U našoj novokomponovanoj političkoj analitici već duže vreme se lamentira nad takozvanom teorijom čistih klozeta, po kojoj se političke vrednosti EU odbacuju kao licemerne, dok se priznaje da bismo mogli da preuzmemo neke napredne običaje kao što su čisti javni klozeti. Drugim rečima, sami ćemo da donosimo i sprovodimo dobre zakone i nije nam potreban niko da nam drži lekcije koje naplaćuje političkim zahtevima. Znači – u se i u svoje kljuse. Postalo je nemoguće prihvatiti spoljnu kontrolu Evropske unije i nad domaćim sprovođenjem zakona, a kamoli neki oblik političke kontrole. Ova teorija zaslužuje adekvatnu analizu, jer svaki diskurs o EU zaslužuje pažnju.
U poslednjih osam godina putovanja ka Evropi, smenjivali su se razni razlozi nepostojanja političkog konsenzusa o tome – od pitanja državne zajednice SCG, preko saradnje sa Hagom, pa do današnjeg kosovskog problema. Tužno je to što se pokazalo da je nemoguće izgraditi društveni dogovor o ulasku u EU, koji bi podrazumevao zajedničko gledište sa Evropom o makar jednom od pomenutih pitanja.
Sada je akcenat stavljen na ekonomske prednosti pridruživanja, pri čemu se priznaje da su posledice eventualnog zaostajanja za drugim zemljama u integracijama finansijski gubici. Ipak, mislim da nema ničega lošeg u tome da glavna motivacija bude ekonomska dobit, jer ako pogledamo malo dublje u političku istoriju našeg kontinenta, videćemo da su upravo tržišne ekonomije dovele do jačanja društvenih partikularnih interesa, što je kasnije uslovilo stvaranje političkog pluralizma kao sistema njihove zaštite.
Bez obzira da li govorimo o liberalnim idejama zaštite individualnih prava ili socijaldemokratiji kao zaštiti određenih slojeva društva, takav sistem može postojati samo u uslovima jakih institucionalnih garancija da nijedan partikularni interes ne može zloupotrebiti sistem i zarobiti ostatak društva, što doprinosi njegovom ravnomernom razvoju.
Ukoliko je ispravno razloge pridruživanja tražiti na ekonomskoj strani, onda hajde da pokušamo da razloge zastoja pridruživanja nađemo u sadašnjim uslovima funkcionisanja srpske privrede. Moguće je da je naš najveći problem već pomalo zaboravljen i u tom smislu potrebno je postaviti dva pitanja:
Zašto nema dovoljno privrednih pritisaka na donošenje političkih odluka u interesu ulaska u EU? Jedini odgovor je da najuticajnijim srpskim ekonomskim grupama integracija Srbije u Evropsku uniju nije u interesu. Da li bi antievropska opcija u Srbiji bila toliko jaka, kao što sada jeste, da nema značajnu unutrašnju materijalnu podršku i da je privredni sistem postavljen na zdravim osnovama?
Zašto ne postoji veće učešće interesa širokog sloja stanovništva u interesima ekonomskih grupa, to jest da li postoji podeljenost između ova dva bloka, da ne kažem klase?
Odgovor na drugo pitanje je u stvari pitanje efikasne alokacije resursa i pitanje postojanja ekonomske politike nelimitirane vaninstitucionalnim interesima. Zaista, nešto nije u redu ako Srbija, jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope, sa najnižim izvozom, ima četiri imena na listi sto najbogatijih ljudi istočne Evrope (uključujući Rusiju), dok Slovenija, sa pet puta većim dohotkom po glavi stanovnika, nema nijednog. Srbija je mala zemlja za toliko „nacionalnih šampiona“ i nesrazmerno više takozvanih „tranzicionih gubitnika“.
Ukoliko neke naše krucijalne tranzicione zakone i način njihovog donošenja, a naročito primene, podvrgnete pravnoj analizi (nezavisnoj, a ne naručenoj), videćete da neka rešenja u njima nikako ne mogu ići ka stvaranju efikasnog tržišta. Tu pre svega mislim na zaobilaženje Zakona o privatizaciji preko Zakona o stečaju, i s tim u vezi duplo zaobilaženje Zakona o konkurenciji preko Zakona o privatizaciji. Ovi zakoni su doneti u takvom vremenskom razmaku da su faktički omogućili najlošiju koncentraciju tržišta u svim strateškim sektorima, čime su najviše na gubitku građani. Nijedno ovo zaobilaženje zakona se nije moglo dogoditi bez učešća institucija. Interesantno je da su donosioci pomenutih zakona svojevremeno tvrdili da su ti zakoni potpuno usklađeni sa pravom EU i da se svi donose upravo u skladu sa teorijom čistih klozeta. Iskustva naših Komisija za hartije od vrednosti i zaštitu konkurencije, famoznog Trgovinskog suda, Saveta za borbu protiv korupcije i da ne nabrajamo pojedinačne afere, nedvosmisleno pokazuju da pomenuta klozetska teorija suštastveno pripada svom izvoru inspiracije.
Ovo je i odgovor na prvo postavljeno pitanje – da li postojeće privredne grupacije vrše uticaj na donošenje odluka na legitiman način i u kom smeru. Koje bi onda bile neke nove ekonomske snage koje bi, kao i u drugim zemljama, bile motor evropskih integracija i koje bi svojim privrednim uspehom takvu političku orijentaciju opravdale kod građana. Mora se znati da smo da sada već mogli da stvorimo takav privredni sistem, koji bi privukao daleko veće strane investicije, koje nisu došle upravo zato što direktori stranih kompanija nisu rođaci ili komšije nekog ministra, i nisu sa njim išli u isti razred u školi.
Ukoliko pogledate ko su veliki strani investitori kod nas, videćete da su oni mahom izvoznici. Onda to uporedite sa trgovinskim bilansom zemlje i videćete kolika je realna potreba zemlje za investicijama. Stvari onda postaju mnogo jasnije, a zvanična, tragikomična objašnjenja naših ekonomskih prilika preko porasta upotrebe biodizela, menjanja nutricionih navika Kineza prema mlečnim proizvodima, cene nafte na svetskom tržištu i efekata prošlogodišnje suše – postaju neprihvatljiva.
Možda je ova analiza previše stroga, jer ne uzima u obzir jako loše materijalno stanje naših građana i privrede od 2000. na ovamo, pa zbog toga gubi iz vida da neke reforme i nisu mogle biti sprovedene brzo i beskompromisno, kako bi neki „liberalni mislioci“ želeli. Međutim, mislim da je to jedno populističko, i to plitko populističko opravdanje. Sve preduzete ekonomske reforme skoro se nikako ne mogu vratiti unazad, tako da eventualno socijalno nezadovoljstvo ne može biti razlog za njihovo nepreduzimanje, a još manje za njihov neuspeh, jer se takva reakcija uvek javlja post festum. Socijalno nezadovoljstvo, koje je u slučaju pravilno izvedene reforme uvek kratkoročno, može biti razlog samo gubitka vlasti određene političke elite, to jest smene vlade.
Ne smeju se bagatelisati ni čisto politički problemi koji su postojali od 2000, kao što je odnos sa Crnom Gorom, saradnja sa Hagom i pitanje Kosova, ali je sigurno da bi privatni sektor koji želi da ide ka Evropi i koji bi praktično već bio unutar tržišta Evropske unije, aktivno učestvovao u rešavanju takvih pitanja, umesto, najblaže rečeno, nečinjenja ili čak blagonaklonog odnosa prema tekućoj političkoj sceni, kao zgodnog paravana za obavljanje pozadinskih radova.
Sve ovo znači da se svaka ideja u praksi može iskompromitovati neodgovornošću i oportunizmom, kako nacionalna tako i evropska, pri čemu one nisu u suprotnosti a priori. Zaista, ništa dobro se ne bi desilo ukoliko bi u nedelju došlo do poraza „evropskih“ snaga. Moram reći da lično za to ne bih mogao da okrivim nijednog svog siromašnog sugrađanina koji živi na mimimalcu ili je nezaposlen. On je prisiljen da kupuje mleko, ulje, hleb i gorivo po skoro najvišim cenama u Evropi, dok mu se takav život predstavlja kao neizbežan rezultat tranzicije ili proevropskih reformi i licemerno mu se poručuje da je on takozvani „tranzicioni gubitnik“; eto, on nije uspeo da se prilagodi, mada mora da prizna da ipak živi bolje nego devedesetih.
Donekle mogu da razumem starije ljude, ali kako objasniti to da je veliki broj mladih ljudi razočaran u našu „evropsku elitu“ i prihvata nacionalizam kao izraz borbe za svoj boljitak. Iako ekonomske analize pokazuju stabilan trend privrednog rasta od 2000, taj rast je prikazan kao opšta kolektivna dobit, koja u praksi nije ispraćena većinskim individualnim dobicima građana. Ukoliko većina građana pripada „tranzicionim gubitnicima“, onda su oni pre gubitnici netranzicije.
Smena vlasti u demokratijama je normalna stvar, jer dovodi do pročišćenja političkih partija i njihovog adaptiranja na nove okolnosti. Ipak, bojim se da bi cena „katarze“ naše evropske elite bila previsoka, jer bi podrazumevala žrtvovanje bar još jedne cele generacije.
Ne želim da zvučim predizborno patetično, ali ništa od navedenog se neće promeniti nabolje, ukoliko ne počne da se sprovodi potpisani Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Posle toga bi moralo da usledi dobijanje statusa kandidata, čime bi Srbija ušla u zvanični proces pregovaranja o članstvu. To je bitno zbog zvaničnog mehanizma kontrole od strane EU u pogledu sprovođenja zakona, koji stupa na snagu kada zemlja dobije status kandidata. Nije zahvalno zalagati se za neki vid paternalizma nad sopstvenom državom, čak i sa optimističnom pretpostavkom da ćemo od ovog meseca imati jaku i stabilnu, proevropsku vladu. Međutim, u skladu sa dosadašnjim iskustvom i pokazanom praksom, moram da se složim sa rečima velikog evropskog političara i mislioca, Vladimira Iljiča Lenjina – Poverenje je dobro, ali kontrola je bolja.
Politika, 08.05.2008.
Peščanik.net, 08.05.2008.
