-Vašem. Neki gledaju, pa briznu u plač, kao Jan Karski (ratno prezime), koji je uz pomoć poljskog pokreta otpora i jevrejskih tajnih mreža uspeo da uđe u varšavski geto: kada je kao prvi neposredni svedok preneo ono što je video zapadnim saveznicima, oni su to hladno primili, sa izvesnim znacima nepoverenja. U Americi mu mnogi naprosto nisu verovali: predsednik Ruzvelt se zanimao za stanje konja u Poljskoj, i nije postavio ni jedno pitanje o Jevrejima. Karski se isplače, pa onda priča devet sati; u film je ušlo nekih četrdeset minuta. I Lancman i Karski danas više ne bi smeli biti predmet istraživanja u poljskoj nauci, po novim poljskim zakonima, jer postavljaju pitanja o ponašanju nekih Poljaka za vreme i na mestima holokausta.

Izvođači holokausta u filmu predstavljaju rizik za zdravlje svakoga ko se odluči da ih gleda i sluša: tačno to je hteo Lancman da proizvede, jer je smatrao da je opsceno uopšte razmišljati o razlozima koji su Hitlera i ostale doveli do onoga što su uradili. Ko, kada, gde i kako: ostalo je savršeno beznačajno. Savršena kontrola sagovornika/ispitivača navodi poljske seljanke da veselo komentarišu kako su Jevrejke bile lepe i elegantne zato što su bile bogate, jer su Jevreji držali sav kapital; berberin u radnji i u poslu priča o tome kako je u logoru morao organizovati druge berberine da bi u samoj gasnoj komori šišali žene i decu iz njegovog grada, stotine i stotine njih, gole – ali ne na nulericu, da se žrtve ne bi usplahirile, nego samo na veoma kratko. Ako je ceo film napravljen zbog jednog kadra, onda je to pogled sa osmehom pobede preživelog Jevrejina sa Krfa, dok pokazuje igricu iz logora sa četvrtastim komadom papira, koji pomicanjem četiri prsta otkriva dve slike, ili četiri svinje ili jednog Hitlera. Taj pogled govori o onom minutu života koji je važan kao ceo svet, premda je na kraju.

Klod Lancman je upozoravao do kraja. EU nam se ruga sa novim pojmom solidarnosti: jeftinije je da se ne udave, nego da ih se preda u tamo neke njihove konc-logore; u Americi odvajaju decu, do skupnog šišanja još nije došlo; u Mađarskoj obeležavaju znacima vrata; Le Penova i ono holandsko su u starom gvožđu, jer legalno izabrani mladi i moderni Kurcovi posao rade mnogo bolje od njih. Jan Karski, koji je uradio ogromno, smatrao je da nije uradio dovoljno, i zbog toga se rasplakao. Da li ćemo imati pravo da se rasplačemo?

Peščanik.net, 06.07.2018.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Profesorka antropologije antičkih svetova, studija roda i balkanologije, rođena u Beogradu, gde je na Filozofskom fakultetu doktorirala antičke studije, lingvistički smer. Preselila se u Ljubljanu 1991. Sastavila je knjigu o dečijim pravima, predložena je, u grupi 1000 žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir. Predavala je na jugoslovenskim, evropskim i američkim univerzitetima. Redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (od 2002), bila koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (Institutum Studiorum Humanitatis) u Ljubljani (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra „Danilo Kiš“ i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani.

Napisala je preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu „Julka i Janez“, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od njenih novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (Študentska založba, Ljubljana, 2000), Ženske ikone XX veka (Biblioteka XX vek, 2001), Ženske ikone antičkog sveta (Biblioteka XX vek, 2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (Centar za ženske studije, Beograd, 2007), Mikra theatrika (MGL, Ljubljana, 2011), Antička miturgija: žene (Biblioteka XX vek, 2013), Zelje in spolnost (Študentska založba, Ljubljana, 2013), Leteći pilav (Biblioteka XX vek, 2014), Kuhinja z razgledom (Goga, Novo Mesto, 2015), Ravnoteža (Laguna, Beograd, 2016), Preživeti i uživati: o antropologji hrane, eseji i recepti (Sarajevo, 2016), Kupusara. Ogled iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (XX vek, Beograd, 2016).

Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award 2001, nagrada Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrada Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016.

Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)