Dok sam razmišljala o današnjem političkom režimu u Rusiji, vremenom mi se u glavi uobličila teorija kojom se ovaj režim može objasniti. Ovu sam teoriju nazvala „zakon bandere“. Teorija „zakona bandere“ zasnovana je na sledećem: oni koji imaju vlast u Rusiji, koriste se pravom potpune nekažnjivosti. Kao što je u SAD, saglasno Deklaraciji o nezavisnosti, građanima utvrđeno pravo na life, freedom and pursuit of happiness, tako je onim građanima koji u Rusiji imaju vlast, utvrđeno neotuđivo pravo da nekažnjeno krše zakone.
Svaki pokušaj da onaj koji je od strane vlasti oštećen tu istu vlast pozove na zakonima predviđenu odgovornost, biće optužen, a potom i surovo kažnjen za neprijateljsku delatnost protiv režima. Ako neko prijavi državnog službenika zaposlenog u nekom od organa vlasti za iznuđivanje mita, taj će službenik ranije ili kasnije biti otpušten, a podnosilac prijave će odmah pasti u zatvor. Ako Čičvarkin prijavi da direkcija „K“, odnosno odeljenje Ministarstva unutrašnjih poslova zaduženo za prestupe u oblasti visokih tehnologija, pokušava da preotme njegov izuzetno unosan biznis prodaje mobilnih telefona, to znači da će u cilju sprečavanja da se to ponovi, njemu taj biznis biti oduzet. Ako Magnitski prijavi da su istražni organi iz njegove firme ukrali 250 miliona dolara, to znači da će u istražnom zatvoru Magnitski umreti, a Olga Stepanova promeniti posao, preći iz Federalne poreske inspekcije u državno preduzeće Rosoboronpostavki i kupiti vilu u Dubaiu.
I sada se postavlja pitanje: zašto ponekad u zatvor stižu i prestupnici iz redova onih koji pripadaju grupi činovnika visokog ranga? Zato što u Rusiji, pored ostalih, vlada i „zakon bandere“. Ako neko u pijanom stanju vozi brzinom od 200 km na sat, i to skoro uvek u suprotnoj traci, ranije ili kasnije će naleteti na „banderu“, to jest na nekog od činovnika višeg po rangu.
Odličan primer koji potvrđuje ovu teoriju je slučaj bankara Matveja Urina, sina jednog od visokih državnih činovnika službe bezbednosti. U bankama koje su pripadale gospodinu Urinu, godinama su se uredno prale velike količine prljavog novca i nikakva Centralna banka to nije primećivala sve do tog, nesrećnog i za Urina zlokobnog dana, kada je ovaj ugledni bankar naredio ljudima iz svog obezbeđenja da prebiju mladog Holanđanina koji mu je na putu za Rubljovku svojim BMW-om (njemu se tako učinilo) presekao put. Koliko je takvih ili sličnih naređenja gospodin Urin već izdavao ljudima iz svog obezbeđenja, predstavlja činjenicu koja nam je ostala nepoznata, no ovo poslednje se za gospodina Urina pokazalo kao kobno. Ispostavilo se naime da je lepi mladi Holanđanin s imenom Faasen Jorin Jost ne samo menadžer visokog ranga zaposlen u Gaspromu, već i, ako ne zet Vladimira Putina, a ono sigurno bliski prijatelj njegove ćerke.
Tako je bankar Urin naleteo na „banderu“. Njega su smestili u zatvor, a svih pet njegovih banaka koje monetarna vlast dotada nije ni primećivala, praktično su u jednom danu prosto sravnjene sa zemljom.
Gotovo isto se dogodilo i s direkcijom „K“ iz Ministarstva unutrašnjih poslova. Tokom poslednjih nekoliko godina, priča o tome kako je od firme Evroset čiji je vlasnik bio Evgenij Čičvarkin preotet odlično razrađen i unosan posao, bila je priča koja za razumevanje osnove čitavog pravosudnog sistema po značaju jedva da zaostaje za predmetom Hodorkovski ili recimo detaljno istraženim slučajem Magnitskog.
U toj je priči od samog početka sve bilo poznato. Svi smo znali da su na kargo terminalu Šeremetjevo počistili celu isporuku mobilnih telefona Motorola vrednu oko 20 miliona dolara i proglasili je za švercovanu. No kada je dokumentima dokazano da telefoni nisu bili švercovani, istražni organi su požurili da objave kako su aparati u stvari lažni. Kada je Motorola ozvaničila svoju isporuku i time potvrdila da su telefoni originalni, tada je MVD (Министерство Внутренних Дел Российской Федерации), kao lav iz one poznate basne, objavio da su svi telefoni zaplenjeni, jer su testovi pokazali da im je štetno zračenje iznad propisane norme. I mada je tog istog dana taj isti organ bezbednosti objavio da je čitava partija zaplenjene robe uništena, svih 167.500 identifikacionih IMEI brojeva zaplenjenih telefona ubrzo zatim su redom počeli da isplivavaju u mobilnu mrežu. Na kraju smo saznali čak i to da je na samitu Osmorice u Sankt-Petersburgu, predsednik Buš pitao Putina u vezi problema s Motorolom, i da se stvar završila tako što je jedan operativac, neki Knjazev, dobio dve godine zatvora.
O famoznoj direkciji „K“ smo znali i više od toga. Gledali smo čak i video snimak hapšenja jednog drugog operativca, zdravog i dobro uhranjenog Filipova, koga su uhvatili na delu dok je od jedne druge firme iznuđivao mito od 200 hiljada dolara. Bio je to stvarno očaravajući snimak. Ovaj tridesetogodišnji mladi junac stigao je na dogovoreno mesto na svom moćnom G-lendvagenu, a na haubi njegovog džipa smo zatim videli čitavu riznicu raznih dragocenosti u vidu nekoliko Vetru mobilnih telefona izrađenih od platine, desetak zlatnih kreditnih kartica i još tridesetak hiljada evra u gotovom, koje je on povadio iz svojih džepova prilikom ovog senzacionalnog hapšenja. A što je najzanimiljivije, ovaj operativac je bio izuzetno pričljiv. Odmah, na licu mesta, glasno je izgovorio prezimena svih učesnika u „poslu“, ne propuštajući ni svog načelnika Groševa.
I šta? Ništa! Kao i u slučaju s ubicom Magnitskog.
A evo ga i načelnik 37-og odeljenja (to su oni zaduženi za prisluškivanje), Farit Temirgalijev. On i njegov zamenik Mihail Kulikov bili su aktivni učesnici u slučaju reketiranja čitavog lanca kockarnica u Podmoskovlju. Ubrzo zatim se ovaj predmet pretvorio u veličanstveni sukob između Vrhovnog tužilaštva i Istražnog komiteta, tuču koja je na svetlo dana iznela sumnje o tome da su u reketiranje kockarnica umešani ne samo tužilaštvo iz Podmoskovlja, već i Artjom Čajka, sin vrhovnog tužioca Ruske Federacije Jurija Čajke.
Oba načelnika iz 37-og odeljenja su optuženi za primanje mita u iznosu od 75 hiljada dolara. Ma nije valjda! Ne jednom nam je sam Čičvarkin pričao o tome da su ovi, i njima slični momci, samo „za poznanstvo“ utvrdili skromnu taksu od 200 hiljada dolara po klijentu. Uzgred, početkom ove godine je i glava direkcije „K“, petrogradski general Boris Mirošnikov, poslat u penziju.
Kraće rečeno, neleteli su na „banderu“.
Новая Газета, 09.06.2011.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 16.06.2011.
