Dreka koja se podigla povodom Predloga statuta Vojvodine i Zakona o njenim nadležnostima verovatno ima dva cilja: da vrati energiju mržnje strankama desnice i da srpskoj javnosti unapred ogadi decentralizaciju države. To jest, svako propitivanje o katastrofalnim učincima centralističke, konzervativne ideje u Srbiji.
Međutim, upravo ta histerična nota u raspravi o „stvaranju države u državi u Novom Sadu“, koja je zasmrdela na atmosferu devedesetih godina, kada je „narod rušio vladu u Novome Sadu“, ovoga puta nekako ne daje očekivane efekte u širim slojevima i kao da se sprovodi bez nekadašnjeg veselja. Čak je i voditeljka emisije javnog tv servisa „Možda da, možda ne“, koja nije krila koliko je zabrinuta zbog navodnog ugrožavanja državnog jedinstva Srbije, gotovo rezignirano primetila da je njena ekipa, pripremajući prateću anketu među gledaocima, ovoga puta naišla na mnogo onih koji su odbili da učestvuju.
Šta je zapravo problem sa nekada veoma popularnim političkim šlagerom o „odbrani države“ od onih koji bi da je „pocepaju“? Problem je, kako je to neko već primeto, da posle Slovenije, Hrvatske i tako redom, sada neprijatelj od koga treba braniti Srbiju treba da postane Vojvodina. Toj pronicljivoj opaski, ja ću dodati svoju: jadna je ta Srbija koja je spala na to da u Vojvodini traži neprijetelja. Pogotovu posle Miloševića, koji je neprijateljski politički resurs digao na nivo Amerike, Nemačke, Engleske, Vatikana, NATO-a i celog kapitalističkog sveta. Posle takvih neprijatelja malo se šta, u tom pravcu, može postići sa Vojvodinom i njenom simuliranom autonomijom.
Zapravo, teško je govoriti o Predlogu statuta Vojvodine, koji je u proteklih 13 meseci „klao“ ko je stigao, pa se sada ni ne zna tačno šta u njemu piše, ali čini se da je glavno pitanje da li u njemu ima „elemenata državnosti“ ili nema. To je eufemizam za pitanje da li Statut predviđa da se u Vojvodini o nečemu autonomno odlučuje ili ne? Jer, u rakursu srpske konzervativne ideje, centralna vlast mora o svemu odlučivati i sve imati pod kontrolom – inače nema države. Istorija je, međutim, pokazala da u državama u kojima samo centralna vlast ima „subjektivnost“, i niko drugi, nema demokratske vlasti i nema skladnog razvoja.
Samo oni koji slabo poznaju srpsku politiku smatrali su da je taj neproduktivni „saborni stav“ razrešen u Ustavu Srbije iz 2006. godine. Naime, u njemu, u članu 12, piše: „Državna vlast ograničena je pravom građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu. Pravo građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu podleže samo nadzoru ustavnosti i zakonitosti.“
Šta prvo valja zapaziti u ovom ustavnom načelu? Naravno, to da je državna vlast „ograničena“ pravom građana na autonomiju – iz čega jednostavno proizilazi da autonomne pokrajine po ovom članu mogu participirati u svim oblicima državne vlasti: i u zakonodavnoj, i u izvršnoj, i u sudskoj. Taj generalni stav, međutim, derogiran je, kasnije, u tom istom Ustavu, prilikom nabrajanja nadležnosti autonomnih pokrajina, pa je ustavno načelo suženo do besmisla. Dakle, definisana je autonomija bez odlučivanja, to jest sistem restriktivne „poverene nadležnosti“, koju centralna vlast uvek može da povuče. Reč je, u krajnjoj instanci, o „dekoncentraciji vlasti“, a ne o decentralizaciji i o „ograničenju“ centralne vlasti – koja se, kako upravo tvrde kritičari Statuta Vojvodine, pokazuje toliko neodgovornom i nedelotvornom.
Elem, čitava priča oko „Vojvođanskog pitanja“ u stvari se odigrava na političkom, a ne na pravnom polju. U tom smislu ona u suštini ne zadire u realnu raspodelu društvene moći. Jer, koliko sam uspeo da razaberem, ni pravo na imovinu AP Vojvodine, opet nije regulisano Zakonom o utvrđivanju nadležnosti, nego je samo rečeno da je imovina APV ona imovina koju koriste njeni organi, a ostalo će biti rešeno novim republičkim zakonom o imovini. Ili, na primer, AP Vojvodini nije dozvoljeno da zaključuje međunarodne ugovore, mada joj se priznaje da je pravno lice – što upućuje na zaključak da ona zapravo neće imati imovine, koja je preduslov zaduživanja. A Beogradska opština je još krajem 19. veka mogla da se zaduži u inostranstvu za izgradnju železničke stanice, koja i danas funkcioniše.
Najdelikatnije pitanje cele ove rasprave, koje u suštini stoji iza celog spora, pitanje je ko u ime države raspolaže infrastrukturnim ekonomskim resursima Vojvodine i da li se novim statutom previše tih ekonomskih ovlašćenja daje vojvođanskoj administraciji, a oduzima centralnoj. Kako sam više puta pisao, a ostajem pri tome, prema podacima koje sam ja mogao da pronađem, Vojvodina je velika žrtva centralističkog ustrojstva Srbije, uostalom, kao i cela provincijska Srbija. Da li će „poveravanje nadležnosti“ vojvođanskoj administraciji, na primer, poboljšati stanje bar na vojvođanskim železničkim prugama i u vojvođanskim vozovima, ostaje da se vidi – ali ni to ne donosi nikakav reskir građanima Srbije, jer gore stanje od ovog današnjeg praktično i nije moguće.
Uprokos svemu tome, rasprava o Vojvodini ostaje značajna baš zbog toga što bi ona mogla da označi „političku prelomnicu“ u pogledu budućnosti unutrašnje organizacije Srbije. Možda su zagovornici centralizma zbog toga toliko nervozni.
Danas, 18.11.2009.
Peščanik.net, 19.11.2009.
