Roseburg, Oregon, 2. oktobar 2015, foto: Cat Wise/PBS NewsHour
Roseburg, Oregon, 2. oktobar 2015, foto: Cat Wise/PBS NewsHour

Moja prva roditeljska reakcija na ubistva na Umpkva koledžu u Oregonu je bilo saosećanje sa porodicama žrtava, a onda sam jako psovao. Kontrola koju nad kongresom imaju lobisti industrije oružja ostavlja malo nade da će se SAD ugledati na gotovo sve razvijene zemlje i ograničiti prodaju oružja građanima. To kao da je nepromenjivo stanje stvari, pa se postavlja pitanje da li o tome uopšte vredi govoriti. A vredi govoriti, i to mnogo toga.

I predsednik Obama je bio frustran, ali umesto da se prepusti očaju izašao je pred američku javnost i održao jedan od svojih najmoćnijih govora. Treba da smo mu zahvalni na tome. Iako ovaj govor neće dovesti do promene, bar će ostati zapisano ko je zaista kriv za ovu nacionalnu sramotu. Predsednik je započeo govor sa nekoliko reči o žrtvama i njihovim porodicama: „Svima ožalošćenima upućujemo naše molitve i našu ljubav… Ali to nije dovoljno, jer ne može da izrazi tugu, bol i gnev koje osećamo i neće sprečiti da se ovo krvoproliće ponovi negde u SAD – sledeće nedelje ili u narednih nekoliko meseci… Mi nismo jedina zemlja na svetu u kojoj žive ljudi sa duševnim bolestima ili oni koji žele da povrede druge. Ali smo zato jedina razvijena zemlja u kojoj se masovna ubistva događaju svakih nekoliko meseci“. Predsednik je podsetio kako je ranije ove godine kritikovao nepromenjivost zakona o oružju uprkos masovnim ubistvima: „Kasnije tog dana, došlo je do pucnjave u bioskopu u Lafajetu, Luizijana. Tog istog dana! To je postalo neka vrsta rutine. Izveštavanje o tome je postalo rutina. Moj odgovor na to je postao rutina. I rasprava o tome. Oguglali smo.“

Obamin bes je bio opipljiv. Nastavio je: „Razgovarali smo o ovome posle Kolumbajna i Bleksburga, posle Tusona, posle Njutona, posle Aurore, posle Čarlstona. Oni koji žele da povrede druge ne bi smeli tako lako da dolaze do oružja. Ali šta je takođe postala rutina? Naravno, odgovor onih koji se protive svakom razumnom regulisanju kontrole oružja. Zamišljam ih kako upravo pišu svoje izjave za medije. Reći će da nam je potrebno više oružja i manje zakona o njegovoj kontroli. Da li neko zaista veruje u to?“

Bez obzira da li u to veruju ili ne, lobisti industrije oružja nisu oklevali i odmah su branili svoje stavove na televiziji, konzervativnim sajtovima i društvenim mrežama. Neki tvrde da je ubica napao Umpkva koledž jer je to „zona bez oružja“, što je osporeno. Drugi su optuživali predsednika Obamu za politizaciju ovog pitanja – bez obzira što je on već više puta odgovarao na slične primedbe, pa i u svom poslednjem govoru.

„Rutina je i to što će neko negde reći da je Obama ispolitizovao ovo pitanje“, rekao je predsednik. „Da, ovo je nešto što bi trebalo da ispolitizujemo. To je važno za naš zajednički život. To je suština politike“. Izazvao je medijske kuće „da saberu broj građana SAD koji su u poslednjoj deceniji ubijeni u terorističkim napadima i broj onih koji su stradali od oružanog nasilja i da te podatke objave u svojim izveštajima“. Nastavio je: „Trošimo hiljade milijardi dolara, donosimo bezbrojne zakone i osnivamo državne službe čiji je cilj sprečavanje terorističkih napada na našem tlu. A istovremeno imamo Kongres koji nas smišljeno sprečava čak i pri prikupljanju podataka o tome kako bismo mogli da smanjimo broj ubistava u SAD. Kako je to moguće?“

Svi znamo odgovor.

Republikanska partija ulaže veto na svaku razumnu promenu zakona o oružju. I nijedan republikanski kandidat za predsednika ne odstupa od tvrde partijske linije. Reakcije na ubistva kretale su se od nepostojećih do očekivano depresivnih. Marko Rubio i Karli Fiorina, treći i četvrti republikanski kandidati prema anketama, nisu rekli ništa o zločinu koji se u četvrtak dogodio u Oregonu. Džeb Buš je preko tvitera masakr nazvao „bezumnom tragedijom“. Donald Tramp je u intervjuu Vašington postu ukazao na „užasnu tragediju“ rekavši: „Kao da je to opet neki duševno oboleli čovek. Ti ljudi isplivavaju prosto niotkuda“. Ben Karson, bivši neurohirurg, zauzeo je sličan stav: „Naravno, biće onih koji će pozivati na uvođenje kontrole oružja. Ali to nije glavni problem. Problem je psihičko stanje ovih ljudi“.

Uobičajena tlapnja: nije problem oružje nego ubice. Nema ni naznaka da bi neko na republikanskoj strani iskoristio to što se desilo u Oregonu da pokrene barem raspravu o zakonima o oružju, a kamoli da pozove na njihovu promenu. Čak i oni među njima koji su ranije zagovarali neki oblik kontrole oružja, poput Krisa Kristija i Džoržda Patakija, sada nisu imali šta da kažu.

Demokratski kandidati, s druge strane, zajedno su pozvali da se nešto preduzme. U razgovoru sa novinarima u Masačusetsu, Hilari Klinton je rekla: „Treba da skupimo političku volju i učinimo sve da zaštitimo građane. Postoji način uvođenja razumnih mera kontrole oružja koji će sprečiti nasilje, onemogućiti da oružje dospe u pogrešne ruke i spasiti živote. Spremna sam da učinim sve što je potrebno da to ostvarim“. Martin O’Mali, bivši guverner Merilenda, napisao je na svom tviter profilu: „Ovo neće zaustaviti tvitovi. Ni razmišljanje ni molitve. Samo prava reforma kontrole oružja može da zaustavi masovna obistva koja se dešavaju gotovo svakodnevno“. Berni Sanders, koga je štab Hilari Klinton optužio da je promenio svoje stavove o kontroli oružja, pozvao je „na donošenje zakona o kontroli oružja koji će sprečiti da oružje dobiju ljudi koji ne bi trebalo da ga imaju“.

Ali i demokrati snose deo odgovornosti. Posle niza izbornih poraza tokom 90-ih, pošto je Klintonova administracija usvojila oštre mere kontrole oružja uključujući i zabranu ofanzivnog naoružanja, mnogi demokrati su tokom Bušove vlasti usvojili obazriviji pristup, što je dovelo do ukidanja nekih od ovih reformi. Čak ni predsednik Obama, koji se tokom izborne kampanje 2008. zalagao za strožu kontrolu oružja, ne treba da bude pošteđen kritika. Tokom njegovog mandata, kada su demokrati dve godine kontrolisali i Kongres i Senat, njegova administracija je propustila da predloži zakone za kontrolu oružja. Tek 2013, posle masakra u Njutonu, Bela kuća je krenula da ubeđuje Kongres da deluje, što je propalo zbog otpora republikanaca.

Ako pažljivo slušate Obamin govor od četvrtka, primetićete da on nikog, pa ni sebe, ne izuzima od odgovornosti: „Sve što se dešava je posledica našeg političkog izbora. Kolektivno smo odgovorni prema prodicama koje su izgubile svoje najbliže zbog naše pasivnosti“. To je tačno. Ali je isto tako tačno, kao što je Obama ukazao, da je to nešto „što on ne može da promeni sam“. Da bismo prevladali politiku beznađa potrebno je nešto više od prolivanja krvi – žena, muškaraca, dece, nastavnika, sveštenika, domara, penzionera, osoblja hitne pomoći i svih ostalih koji se nađu na putanji metka. „Nadam se i molim se da do kraja mandata više ne moram da izađem pred vas i izjavim saučešće porodicama žrtava. Ali iz iskustva znam da to ne mogu da garantujem.“

The New Yorker, 02.10.2015.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 03.10.2015.

Srodni linkovi:

Barack Obama – Posle masovnog ubistva u Oregonu

The Guardian – Odlazak iz Amerike

Michael Moore – Tri uzroka naše nesreće

The New York Review of Books – Naš Moloh

Amy Davidson – Obama u Njutonu: šta će uraditi povodom oružja?

Hugo Schwyzer – Masovne ubice i povlašćeni beli muškarci

Charles Simic – Nakon Aurore: očajanju nema kraja

Vladimir Arsenijević – Holmes, Breivik i ubojita mržnja

Barack Obama – Govor u Tusonu

BLACK LIVES MATTER
NAŠ TERORIZAM