Pre sedamdeset sedam godina, grupa naučnika je napravila simbolični Sat Sudnjeg dana kako bi merila koliko se čovečanstvo bliži samouništenju, ili „ponoći“. Kazaljke se pomeraju bliže ili dalje od ponoći, u zavisnosti od egzistencijalnih pretnji u tom trenutku. Obraćajući se prošle godine Generalnoj skupštini UN-a, generalni sekretar Antonio Gutereš saopštio je da se sat pomerio na 90 sekundi do ponoći, označavajući da se čovečanstvo opasno približilo katastrofi: „Kazaljke su sada bliže najmračnijem času čovečanstva nego ikada. Moramo se trgnuti – i prihvatiti se posla.“ Gutereš je naveo tri opasna izazova. Prvo, ekstremno siromaštvo. Drugo, ubrzana klimatska kriza. I treće, globalni nuklearni rat.
„Lezite u jarak i pokrijte izloženu kožu glave i ruku.“ Vlada Margaret Tačer je 1980. godine objavila pamflet „Zaštiti i preživi“, u kom savetuje ljude šta da rade u slučaju nuklearnog napada. Ovaj uradi-sam priručnik savetovao je ljude da se sakriju ispod stola, iznesu tela mrtvih rođaka u drugu prostoriju ili da, ako se zateknu napolju, legnu na zemlju i nadaju se najboljem. Sa optimističnim pogledom na izumiranje, građani su se sprdali sa ovom brošurom od 32 strane, jer su znali da ne postoji komplet za preživljavanje nuklearnog uništenja.
Vlada više ne deli brošure sa savetima kako preživeti nuklearni rat. Umesto toga, zabija glavu u pesak, odbijajući da se suoči sa činjenicom da nam je ponoć sve bliža. Posle perioda postepenog opadanja po završetku hladnog rata, količine operativnog nuklearnog oružja ponovo su porasle. Širom sveta danas ima više od 12.500 bojevih glava, od čega je 90% u vlasništvu Rusije i Sjedinjenih Država.
To nas vodi do nedavnog govora Kira Starmera. „Nacionalna bezbednost će uvek biti na prvom mestu“, rekao je on, obećavajući da će povećati izdvajanja za odbranu i ažurirati britanski nuklearni arsenal. Starmer je u pravu kada kaže da je bezbednost važna, ali beskrajna eskalacija nije rešenje. Šta je sa suprotstavljanjem gigantskim proizvođačima fosilnih goriva koji ugrožavaju bezbednost naše planete? Ili ukidanjem ograničenja socijalnih beneficija na dvoje dece, kako bi se rešio zastrašujući nivo neizvesnosti hrane širom naše zemlje? Da ga zaista brine globalna nesigurnost, branio bi spoljnu politiku mira i ljudskih prava, kako bismo zajedno sa svojim susedima težili ka stabilnijem svetu.
Od ilegalne invazije Rusije na Ukrajinu u februaru 2022, mnogi od nas upozoravaju na rastući rizik od nuklearne eskalacije – rizik koji je prošle godine postao još veći kada je Rusija objavila plan da prekine svoje učešće u Novom startu, poslednjem preostalom sporazumu o kontroli nuklearnog naoružanja sa Sjedinjenim Američkim Državama. Zabrinjavajući razvoj događaja usledio je nedavno kada su kijevski obaveštajni izvori javili da je ukrajinski dron gađao radar dugog dometa daleko u unutrašnjosti Rusije, a čija je primarna funkcija da upozori bezbednosne snage na nuklearni napad.
Procenjuje se da bi nuklearni rat između Rusije i SAD mogao neposredno da ubije 200 miliona ljudi. Bivši ministar odbrane Ben Volas ranije je rekao da očekuje da će Ujedinjeno kraljevstvo ući u rat do kraja ove decenije, što se koristi kao osnova za kontinuirano povećanje našeg ionako debelog budžeta za odbranu. Laburistička partija je takođe nagovestila da će povećati izdvajanja za odbranu. Zašto naši mediji nisu u stanju da postave neka jednostavna pitanja političarima: Šta radite da sprečite ulazak u dugotrajni, sveopšti rat sa Rusijom? Zašto ne uspostavite zone mira po uzoru na latinoameričke i afričke zemlje?
U međuvremenu, nuklearne pretnje se nadvijaju nad Bliskim istokom jer našim političkim liderima nedostaje sposobnost i spremnost da pomognu deeskalaciju i diplomatiju. Naša vlada je od samog početka mogla da traži prekid vatre u Gazi. Umesto toga, ignorisala je upozorenja antiratnog pokreta za deeskalaciju – i opasno se približila otvorenom sukobu sa Iranom. Čak i bez učešća globalnih igrača sa nuklearnim kapacitetima, ljudski gubici u takvom ratu bili bi katastrofalni za čitav svet. Imajte na umu, sudnji dan ne mora biti nuklearni da bi bio događaj na nivou izumiranja; prva dva meseca izraelskog bombardovanja Gaze proizvela su više gasova sa efektom staklene bašte od ukupne godišnje emisije 20 klimatski najranjivijih zemalja sveta. Jedini pobednici su proizvođači i prodavci oružja, koji ostvaruju ogroman profit od smrti i uništenja.
Mnogi se i danas sprdaju s perspektivom masovnog izumiranja i pravdaju to mitom o nuklearnom odvraćanju. Nekoliko primera pokazuje da pretnja nuklearnom odmazdom ne sprečava invaziju. Takođe, objašnjavaju zašto, kada je rat izbegnut, ljude za pregovarački sto nije dovela pretnja uništenjem. Konačno, ne bi trebalo da raspravljamo o neuspesima teorije odvraćanja. Dovoljan je razgovor sa potomcima preživelih iz Hirošime ili Nagasakija – poznatih kao hibakuša – da odvratimo našu političku klasu od pompezne pretnje crvenim dugmetom.
Neki će možda reći da rat nije vreme za razgovor o nuklearnom razoružanju. A zapravo nema boljeg trenutka. Ako sledeća vlada želi da bude globalni lider, radiće u cilju nuklearnog razoružanja tako što će potpisati sporazum o zabrani nuklearnog oružja, kojim se zabranjuje razvoj, proizvodnja, posedovanje, upotreba ili pretnja upotrebom nuklearnog oružja. U ovom trenutku vlada nije u stanju čak ni da poštuje ugovore koje je već potpisala. Naša vlada tvrdi da je i dalje posvećena sporazumu o neširenju nuklearnog oružja (koji je potpisao Harold Vilson 1968. godine), ali postojeće zalihe govore više od reči.
Bezbednost ne znači sposobnost da ugrožavate i uništite svog suseda. Bezbednost je suživot sa susedom. To je ono što deci pruža održivu budućnost. To je ljudima garancija da će imati krov nad glavom i dovoljno resursa da žive srećnim i zdravim životom. U jednom izveštaju za 2020. izračunato je da je vlada te godine svakog minuta trošila 8.300 funti na nuklearno oružje. Zamislite da smo taj novac trošili na obnovljive izvore energije, socijalno stanovanje, javno zdravstvo, škole i pomoć deci da izađu iz siromaštva?
Mnogi od nas su odrastali sa realnom i zastrašujućom pretnjom nuklearnog uništenja tokom hladnog rata. Ne želim da naša deca uče kako da se pripreme za povratak te pretnje. Oni koji glume silu u ime nacionalne bezbednosti moraju da znaju da u nuklearnom ratu niko ne pobeđuje. Ako je našim političarima stalo do nasleđa koje će ostaviti za sobom, mogli bi da se pozabave mogućnošću da, ako nastave ovako, više neće biti nikoga ko bi ih pamtio.
The Guardian, 05.06.2024.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 29.06.2024.
