Ne samo Pol Krugman, već i Međunarodni monetarni fond (MMF), upozoravaju da su izazovi sa kojima se privredna politika suočava u ovoj krizi razlikuju od onih u uobičajenim poslovnim ciklusima – zato što je monetarna politika sputana zamkom likvidnosti pa je, kratkoročno posmatrano, potrebna ekspanzivna fiskalna politika.
Doduše, programi koje MMF nudi zemljama koje se suočavaju sa velikim finansijskim problemima uglavnom pozivaju na štednju i, dakle, na restriktivnu fiskalnu politiku. Otkuda ta nesaglasnost?
Šta je zamka likvidnosti? Kada je reč o dolaru, britanskoj funti, jenu ili evru, to je kada je kamatna stopa odgovarajuće centralne banke jednaka nuli ili je veoma blizu njoj. Usled toga, monetarnom se politikom ne može na uobičajen način podstaći privredna aktivnost, jer kamatna stopa ne može dodatno da se smanji.
Tako da ako domaćinstva i preduzetnici i pri kamatnoj stopi od nula odsto cene da im se više isplati da drže novac, a da ga ne ulažu, centralna banka ne može da na njihovo ponašanje utiče smanjenjem kamatne stope čime bi, kad bi mogla, učinila držanje novca još manje privlačnim, a čime bi uticala na potrošnju ili na ulaganja, a u najboljem slučaju, i na jedno i na drugo.
Ukoliko, dakle, bar uobičajene monetarne mere postaju nemoćne, alternativa je povećana javna potrošnja ili smanjenje poreza, što naravno vodi povećanom zaduživanju i rastu javnog duga.
No, u okolnostima kada su kamatne stope praktično jednake nuli, zaduživanje države je zapravo veoma jeftino, što dodatno opravdava ekspanzivnu fiskalnu politiku. Kasnije, naravno, kada se izađe iz zamke likvidnosti, neophodno je smanjiti javnu potrošnju ili povećati poreze ili neku kombinaciju jednoga i drugoga.
Šta, međutim, činiti kada je svet u zamci likvidnosti, ali neka konkretna, mala, a finansijski rovita privreda, ne može da dođe do dodatnih kredita prema niskim kamatnim stopama? Recimo, balkanske zemlje zajme po kamatnim stopama od pet do sedam odsto u evrima. U tom se smislu može reći da se i one nalaze u zamci likvidnosti?
Pre godinu ili dve veoma je bilo popularno poređenje Španije sa Velikom Britanijom po tome što je razlika prinosa na njihove državne obveznice bila velika, a javni dug ove druge bio je veći od one prve (kao procenat od BDP-a). Objašnjenje je bilo da Velika Britanija zajmi u svom, a Španija u tuđem novcu, jer svoj nema.
Koliko je to tačno druga je tema, pogotovo što su se stvari promenile posle promene politike Evropske centralne banke koja je stavila do znanja da je evro, naravno, i španski novac.
No, kako stoji stvar sa zemljama koje imaju sopstveni novac, ali ga malo ko koristi? To je, uglavnom, balkanska situacija. Dinar, kuna ili denar ne koriste se previše ni kada se štedi niti kada se daju krediti. Usled bojazni da bi centralna banka u svakom času mogla da odluči da ih obezvredi, rizik finansiranja u domaćem novcu trajno je povećan, usled čega se ne samo isplati štedeti u evrima, uglavnom, već i uzimati kredite u inostranstvu, usled čega su kamatne stope u domaćem novcu visoke, pa se čak i države sve više zadužuju u inostranstvu, gde im se zaračunavaju visoke kamate, po nekoliko procentnih poena iznad onih koje plaća zemlja čiji je to novac i koje su uhvaćene u zamci likvidnosti.
Tako nastaje monetarno-fiskalni režim kad centralna banka ne može baš mnogo da uradi na smanjenju kamatnih stopa, mada su one visoke ili veoma visoke, a fiskalne vlasti ne mogu da se zadužuje dodatno, jer javni dug raste neodrživim tempom pošto su i kamatne stope u stranom novcu previsoke čak i ako se privreda ne bi nalazila u recesiji ili u stagnaciji, već bi imala relativno pristojan privredni rast.
U tim okolnostima MMF bi ili mogao da dela kao svetska centralna banka – otprilike kao što je odlučila da se ponaša Evropska centralna banka kada je reč o evrozoni – ili mora da nastavi da upozorava na neodrživost fiskalne politike zemalja koje merama sopstvene centralne banke ne mogu da pojeftine kreditiranje.
Kako je prva opcija ili sasvim neizvodljiva ili može samo u veoma ograničenom smislu da se koristi, ostaje ovo drugo. To je i razlog da MMF poziva razvijene zemlje da ne mare za fiskalne deficite dok se ne obezbedi održivi privredni oporavak, a traži od malih, manje razvijenih, a finansijski problematičnih zemalja, čak i kada se nalaze u recesiji i čija je monetarna politika nemoćna kao da je uhvaćena u zamku likvidnosti iako su kamatne stope neprihvatljivo visoke – da se posvete štednji, da smanjuju potrošnju i povećavaju poreze kako bi smanjile fiskalne deficite i tako obuzdale rast javnog duga.
To samo steže zamku likvidnosti i pogoršava stanje u javnim finansijama, jer privrednog oporavka nema.
Novi magazin, 29.04.2013.
Peščanik.net, 29.04.2013.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
