Obećao je lider SRS, T.Nikolić, da će ministar M.Dinkić biti „izolovan na određeno vreme” kada napokon pobede radikali, ali da Srbija neće biti izolovana. Ovo drugo deluje bolje, no izvesnije je ono prvo. Zna se da ministar Dinkić neće biti jedini, jer radikalski politički inženjering je „zacrtan“ u debelim tomovima vojvode Šešelja. To su programska načela SRS.

Lidera iz milošte Srbi zovu Grobar. Nadimci morbidnog zvučanja su česti kod nas, ali sam je radikalski prvak tome kumovao – jednom je u dvorani skupštine kazao da mu je to bilo zanimanje u komunalnom preduzeću grada Kragujevca. Ispod naših imena kriju se potisnuti nagoni i najuzbudljivije životne želje i nedosanjani snovi. Onaj ko je brižljivije čitao spise slavnog bečkog doktora, S.Frojda, zna da je psihoanaliza ozbiljna nauka. Posebno su zanimljive političke implikacije Frojdovog otkrića.

U više navrata je radikalski prvak pod kupolom visokog doma, u srpskoj Dumi, nudio spiskove neprijatelja koji razaraju nacionalne ustanove. To su pravi spiskovi sa punim imenima i prezimenima. Zanimljivo je da je na spisku srpskih neprijatelja na prvom mestu jedan etnički Rus, a ne Srbin – to je Mihajlo Mihajlov, poznati borac protiv totalitarizma XX veka. Niko nikada nije reagovao, a državni tužilac je to trebalo da čini po sili zakona. Ne, niko ni reči i to se ponavlja i u ovoj predizbornoj kampanji sokoli druge radikalske bojovnike. Neki božiji stvor, koji se potpisuje kao Zoran Krasić, to jasno kaže (Politika, 16.03.08.): „ Moja životna želja je da postanem upravnik zatvora. Ja bih znao kako da resocijalizujem zatvorenike iz DS-a. Što ja mogu da ih resocijalizujem, to niko ne moze.”

Tu smo gde smo – čekaju nas logori i robijašnice u toj najsavršenijoj od svih palanki, koja bi bila radikalska Srbija.

Umesto odgovora, neka ova radikalska perjanica načas sedne na legendarni kauč doktora Frojda.

Potisnuti nagoni i instikti – to je polazište u teoriji glasovitog bečkog doktora S.Frojda – oni hoće zadovoljenje, iako su izvan sfere uticaja volje i razuma. Životne želje postaju breme koje pritiska i deformiše ličnost. H. Markuze i V. Rajh su – a sa njima škola frojdomarksizma – tu terapiju širili po principu oslobađanja nesputanih instinkata i želja u smeru totalno oslobođenog Erosa, koji će biti temelj budućnosti ljudske zajednice. Eros i civilizacija H. Markuzea je jedno od najinspirativnijih dela minuloga veka. Iz daha te utopije su izašli “šezdesetosmaši”.

No, vratimo se S. Frojdu i njegovom kauču: nagon agresivnosti, i kada je potisnut, izbija i to posebno kod osoba naklonjenih autizmu, bez šire kulture, uglavnom. On se manifestuje najčešće kao osećanje krivice i manje vrednosti. Ličnost ne nalazi objašnjenje, jer životna želja traži realizaciju. Boli i muči do razmera opsesije i destruktivnosti, koje ugrožavaju mali palanački um. Taj sindrom je bečki doktor analizirao i na primerima javnih ličnosti. Oni traže „najkraći put“ za rešenje mučnine koja ih pritiska. Neuroza i potreba za govorom mržnje su prateće pojave ove krize. Ovaj fenomen je S. Frojd označio kao Das Unberhagen in der Kultur. Knjiga je kod nas prevedena pod dobro nađenim naslovom – Nelagodnost u kulturi. Misli se zapravo na civilizaciju. Ličnost koja tako razrešava problem životne želje je agresivna, seje govor mržnje do primitivnosti i sanja o logorima i torturama. San o svemoćnom policajcu postaje ideal palanačke političke perjanice. Potisnuti nagoni ne idu smerom sublimacije koja se okončava u nađenom pozitivnom idealu.

Još su sveti oci i učitelji Crkve to znali – ličnost beži u bolest i opredeljuje se za zlo. Taj „izbor zla“ je problem, jer Neko kažnjava takve i slične osobe nesposobnošću da razlikuju dobro i zlo. Takva osoba će se iskazati u torturi i logorima. To joj je životna želja i izvor sve muke. Jer, iz civilizacije se pobeći ne može. Govor mržnje je jedina uteha opsednutoj ličnosti. Osnovna ideja S. Frojda kod nas u narodu postoji kao – u običaj uzeta riječ, kako je Vuk Karadžić nazivao poslovice, i taj iskaz u kolokvijalnoj upotrebi glasi: Da nema uljudnog sveta oko njega, taj bi se kao goveče o drvo češao.

Taj agresivni totalitarni duh palanke je najprisutniji u palanačkom neotesanom političaru. On seje mržnju, psovkom nadoknađuje nemoć i javno besedi o zaverama. Tako se iskazuje „životna želja“ o kojoj govori ova radikalska perjanica pod kupolom visokog doma skupštine Srbije.

Biografi J. V. Staljina, posebno oni koji su ga lično poznavali od detinjstva i rane mladosti, beleže jednu neobičnu zgodu iz njegovog života – da je doktoru Frojdu to bilo poznato, sigurno bi napisao i drugi deo glasovitog dela koje smo pomenuli. To bi bio novi prodor u svest i podsvest palanačkih neuspelih političara. Životna želja mladog Džugašvilija je bila da postane pesnik – sačuvano je nekoliko pesama koje je objavio u književnom listu Iverija i one su zaista vredne da budu analizirane. Frojd je to činio na primerima književnih dela – analizirao je dela F.M. Dostojevskog. Staljinove pesme potvrđuju Frojdove nalaze i objašnjavaju kobne posledice kojima je obeležio istoriju Rusije. Diktator je toj zemlji utisnuo pečat zla iz sebe, iz svoje agresivnošću slomljene ličnosti.

Mladića je mučilo kako da ostvari svoju životnu želju i u jednom momentu se sve zaplelo do paroksizma biti ili ne biti. Nosio je sa sobom sveščicu svojih stihova i patio je, sumnjao je i odlučio da sve stavi na kocku sudbine. Odlučio je da pesme odnese najvećem kritičaru gruzijske moderne književnosti, čoveku velike kulture i istančanog smisla za analizu umetničkih dela. Bio je to autoritet poput V. G. Bjelinskog kod Rusa ili J. Skerlića kod nas. Ako mu on kaže – razmišljao je mladi Staljin – da je to poezija, ostvaren je san i ući će na velika vrata u književnost i biće potvrđen. Ako mu pak kaže da tu poezije nema, baciće pero i okaniće se opsesivne želje.

Veliki kritičar mu je zakazao razgovor kroz nedelju dana i Staljin se pojavio u određeno vreme u kabinetu ove nesporne veličine. Kriza duševna je bila na vrhuncu i prema onome što znamo, veliki kritičar je nesuđenom pesniku kazao sledeće – da mladiću, iz ovih pesama izbija bujna snaga i nepojamni prkos prema svetu, ima u njima neobuzdane mrznje i gneva, no emocije su sasvim ugušile iskreni dah lirskog subjekta i nema ovde poezije. Pođite u stihiju političke borbe, tamo to ide i u toj stihiji ćete naći sebe. Ostalo znamo – obijanje državne banke radi novca potrebnog partiji, družine koje po kavkaskim klancima operišu u ime „viših ciljeva“.

Tako je veliki kritičar „skrivio“ sve ono što oličavaju Staljin i staljinizam. Kriza se nije mogla rešiti drugačije. Bečki doktor sa svojim učenjem i ovde bi bio u pravu.

Valja ga čitati, kao i F. M. Dostojevskog.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 27.03.2008.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)