Oznaka za parking, Brisel

Oznaka za parking, Brisel

Građani Srbije nisu jedini razočarani u politiku i klasične političke partije. Svuda u Evropi već duže vreme postoji onaj nama dobro poznati osećaj – da su svi političari isti, da nema izbora i da je besmisleno glasati. Kod nas je to artikulisano u verziji „svi su oni lopovi“, dok se u većini evropskih država smatra da su političari u službi velikog kapitala – pre svega banaka i multinacionalnih kompanija. To ilustruju primeri poput skandala sa Luksemburgom koji je služio kao poreski raj, ili sa britanskom bankom HSBC koja je učestvovala u izbegavanju plaćanja poreza i čiji direktor je zatim postao ministar u vladi Dejvida Kamerona. U čemu je problem – u mentalitetu političara ili u objektivnom nepostojanju izbora?

Uzroke je najlakše naći u psihološkom sklopu ljudi koji se bave politikom. Za veliku većinu njih bi bila tačna konstatacija da su skloni korupciji. Naći poštenog političara izgleda teško skoro kao pronaći pouzdanog automehaničara. Ipak, sam sistem u kome danas funkcionišu evropske demokratije je toliko opterećen nedostacima, da to ko se nalazi na čelu neke države ne menja mnogo na stvari. Osećaj većine francuskih, nemačkih ili italijanskih birača je da bez obzira da li glasaju za desnicu ili levicu, uvek bivaju sprovođene desne ekonomske politike. One se ogledaju u favorizovanju poreske politike koja odgovara najbogatijima, deregulaciji finansijskog sektora i privatizaciji javnog sektora. Ukoliko neka država pokuša da primeni drugačije ekonomske principe, biva kažnjena tako što će kapital jednostavno pokupiti prnje i otići u drugu državu koja ima povoljnije uslove za poslovanje i niže standarde socijalne politike.

Evropska unija se harmonizovala u tušta i tma bespotrebnih sektora, ali nikada nije uspela da usaglasi jedinstveni model kompanijskih, poreskih i radno-pravnih propisa – i to nije slučajno. Kao prvo, evropske zemlje imaju različite stepene razvoja, različito pravno nasleđe i različite socijalne modele. Međutim, Evropska unija je imala 60 godina da se opredeli da li želi zajednicu koja se ravnomerno razvija ili klub međusobno konkurentnih članova. Ona taj izbor još uvek nije napravila. Drugim rečima, ona je poput fudbalske lige u kojoj postoji diskurs pobede i poraza, umesto održivog razvoja i zajedničkog napretka. Današnja Evropa se deli na pobednike kao što je Nemačka i gubitnike kao što je Grčka, i to ne zbog navodnog sukoba ideologija, naprotiv.

Grčka tragedija je omaž jednom shvatanju slobodnog tržišta, koji za uzor ima slobodu afričke savane, gde najjači caruju a slabi bivaju pojedeni. Nju su u propast odveli upravo oni koji su igrali po zvaničnim pravilima Evrope. Tu niko nije dovodio u pitanje sam sistem, uključujući i one koji su Grčkoj pozajmljivali novac, iako su znali da ne bi trebalo. Davanje novca jedne države drugoj, pored kamate kao finansijske koristi, sa sobom nosi i neizbežnu dimenziju političke kontrole i to ne može da ne bude jedan od faktora u odlučivanju da li će neka zemlja dobiti pozajmicu ili ne.

Francuski predsednik Fransoa Oland je na početku svog mandata pokušao da ispuni svoje glavno predizborno obećanje tako što je uveo više poreze za najbogatije kompanije, koje su na to reagovale odlaskom iz zemlje, pre svega u Britaniju. Tada je i Žerar Depardije, podstaknut poreskim problemima, otkrio svoj afinitet prema Rusiji, gde je dobio državljanstvo. Pošto su francuski mediji, kao i svi drugi mediji, zavisni od kompanija i njihovih oglasa, Olandu se rejting srozao niže od bilo kojeg francuskog predsednika do sada. Države su bukvalno ucenjene odlaskom kapitala, koji za svoj ostanak traži da se utakmica igra po njegovim pravilima, zaodenutim u prazne i licemerne priče o slobodnom tržištu.

Današnje slobodno tržište je nalik džinovskoj aukciji gde svi mi „slobodno“ učestvujemo i imamo „slobodu“ da kupimo ili prodamo šta god želimo. Samo što na toj aukciji 1% učesnika ima 90% žetona bez kojih se ne može učestvovati u igri. U sistemima gde je i obrazovanje predmet aukcije, tj. roba na tržištu, za najveći broj ljudi postaje skoro nemoguće da se izdvoje iz masa koje, iako sa pravom glasa, ne odlučuju apsolutno ni o čemu.

Ono što smo do skoro nazivali levicom u EU, moglo je da se „švercuje“ pričom o federalnoj Evropi, „evropskim vrednostima“ i težnjom ka većoj integraciji. To je okončano krahom evropskog ustava na referendumu u Francuskoj i početkom finansijske krize 2008. Danas većina evropskih socijaldemokratskih partija izbegava suštinske teme društvene nejednakosti, poreske politike, javnog sektora i bankarske odgovornosti. Za zabašurivanje suštine koriste se teme rasta ekstremne desnice, LGBT prava i prava žena, koje jesu važne ali ne smeju biti korišćene za izbegavanje one najvažnije.

Evropski birači s pravom smatraju da je svejedno da li glasaju za „narodnjake“ ili za socijaldemokrate – u stvari se uvek glasa za istu ekipu. Ta „ekipa“ sebe smatra jedinim legitimnim predstavnikom građana, pri čemu su svi drugi nerealni populisti. To je uzrok entropije svih vrednosti u Evropi. Establišment se urotio protiv bilo kakve promene, do nivoa neosetljivosti na spoljni svet i svesne nebrige za milione. To se jasno vidi iz pregovora Trojke sa grčkom vladom, koji su zasnovani na nefleksibilnim zahtevima za koje Branko Milanović kaže da su „demonstracija nemogućnosti postojanja bilo kakve levo orijentisane vlade u Evropi“. Svaki takav pokušaj završava u „karantinu“ – radi sprečavanja „zaraze“.

Levica malo šta može da uradi na nacionalnom nivou bez šire podrške. Međutim, budući da šteta i razaranja nesputanog liberalizma daleko prevazilaze nacionalne granice, otvara se mogućnost preobražaja političkog sistema Evrope. To je u stvari neizbežno i što se tome bude pružao veći otpor, političko klatno će se kretati više ulevo, možda i preko granice preporučljivog.

Problem evropske levice je u tome što ona na nacionalnom nivou nema pravi odgovor na izazove globalnog ili barem evropskog liberalizma. Dva su scenarija za mogući razvoj situacije u Evropi. Jedan je da pokreti poput Sirize dođu na vlast u svojim zemljama, bez obzira šta se bude desilo sa samom Sirizom; krdo antilopa koje prelazi reku punu krokodila sigurno će je preći, bez obzira što će one prve biti pojedene. Drugo rešenje je verovatnije – da će na vlast u evropskim državama dolaziti ekstremno desne političke opcije, koje će na kraju isprovocirati radikalniju levicu od one koje se današnji evropski establišment pribojava, ili će to preduhitriti tako što će joj dolaskom na vlast objaviti rat do uništenja.

Peščanik.net, 27.06.2015.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU