U sredu sam završio poslednji čas kursa koji sam predavao ceo semestar: „Velika recesija: uzroci i posledice“ (Slajdovi sa predavanja dostupni su na mom blogu). Iako je bilo zabavno držati ovaj kurs, na kraju sam se našao pred bolnim pitanjem: zašto je, u trenutku kada je bila najpotrebnija i kada je mogla najviše da pomogne, ekonomska teorija podbacila?
Ne mislim da je ekonomija bila beskorisna za kreatore politike. Naprotiv, ova disciplina mogla je mnogo da ponudi. Iako je tačno da su retki ekonomisti predvideli krizu – uglavnom, rekao bih, zato što je malo ko shvatao koliko je naš deregulisani finansijski sistem postao fragilan i koliko su zadužene porodice postale ranjive na pad cena nekretnina – mala tajna poslednjih godina glasi da je, od propasti Lehman Brothersa, školska makroekonomija dala sasvim dobre rezultate.
Ali kreatori politike i političari ignorisali su i udžbenike i istorijske lekcije. A rezultat je bila ogromna ekonomska i ljudska katastrofa, sa protraćenim bilionima dolara proizvodnog potencijala i milionima porodica gurnutim u probleme bez ikakvog razloga.
U kom smislu se ekonomska disciplina dobro pokazala? Ekonomisti koji ozbiljno shvataju svoje udžbenike prepoznali su prirodu naših ekonomskih nedaća: patimo od nedovoljne tražnje. Finansijska kriza i propast nekretnina stvorili su okolnosti gde svi pokušavaju da troše što manje, ali moja potrošnja je vaš prihod a vaša potrošnja je moj prihod, tako da kada svi istovremeno pokušavamo da smanjimo potrošnju rezultat je opšti pad prihoda i depresirana privreda. A znamo (ili bi trebalo da znamo) da se depresirane privrede ponašaju sasvim drugačije od privreda sa punom ili skoro punom zaposlenošću.
Na primer, mnogi naizgled stručni ljudi – bankari, poslovni lideri, državni zvaničnici – upozoravali su da će budžetski deficit dovesti do rasta kamatnih stopa i inflacije. Ali ekonomisti su znali da su ova upozorenja, koja bi možda imala smisla u normalnim okolnostima, promašena u uslovima u kojima se trenutno nalazimo. Naravno, kamatne stope i inflacija ostale su niske.
Pri tom, dijagnoza naših nevolja kao nevolja proisteklih iz nedovoljne tražnje imala je jasne implikacije: dokle god je nedostatak tražnje problem, živećemo u svetu u kome ne važe uobičajena pravila. Konkretno, to nije vreme za brigu o budžetskim deficitima i smanjivanje potrošnje, što samo produbljuje depresiju. Kada je Džon Bejner, tadašnji šef poslaničke manjine u Kongresu, rekao početkom 2009. da, pošto američke porodice stežu kaiš, i država treba da stegne kaiš, ljudi poput mene su se naježili: takve izjave odavale su njegovu ekonomsku neukost. Trebalo nam je više državne potrošnje, a ne manje, da popunimo rupu nastalu usled nedovoljne privatne tražnje.
Ali nekoliko meseci kasnije predsednik Obama je počeo da izgovara iste stvari. Zapravo, ovo se pretvorilo u mantru u njegovim govorima. Niti je to bila samo retorika. Od 2010, imali smo oštar pad diskrecione potrošnje i nezabeleženi pad budžetskog deficita, a rezultat je bio anemičan rast i dugoročna nezaposlenost kakva nije viđena od 1930-ih.
Zašto onda nismo upotrebili ekonomsko znanje koje smo imali?
Jedan odgovor je da većini ljudi matematika depresirane privrede izgleda nelogično. Umesto toga, kod građana na razumevanje nailaze pogrešne analogije sa porodičnim budžetom, pa je tako g. Obama počeo da ponavlja fraze g. Bejnera.
Čak se i navodno obavešteni ljudi lecnu na ideju da jednostavna nedovoljna tražnja može da izazove toliki haos. Sigurno, tvrde oni, imamo duboke strukturne probleme, kao što je radna snagu koja nema odgovarajuće kvalifikacije: to zvuči ozbiljno i duboko, iako svi dokazi govore da je to potpuno netačno.
U međuvremenu, moćni politički akteri razumeju da loša ekonomska analiza može da posluži njihovim ciljevima. Očigledno, ljudi čiji je pravi cilj demontaža socijalne sigurnosne mreže uvideli su da je promovisanje deficitne panike efikasan način da proguraju svoj plan. A takvim ljudima je pomoglo nešto što sam nazvao izdajom štrebera – spremnost nekih ekonomista da iznađu analize koje moćnim ljudima govore ono što žele da čuju, bilo da je to kako je rezanje državne potrošnje zapravo ekspanzivno, zbog poverenja, ili kako javni dug nekako ostavlja strašne posledice na privredni rast, iako kamatne stope ostaju niske.
Šta god bili razlozi za guranje školske ekonomije u stranu, rezultat je bio tragičan. Veći deo štete i patnje koji su snašli privrede zapadnih zemalja u proteklih pet godina bio je nepotreban. Sve vreme smo imali podatke i sredstva da obnovimo punu zaposlenost. Ali kreatori politike i dalje pronalaze razloge da ne urade ono što je potrebno.
The New York Times, 02.05.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 08.05.2014.