Naravno biće reči i o vojvodama te pesnicima i nerećnom Gavrilu Principu koji je istrunuo u trvđavi Terezin godine 1918 – i još o nečem.
Ti davni dani i života našega i oni istorijski nikako da prođu, jer na Balkanu i u Srbiji među šljivama istorija sporo teče, a mnogo je ima. Rasplamsala se borba između ikonoklasta – to su oni što su lomili ikone – i ikonodula – oni koji namalanu dasku smatraju svetom – i to u Vladi Srbije. Pomenuo je premijer I. Dačić onu sliku đenerala M. Nedića u svom kabinetu ali nikako da je skine. Svi imaju ikone, i onaj ministar koji nam preporučuje da stanemo mirno pred tim ikonama i da se prekrstimo, i počeli smo – ali levom rukom. A sve ovo što pišu o G. Principu raspamećuje. Boli uvo ove naše za ozbiljne istoričare, za nekog tamo Erica J. Hobsbawna koji je u desetoj deceniji života umro kao komunista.
Kad god prođem ulicom Lominom setim se svega, pa i nesrećnog Gavrila koji je za neke heroj a za neke terorista.
Tu je bila kafana Moruna sa devojkama iz Pešte, sa Vlahinjama pa čak i Čerkeskinjama za ugledne goste. Tu je Voja Zmija – generalštabni major Vojislav Tankosić – držao vatrene govore, tu se čitao list Pijemont i slično štivo. I mladići su došli iz Bosne i nije više važno da li je tu u stvari bio glavni onaj Ciganović ili sam Voja, a obojicu je Austrougarska zahtevala od Vlade Srbije da budu izručeni. Vojvoda je bio orator na glasu – čak i pesnik. I odigrali su kartu nekih krugova dvora u Beču i planuo je rat. I tako dalje. Ono da je Gavrilo bio heroj i revolucionar izmislio je Ranković 1953. A vojvoda Voja je pred četom ubio vojnika-četnika koji je zakasnio nekoliko sati sa odsustva. Vojnik je bio iz sela Draževca, rodnog sela Rankovićevog – i tako dalje. Ne, Gavrilo je bio žrtva pesnika i oratora. Stare priče nas starih ljudi su dosadne i dobrano smaraju. Od pesničkih reči do revolverskog hica mali je korak – ono Miljkovićevo o prejakoj reči koja ubija blaga je metafora. No ima i ličnih sećanja koja ne prolaze. Lepo veče i sedimo u UKS i srbujemo do iznemoglosti, sve ono oko Kosova i onog sa Albancima. Pesnici i oratori su se nadmetali, a bilo je i potonjih vojvoda iz rata devedesetih u BiH. Vala se nasrbovasmo i bi što bi – ostalo znamo. Pesnik Milan Komnenić je čitao nešto iz svoje zbirke Obraćanja, nešto kako nas Srbe od Prizrena do Sent-Andreje jedno sunce greje, kao da Francuze od Senegala do Ženeva i Pariza pa tamo do Kvebeka ne greje isto sunce. To smo analizirali u knjizi Srpska strana rata iz 1996. i prevedeno je na mnogo jezika i o tome ovde nećemo. Neki Simović nas je opominjao da nama nema drugog puta „osim na Kosovo ili s Kosova“, a tek Matija i bratija. U jednom momentu je ustao Komnenić i kazao albanskim piscima – mislim da je pokojni Rugova tu bio – „Gospodo, mi smo s vama u ratu“. Pa valjda rat objavljuje skupština a ne mi, mrmljao je pored mene Brajković, ovo je mnogo brate i ovo će nas ne daj bože koštati. I koštalo nas je kao Gavrilov pucanj u Sarajevu i sada to svi ponavljaju, čak i oni koji su rečima pucali. Pesnici i oratori i atentatori su uvek blizu, znaju se iz iste kafane, a u Udruženju književnika i fariseja Srbije tu je bilo u istoj zgradi. Ovo ko je počeo godine 1914. i kako i šta je uzrok a šta posledica, to je prazna priča, jer u ovom momentu nemamo ozbiljnih istoričara mnogo – ode i Andrej Mitrović. Ludo vreme i svi smo ludi bili, i opijeni i bez pića jer bilo je – nije da nije – i tada onih koji ne piju. Ali treznog pijanstva nema, pa neka kažu renesansni teoretičari šta god hoće. Pojali su popovi na prefinjenoj osmini glasa akatiste i delile su se hrisovulje svakom ko je nešto sročio o Kosovu. Pesnici danas – i to je rekao Komnenić – moraju biti „jamopoljci“ da opoje sve umorene od tuđina. I tako dalje. Ovo što sada govori naš prijatelj Vuk Drašković je u redu, ali onda se drugačije govorilo, i ko je sada heroj a ko terorista to će biti kao sa ovim nesrećnim Gavrilom. Onda je došao i Edička Duračok kako ga ozbiljni Rusi zovu – to je Eduard Limonov – i pesnik je pucao na Sarajevo. Nismo znali da pucamo sebi ne samo u nogu nego u srce i glavu, sebi a ne drugima i evo nas na Kosovu ravnom, odakle se srpska truba još čuje ali svira za povlačenje i bi što bi.
Među nama nevinih nema – jedva da se neko naći može – ali uvek je tako bilo od kada sveta i veka ima. Ne bi bilo loše da je bar dvojice pravednika bilo, nismo imali proraka Jonu – to je onaj što je stanovao u utrobi ajkule – i spasao je Ninivu grešnu jer je bio pravednik.
Ovih dana komentatori baš smaraju i svašta kazuju da čovek ne poveruje svojim očima i ušima i čini nam se da je jedini Gavrilo P. bio nevin.
Ponavljaju da je ovo sada pod Gospodarom Vučićem kao pod Savezom komunista neko jednoumlje i jednopartijski sistem. Nije da smo daleko od toga no nije baš isto. Pod vladavinom i režimom SK bilo je loše naravno, ali imali smo tada i „praksisovce“ i disidente, pa čak i hrišćanske personaliste koji su vojvodama-popovima govorili da to neće dobra doneti. Jer „zlo dobra donijeti neće“ kako nas je učila epska pesma. I ona nevina majka koja ni sina Marka ničem nije naučila. Negde kod Stendala piše da su sećanja kazna božja ili nešto slično. No, ovde ni sećanja nisu bitna, ovde sve traje i ako nećemo da se setimo, jer nas aktuelni događaji drže s naočarima na nosu.
A ovo je odlomak mali iz memoara jednog knjiškog moljca i čoveka kažnjenog pamćenjem.
Peščanik.net, 13.09.2013.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
