Poznati pisac M. Kovač je daleko odmakao u poslu pravljenja političkog portreta D. Ćosića, ali posao nije okončan – i neće biti skoro.

To je uistinu složen posao, jer se tiče disidenstva kao fenomena koji je obeležio 20. vek i kod nas i u Evropi. Veliko delo Ljudmile Aleksejeve je poznato – ona ni u fusnoti ne pominje našeg pisca, iako je iscrpno analizirala tu pojavu. Sami smo o tome pisali bezmalo celu knjigu, ali sada ostajemo – još uvek – kod zapisa. Pohitao je ovih dana šef naše države vojvoda Toma N. u SANU da od „umnih glava“ Srbije potraži savet za ovo oko Kosova – izraz „umne glave nacije“ pripada J. V. Staljinu – i ostao je kako se čini praznih ruku, odnosno još se ne zna šta je tamo bilo. Novine ipak najavljuju susret vojvode Tome N. i D. Ćosića, a pisac pak mirno saopštava: „Nisam spreman da učestvujem ni u državnom ni u partijskom forumu – ja sam disident“. Od reči do reči tako. Mi koji poznajemo Ćosićevo književno delo – sam je to označio kao „nacionalni realizam“ – i posebno njegovu publicističko-političku aktivnost smo sasvim zbunjeni – naravno zbunjeni zbog toga upravo što znamo. U srpskoj književnosti od sv. Save do Ćosića nije bilo pisca koji je bio anti-disident i dvorski pisac u punom smislu reči i pisac režimski toliko kao D. Ćosić. I sada evo, on je uz I. Dačića recimo, i spreman je da deli i prekraja sve na Balkanu, a ima toga još da se deli. I ono u BiH i ono sa leve i desne strane Vardara te u Crnoj Gori i tako redom.

Tek sada ne znamo kakav je to disident D. Ćosić i kako će još to svoje disidenstvo konzumirati i prodavati.

Jedna napomena o srednjem veku našem – umeo je jedan kaluđer Teodosije da udari na svog sabrata Domentijana i da kaže da dvorski pisci mnogo lažu. Bio je talentovan pisac. Nepotrebno je ovde navoditi one Ćosićeve hvalospeve J. B. Titu u predgovoru za Titovu knjigu u izdanju SKZ, koje se klonio i sam J. B. Tito, i toliko toga još. A zloglasnom A. Rankoviću je ostao veran i nakon njegove smrti – nije ugodno navoditi te Ćosićeve hagiografske zapise. Nema režima u poslednjih šezdesetak godina kojem nije služio i sada – ni manje ni više kaže za sebe da je disident. Krojio nam je kapu svakoga kroja, kako je kada bilo nužno. Čas „titovku“, čas šubaru. I ne samo da je krojio kape, nego i mape državnih teritorija i sada – ja sam disident. Jedan političar do čije političke filozofije uopšte ne držimo i smatramo je opakom – Slobodan Samardžić – je, mora se priznati, nešto dobro zapazio. Kaže on da Srbijom danas „vlada političko ludilo“. Bilo kako bilo, ali u ovome ima neke istine. To ludilo traje decenijama i sva je prilika da je sada u stanju izvesnog političkog paroksizma, sa ovim populizmom bez obala i vraćanjem u rane devedesete, ako ne i ranije. D. Ćosić svoje „disidenstvo“ zaista vešto konzumira i bogami unovčuje. Ovi oko Tome vojvode N. ga sada zovu da im ponudi logistiku za teške odluke. Ni o tim odlukama ne znamo mnogo, ali to kao da je najvažnije pitanje. Iz SANU stižu glasovi da neće da se „mešaju u politiku“, a godinama ništa drugo činili nisu. I prošli smo kako smo prošli i tu smo gde smo, i niko ne vidi da smo to i hteli.

Nisu nama krivi ni papa rimski ni Albanci ni Hrvati – sami smo to hteli i svojski se trudili da nam bude kako nam je.

U zapisu ovom nužna je još jedna napomena, sve u cilju da načinimo makar skicu za portret D. Ćosića. Jedini koji su ga „pročitali“ bili su kaluđeri u Svetoj gori. O tome sam Ćosić sugestivno priča u svom delu i do detalja. Otišao je bio D. Ćosić u Svetu goru, valjda da i kaluđerima malo popuje. Oni su saznali da je režimski pisac agronom i to prvi Agronom svih režima – nešto kao T. D. Lisenko – i dali su mu da im nakalemi novu lozu na kamenu svetogorskom. Loza se primila i počela je da daje rod, pa se ispod čokota pojavio i izvor vode žive. Onda su ga kaluđeri proglasili za čudotvorca.

Ljupka je to scena i Ćosić je odlično kazuje i uistinu kaluđeri znaju svoj posao. I tako sada među disidentima – a u Srbiji ih je bilo malo – imamo i jednog disidenta-čudotvorca. Onako uz M. Đilasa i M. Mihajlova, da nam i disident-čudotvorac zakiti nacionalni ikonostas. Sam Ćosić okleva da kaže da li će ići na susret s vojvodom Tomom N. i kaže da je možda kasno, no dodaje: „Mislim da je njegova ideja da nas pita za savet stigla dockan, ali i ja bih to učinio na njegovom mestu“. Kriv je po Ćosiću B. Tadić koji je „trebalo da od nas traži savet“. Srpski disidenti su čudan soj, a oni iz SANU su zaista „ljudi posebnog kova“.

Kakvu će nam kapu skrojiti sada, još ne znamo, ali se nama čini da nam i ta kapa neće stajati dobro, bila ona šajkača ili šubara ili nekog drugoga kroja. D. Ćosić – da ne gnjavimo – nije disident već konzument političkih ideja koje ničem dobrom ne vode.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 24.11.2012.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)