Dragi gdine Popoviću,
Istina se zna, a ako se ne zna niko je neće moći sakriti. Ne morate ulagati tolike napore da taksativno navodite delove istorije da biste dokazali da je država Srbija, a ne samo Milošević, izvršila agresiju na Hrvatsku (i Sloveniju i BiH). Istina ne pripada samo pravnicima ili istoričarima, iako je oni najviše naplate na kraju; ona pripada svima nama koji se vrlo dobro sećamo da su se mladići nasilno mobilisali po ulicama u iste one kamione kojima su ih vraćali u vrećama, da je ovaj narod sa cvećem ispraćao tenkove i da su kriminalci puštani iz zatvora da bi išli na front, sa kojeg su se vraćali kao ratni heroji sa pozamašnim deviznim računima.
Nije teško dokazati da je Srbija bila agresor i dobro primećujete da je samo problem to priznati. I Vi i ja znamo da je to zbog toga što su građani Srbije svim srcem i iskreno želeli taj rat za rešenje svog „nacionalnog pitanja“ i smatrali ga opravdanim, uvereni u sopstvenu vojnu nadmoć. Da li su oni bili nahuškani od strane državnih medija ili ne, sada je potpuno irelevantno – Srbija je započela rat za izmenu granica koji je izgubila!
A najteže je priznati poraz.
Ne možemo reći da je režim Slobodana Miloševića bio baš nenarodni režim. Uz sve izborne mućke i prevare koje je činio, niko ne može tvrditi da nije dobio široku narodnu podršku upravo na platformi teritorijalnog proširenja („Svi Srbi u jednoj državi“). U doba kada je dobio vlast i otpočeo sukobe, Milošević je bio pravi predstavnik onih koji su ga izabrali. Ni dan danas, a ni 5. oktobra 2000. godine, građani Srbije nisu toliko zamerali na zločinima i nedelima koje je Milošević izvršio, već na ratovima koje je izgubio i osiromašenju koje je to proizvelo. To je ono što je najbolnije i najporaznije što će nas zauvek pratiti i što niko neće moći izmeniti, a naročito ne Međunarodni sud pravde.
Sigurno se vrlo dobro sećate presude MSP u slučaje BiH protiv Srbije za genocid. Srbija je proglašena krivom za kršenje Konvencije, ali ne direktno zbog toga što Sud nije insistirao na svim dokazima i što nije bilo prethodnih procesa pred ICTY protiv Mladića i Karadžića koji bi razjasnili celokupno činjenično stanje. Sve i sa tim, svaka normalna zemlja bi osećala stid i pokajanje, ali ovde je maltene bio proglašen nacionalni praznik, jer je eto bilo utvrđeno da „Srbija nije kriva“. Meni je to dovoljno da kažem da će bilo šta što dođe od tog Suda ovde biti ili namerno pogrešno preneseno ili će biti zaglušeno povicima da je to još jedan dokaz svetske nepravde pred nama. Vi takođe sigurno imate dovoljno životnog i profesionalnog iskustva da znate u kojoj zemlji živite i sa kakvim ljudima.
Sa Vama se potpuno slažem oko već pomenutoga – da je Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku (gde ipak nije bilo genocida) i da je za to imala legitimizaciju od svojih građana, što podrazumeva kolektivnu moralnu i političku odgovornost. Suprotno gledište bi podrazumevalo da kada građanin glasa na izborima, on uopšte ne snosi nikakvu odgovornost za odluku koju tada donese i zato je onda i nebitno da li živimo u demokratiji ili ne. Zato je odgovornost naša i jedino mi iznutra možemo priznati krivicu da bi se okrenuli „evropskoj budućnosti“. Međutim, ja ne vidim da će se to desiti, niti sa ovakvim političarima na našoj sceni koji u predstojećem procesu vide priliku za novi talas viktimizacije Srbije i sopstvenu političku promociju, niti sa ovakvim narodom u kojem su „Kursadžije“ sa svojim imbecilnim nacionalističkim humorom najpopularnija TV emisija.
Poniženje o kojem sam govorio, a koje ste citirali u svom članku, je ono što ovdašnja hipokrizija jedva čeka, jer se na tome hrani iluzija o sopstvenoj posebnosti. Ja mislim da to zadovoljstvo ne treba da damo političarima koji bi time skrenuli pažnju sa svoje nesposobnosti, niti da damo priliku za oživljavanje agresivnog srpskog nacionalizma, kome zaista nije problem da prizna da je započeo rat. Mislim da grešite kada potencirate da će dokazivanje agresije bitno uticati na promenu politike. Možda i hoće, ali samo na još gore, a znamo da nijedno dno nije dovoljno duboko.
Nemam visoko mišljenje o ljudima koji su započeli bratoubilačke ratove, niti o onima koji su pozdravljali odlazak tuđe dece na klanje. Baš zato i nemam neka velika očekivanja od istih. Takođe, ako me pitate kako da dođemo do katarze, odmah ću reći da u nedostatku društvene svesti o nedelu, kao pravnik ne vidim drugi način za tako nešto osim kazne. A moj problem je taj što ja moram da živim ovde, i što kao i svako drugi osećam da živim mimo drugog normalnog sveta, a da je svet negde otišao. Kazna je već tu, ali katarze nema. Pravnici bi rekli – potencijalni počinilac u povratu. Zato bih i bio srećniji da taj potencijalni počinilac u povratu, a to smo svi mi, doživi amneziju ili prođe Ludovico terapiju iz Paklene pomorandže, da bi okrenuo novi list. Dovoljno bi bilo da budemo nalik društvima Grčke, Portugalije ili Španije, u kojima su ostale podele, koje su bile i mnogo dublje nego ove ovde, ali su se pojavile nove političke teme, da bi neke nove generacije (kako to gordo zvuči) mogle da imaju bolji život. Možda to i nije neki ambiciozni cilj vredan idealizovanja, but I’ll take what I can get.
Vama ovime ne zameram ništa, niti mislim da ste me pogrešno razumeli, iako mi se čini da ste me namerno pogrešno preneli kako bi Vam završna reč u tekstu izgledala efektnije i misao bila zaokruženija. „Poniženje“ o kome sam pričao tretirali ste kao posledicu koju treba izbeći, dok sam je ja pomenuo kao uzrok nove nacionalne politike samoizolacije i kompleksa žrtve. Ukoliko Vam se naglo utišao radio prijemnik posle mojih reči pomenutih u citatu, izvinjavam se. U svakom slučaju, sve najbolje.
Vladimir Todorić
Peščanik.net, 28.11.2008.
Srodi link:
- Srđa Popović: Tužba Hrvatske