Najava za emisiju 03.12.2010.
Sinoć su u američkoj svemirskoj agenciji NASA naučnici saopštili da su na Zemlji otkrili organizam koji se razlikuje od svih do sada poznatih oblika života na Zemlji. On ne samo što preživljava u okolini bogatoj arsenom, jednom od najotrovnijih supstanci, nego je taj mikrob inkorporirao arsen u svoj organizam, u svoj DNK. Taj prilagodljivi organizam je pronađen u jednom jezeru u Kaliforniji, u kome postoji velika koncentracija arsena, pa je naš mikrob rešio da prestane da pruža otpor otrovu i da je jednostavnije i lakše da ga ugradi u svoju supstancu. Ovaj čudovišni organizam i njegova prilagodljivost se jednim delom objašnjavaju i činjenicom da je njegovo stanište, jezero Mono, suviše dugo izolovano od izvora sveže vode.
Dok sam čitala ovu vest, prva asocijacija mi je bila Srbija. Suviše dugo izolovani od spoljnog sveta, sveže vode, svežeg vazduha i svežih ideja, okruženi velikom koncentracijom otrova sa kojim više nemamo snage da se izborimo, rešili smo da ga proglasimo sastavnim delom našeg nacionalnog, kulturnog, partijskog i individualnog DNK. Postoji ona životna filozofija – ako ne možeš da ga pobediš, prilagodi mu se, ali ovaj mikrob i mi smo otišli korak dalje.
Sinoć su astrobiolozi trijumfalno objavili svetu – posle dugotrajnih istraživanja možemo da kažemo da smo pronašli oblik život kakav svet do sada nije poznavao. Nisu morali godinama da gacaju po tom jezeru, mogli su da sednu na avion i da slete na Surčin. Naučno posmatranje bi trajalo kraće, bilo bi jeftinije i imali bi mnogo više uzoraka za proučavanje.
Možda bi se već na Surčinu sreli sa prebledelim predsednikom vlade, čiji avion za malo da se sruši dok je leteo za Sofiju, predsednikom vlade koja po cenu života neće da proda nacionalnu kompaniju, iako ima više pilota nego ispravnih delova na avionima, iako je JAT mnogo više izvor prihoda političkih stranaka nego sredstvo za prevoz putnika. Astrobiolozi bi možda sreli i Cecu koja beži u Australiju, predsednika koji iz Dagestana, Uzbekistana ili gde je već bio, sa margina sastanka preti prekidom pregovora sa Prištinom, koji nisu ni počeli, a koje će u ime Srbije voditi čuveni diplomata Borko Stefanović, našoj i američkoj javnosti poznat kao čovek koji je imao velikog udela u bekstvu Miladina Kovačevića iz Amerike… Dakle, predsednik sleće, seda u kola i brže bolje u Ljuboviju i Prijepolje da posavetuje seljake kako da ispumpavaju vodu iz štala… Predsednik se na Surčinu sudara sa francuskim teniserima koji dolaze na finale Dejvis kupa u pratnji francuskih specijalaca iz elitne antiterorističke jedinice koja čuva nuklearna postrojenja, Lamanš, i sada Monfisa i Žila Simona od gostoljubivih srpskih navijača. Teniseri i specijalci sedaju u blindirana kola i u koloni beže u hotel Hajat.
Novinari se čude neobično velikom obezbeđenju, na prijemu u francuskoj ambasadi priređenom uoči današnjeg meča, predsednik teniskog saveza Slobodan Živojinović kaže kako je Beograd grad ljubavi i mira, potvrdno klima glavom ministarka sporta, a iz ugla sobe ih gleda majka Brisa Tatona, koja se danima vuče po holovima Palate pravde u kojoj se sudi ubicama njenog sina, gde je sve manje svedoka; odjednom niko nije video nikoga ko je u sred dana do smrti prebio čoveka koji je došao u Beograd, grad ljubavi i mira, da gleda fudbalsku utakmicu.
Juče je u tom istom gradu, samo nekoliko metara od mesta smrti Brisa Tatona, prebijen i pevač Džej Ramadanovski, koga su pre napada neke srpske delije vređale zato što je Rom.
Odjava emisije 03.12.2010.
Nestale su sve Jugoslavije, a sada i Jugoslovenima hoće da zatru seme. U Srbiji će od 1. do 15. aprila sledeće godine biti održan popis stanovništva, na kojem niko neće moći da se izjasni kao Jugoslovenka ili Jugosloven. Naš ministar za ljudska i manjinska prava, Svetozar Čiplić, odlučio je da Jugosloveni ne mogu imati status nacionalne manjine, niti dobiti svoj nacionalni savet, „jer im nedostaju jezik, pismo i književnost“.
Ministar Čiplić je time bezbrižno prekršio prava deklarisanih Jugoslovena, kojih je, po poslednjem popisu stanovništva iz 2002, bilo 80.721, što ih čini trećom po veličini manjinskom zajednicom u Srbiji.
Ministar Čiplić u stvari zna šta radi. Njegove razloge je lepo objasnila Snežana Ilić iz Centra za razvoj civilnog društva: Južnoslovenska ideja ugrožava Srbe, a i Hrvate i Bošnjake, jer dovodi u pitanje smisao ratova devedesetih i definiše poslednje dve decenije na zapadnom Balkanu kao istoriju nepotrebnih ratova. Tako pitanje jugoslovenstva danas u Srbiji nije samo manjinsko pitanje, već i pitanje prevladavanja prošlosti.
Sada postaje jasnije zašto ministar Čiplić neće ni da čuje za Jugoslovene. On nema problem sa 814 Egipćana, 584 Aškalije i 572 Grka, koje država Srbija bez problema i sasvim ispravno uvažava kao nacionalne manjine. Ali Jugosloveni ne dolaze u obzir, iako ih, po popisu iz 2002, ima u svakoj opštini u Srbiji, sem u Preševu. Najbrojniji su u Vojvodini, gde ih živi oko 50.000, a zatim sledi Beograd sa oko 22.000. Najjugoslovenskiji grad je Subotica, koja ima 8.500 građana jugoslovenske nacionalnosti, odnosno 10 odsto od ukupno proklamovanih Jugoslovena u zemlji.
Jugosloveni su nastali zajedno sa stvaranjem Jugoslavije, 1929. godine, kada su definisani kao „nacija sa tri plemena“. Prvi put se kao posebna demografska grupa priznaju na popisu 1961, a najviše proklamovanih Jugoslovena ubeleženo je 1981 – ukupno milion dve stotine dvadeset hiljada, što je u stvari malo u odnosu na broj stanovnika tadašnje države. Od te 81- godine, Jugosloveni polako nestaju, pretvarajući se u Srbe, Hrvate, Bošnjake, Slovence, Makedonce, Crnogorce i ostale.
Između dva poslednja popisa stanovništva, od 1991. do 2002, nestalo je 75 odsto Jugoslovena u Srbiji. Preostali su nevidljivi; u Hrvatskoj su zvanično izbrisani, u Bosni nezvanično nepoželjni. Rađanje i izumiranje Jugoslovena u stvari je školski primer izgrađivanja i razgrađivanja grupnog identiteta u zavisnosti od politike.
Naš cinični ministar za ljudska i manjinska prava, koji kaže da Jugosloveni nemaju jezik, pismo i književnost, vrlo dobro zna da oni od Novosadskog dogovora 1954. svoj jezik nazivaju srpsko-hrvatskim ili hrvatsko-srpskim, da su među 89 potpisa na tom dogovoru bili i potpisi Ive Andrića, Miloša Đurića i Miroslava Krleže, da Jugosloveni kao izrazito fini ljudi danas nemaju problem da taj jezik zovu bošnjačko-hrvatsko-srpskim, da oni imaju dva pisma, latinicu i ćirilicu, i vrhunsku književnost stvaranu na tom jeziku, za koju je jedan pisac koji se izjašnjavao kao nacionalno deklarisani Jugosloven dobio Nobelovu nagradu, kojom Srbi, a ni ostale nacionalne većine u regionu, ne mogu da se pohvale.
Ono što ministar možda ne zna jeste da je arbitrarnim ukidanjem jugoslovenske manjine on prekršio odredbe iz niza članova Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i Zakona o zabrani diskriminacije, član 26 Zakona o ministarstvima, odredbe Deklaracije Ujedinjenih nacija o pravima pripadnika nacionalnih ili etničkih, verskih i jezičkih manjina i Okvirne konvencije Saveta Evrope za zaštitu nacionalnih manjina.
Jugosloveni možda treba da presaviju tabak i tuže Srbiju za pokušaj asimilacije. Kao deo dokaznog materijala, Peščanik prilaže pesmu Muharema Bazdulja, koju nam je ovaj sarajevski pesnik i kolumnista Oslobođenja poslao u vreme dve godišnjice dve Jugoslavije, 29. novembra i 1. decembra. To je jedan dugačak spisak materijalnih dokaza da Jugosloveni postoje, a pesmu samo za vas čita Mirjana Karanović:
Iz emisije Peščanik, 03.12.2010.
Peščanik.net, 03.12.2010.
