Kakva razlika za samo mesec dana! Pre pet nedelja, čitava zemlja se bavila oktobarskim izveštajem o zapošljavanju kako bi videla, četiri dana pre izbora, da li će se predsednik Obama neprijatno iznenaditi. Nije se iznenadio. Zapošljavanje se povećalo za 171.000 i stopa nezaposlenosti je ostala ispod osam posto. Mit Romni je pred birače izašao bez pomoći ministarstva rada.
Novembarski izveštaj, koji je ponovo uopšte uzev pozitivan, jutros je dočekan sa mnogo manje ushićenja. Već u petnaest do devet, samo petnaest minuta nakon što je izveštaj objavljen, komentatori na televiziji CNBC prešli su na nedaće Rida Hejstingsa, direktora Netflixa. Brojka od 146.000 novozaposlenih, u skladu sa onim što se dešava u proteklih nekoliko meseci, nije naročito zanimljiva – kao ni, reklo bi se, činjenica da je stopa nezaposlenosti pala na 7,7 procenata, najniža od decembra 2008. na vrhuncu finansijske krize. Ali ovo je ipak značajna i pomalo iznenađujuća vest.
U proteklih nekoliko godina, privreda je rasla po godišnjoj stopi od oko dva posto. To je bolje od drugih razvijenih zemalja, poput Japana i Britanije, ali ipak nije naročito impresivno, i u redovnim okolnostima ne bi bilo dovoljno za neko primetno poboljšanje zaposlenosti. Iako ne postoji univerzalno pravilo, uglavnom se smatra da je za dugoročan pad nezaposlenosti neophodan rast od 2,5 posto BDP-a. Međutim, u ovom slučaju, sasvim skroman rast povezuje se sa znatnim smanjenjem nezaposlenosti. Zašto?
Neki teoretičari zavere sa desnice tvrde da su statističari u ministarstvu rada lažirali brojke, za šta ja nisam video nikakve dokaze. Radi se o tome da u proteklih nekoliko godina ukupna radna snaga ne raste uobičajenom brzinom. Pošto je broj radnika i potencijalnih radnika u privredi ograničen, relativno skroman porast zapošljavanja pretvorio se u primetan pad stope nezaposlenosti, koja se definiše kao procenat radno sposobnog stanovništva koje ne radi, a ne procenat ukupne populacije. Od avgusta 2011. stopa nezaposlenosti smanjena je za 1,4 posto (od 9,1 na 7,7 procenata). U istom periodu, razmer zaposlenih prema broju stanovnika porastao je samo 0,4 posto (od 58,3 na 58,7).
Iz političke perspektive, usporeni rast radne snage ukazuje na to da je predsednik Obama, u određenoj meri, samo imao sreće. Ali ono što zaista unosi zabunu jeste ekonomsko pitanje: gde su nestali svi ostali radnici?
Radnu snagu čine ljudi koji rade ili aktivno traže posao. Iz godine u godinu, porast stanovništva gura ovu brojku naviše. A u periodu ekonomskog oporavka, kao što je današnji, radna snaga se obično povećava, budući da stariji ljudi i drugi obeshrabreni radnici koji su ranije prestali da traže posao sada počinju da ga traže. Uzmimo kao primer pet godina, od početka 2003. do kraja 2007, period ravnomernog ekonomskog rasta.
U tom periodu, civilna radna snaga skočila je sa 145,9 miliona na 153,9 miliona, što je porast od osam miliona – otprilike na tragu tendencije iz prethodne dve decenije.
Pogledajmo sada novije brojke. Za pet godina, od novembra 2007. do decemra 2012, broj ljudi koji čine radnu snagu porastao je sa 153,8 miliona na 155,3 miliona – što je samo 1,5 miliona više. Na osnovu ovog proračuna, izgleda da je tokom i nakon Velike recesije nestalo nekih 6,5 miliona potencijalnih radnika.
Drugi način da vidimo šta se dešava jeste da pogledamo takozvanu stopu participacije, a to je odnos radne snage i radno sposobnog stanovništva. Na kraju 2007, kada je recesija zvanično počela, ova stopa je bila 66 procenata. Danas iznosi 63,6 procenata. Naravno, očekivano je da stopa participacije padne u vreme duboke recesije. Pošto se radna mesta teško nalaze, mnogi nezaposleni ljudi odustaju od traženja posla. Ali iznenađujuća je činjenica da je stopa participacije nastavila da pada u poslednjih godinu dana, čak i dok se broj radnih mesta povećavao i dok se privreda oporavljala. U novemru 2011, iznosila je 64 procenta, što znači da je u proteklih dvanaest meseci pala skoro pola procenta.
Za sada, nisam pronašao nijedno ubedljivo objašnjenje zašto radna snaga ne raste brže. Možda su mnogi nezaposleni Amerikanci toliko traumirani Velikom recesijom da se više ne nadaju da će ikada naći posao. Možda još uvek ne veruju da je oporavak stvaran, pa još nisu počeli da listaju oglase. A možda je u pitanju nešto dublje i dugoročnije, što ima veze sa starenjem bejbibumera, promenom porodične strukture, ili nečim drugim. Ne znam. Ali dok radna snaga ponovo ne počne da raste kako treba, ili dok neko ne ponudi ubedljivo benigno objašnjenje zašto se ovo ne dešava, prerano je reći da se privreda zaista oporavlja.
The New Yorker, 07.12.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 11.12.2012.
