Zarobljeni (B)UmProgram fiskalne konsolidacije ovih dana nesumnjivo je ključna tema u Srbiji. Razumljivo. Od njega – bio ovakav ili onakav, sproveden ili ne – u velikoj meri zavisi kako ćemo živeti u budućnosti.

Tim povodom ne mogu a da (se) ne podsetim na jedan sličan program iz sredine osamdesetih godina prošlog veka koji se slično i zvao, samo je još u imenu nosio i pridev „dugoročan“ – program ekonomske stabilizacije. Simbolično je to, a još više simptomatično, da se Srbija, evo već tridesetak godina, vrti oko istih pitanja i ne može da izađe iz tog Bermudskog trougla glomazne i preskupe države, slabašne i izvozno impotentne privrede, pretećeg javnog i spoljnog duga.

Znamo kako je onda izgledao epilog: hiperinflatorni sunovrat u posvemašnji ekonomski kolaps (da druge stvari ne pominjemo). Neki sličan bankrot-scenario, ma koliko nas uveravali da je „miljama daleko“, ni danas nije moguće sasvim isključiti.

U međuvremenu, savremeni svet, bar onaj najnapredniji čiji bismo deo voleli da budemo, otišao je daleko. I nalazi se danas na novom stupnju razvoja, poznatom kao – društvo znanja. Ali ne znanja koje se iscrpljuje u raspravama o tome šta je bilo pre 100 godina, nego znanja koje kreira novo. Kreativnost i inovativnost danas predstavljaju glavne poluge razvoja; nisu to ni nafta, ni zlato, ni povoljan geografski položaj. Kao nikada u istoriji, kapital jedne zemlje danas je u glavama njenih ljudi.

Svetski ekonomski forum je narode i države podelio u tri grupe: na zemlje čiji se razvoj temelji na tzv. bazičnim zahtevima, tj. proizvodnim činiocima (institucije, infrastruktura, makroekonomski ambijent, zdravstvo i osnovno obrazovanje), odnosno, u žargonu WEF, zemlje (ruko)vođene faktorima; drugu grupu čine zemlje vođene efikasnošću korišćenja resursa, a treću zemlje vođene inovativnošću. Srbija je u ovoj drugoj grupi, gde „hardver“ u suštini još uvek dominira nad „softverom“, gde, „srpski“ rečeno, „snaga klade valja“, dok um caruje negde drugde.

Jedini put do znanja je – preko obrazovanja. Obrazovanje je tu i alfa i omega. Što više obrazovanja, to bolje. Visoko obrazovanje je ključ koji otvara ta vrata u svet stvaranja i pronalaženja drugačijeg i novog.

A kakvo je visoko obrazovanje u Srbiji?

Često se može čuti kako država izdvaja malo za visoko obrazovanje – svega dva odsto bruto domaćeg proizvoda, a za nauku tek oko 0,3 odsto BDP-a. To je zaista malo. Ali, niko i ne postavlja pitanje šta Srbija dobija nazad za te pare. Odgovor je – još manje.

Na globalnom indeksu konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma Srbija se nalazi na 94. mestu (od 144 zemlje). Od tri glavna kriterijuma – osnovni zahtevi, efikasnost korišćenja resursa i inovativnost, koji se, naravno ne slučajno, poklapaju sa pomenutim kriterijumima za klasifikaciju nivoa razvijenosti pojedinih zemalja – Srbija je najgore plasirana upravo po ovom poslednjem. Po prvom je na 101, po drugom na 80, a po trećem na 121. mestu. Znanja i ravnanja radi, Slovačka po kriterijumu inovativnosti zauzima 74, a Crna Gora 77. mesto.

Nedavno je na jednom skupu iznet podatak da je Fond za inovacije Republike Srbije od 8,4 miliona evra raspoloživih para za tri godine potrošio jedva nešto više od polovine – 4,7 miliona. Ima para, ali nema projekata, konstatovano je takođe tom prilikom.

U jednom istraživanju – koje je, doduše, staro nekoliko godina i odnosi se na samo jednu, mada široku, naučnoistraživačku oblast, ali se sa mnogo sigurnosti može i danas koristiti kao sasvim relevantno – objavljen je vrlo zanimljiv i indikativan, podatak. Od svih prijava za patente, podnetih u razdoblju od pet godina, svega 2-3 odsto poteklo je sa univerziteta, 3-4 odsto došlo je iz kompanija, a sve ostalo, dakle gotovo 95 odsto – od pojedinaca.

Zato i ne čudi što je na već pomenutom skupu – naučnom, da ne bude zabune – kao na glavnog krivca za takav, više nego siromašan, kreativni rukopis i skroman inovativni doprinos, ukazano na visoko obrazovanje. Tačnije, na fakultete i naučne institute. Beogradski univerzitet je najveća tvrđava, to je jedina institucija koju praktično nije ni okrznula tranzicija, rečeno je istom prilikom.

A retki pojedinci koji se odvaže da svoje znanje primene u praksi, kroz nove proizvode i procese, te odluče da to provere kod drugih ljudi, tj. na tržištu, po pravilu prolaze kao onaj Birkut iz Vajdinog „Čoveka od mermera“, nailaze na osudu svojih kolega. Ne toliko zbog toga što se „bogate“, koliko zbog toga što remete ustajalu žabokrečinu.

Stefanovićev doktorat je tu samo vrh ledenog brega. Uostalom, najmanje je u tom slučaju kriv Stefanović. Ako i ne bude smenjen, on je bar stavljen na stub srama. Ali, onima koji su mu omogućili da prođe s tim falsifikatom ni dlaka sa glave nije falila. Profesori (Beogradskog pre svega, ali i ostalih) univerziteta nisu čak ni osudili postupak svojih kolega. Kakva se po(r)uka, moralna i intelektualna, time šalje mladim naraštajima, budućim generacijama? Pitanje je retoričko, razume se.

Univerzitet je um jedne nacije. Unutar tih zidina, dakle, (samo)zarobljen je nacionalni um. Ako je današnji svet, a jeste, svet kreativnosti i inovativnosti, i ako Srbija hoće da se uključi u taj svet, ona to ne može da uradi bez (Beogradskog, pre svega) univerziteta. Bez „inkluzije“, nasuprot aktuelnoj izolovanosti, nacionalne pameti nema ekonomskog rasta, nema srpskog privrednog „buma“, nema prelaska sa jednog na drugi nivo, „kvantnog skoka“ kako je to neko formulisao; nema razvoja Srbije, džaba programi fiskalne konsolidacije.

Da to pokušamo slikovito da izrazimo formulom:

Zarobljeni BU + zarobljeni um = zarobljeni bum.

Da, na kraju, navedemo još dva podatka. Prema Globalnom indeksu konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma (za koga analizu u Srbiji radi FREN – Forum za razvoj ekonomske nauke Kori Udovički), po kapacitetu zemlje za vraćanje talenata Srbija se nalazi na 141, a po kapacitetu za privlačenje talenata na pretposlednjem, 143. mestu u svetu. To su ključni problemi Srbije, a ne koliko će biti zakinuto penzionerima.

 
Peščanik.net, 27.09.2014.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)