Végel László je pre ratova u bivšoj Jugoslaviji za sebe govorio da je „lokal-patriota bez domovine”.
U tim ratovima pokidane su spone koje su njega, pripadnika mađarske manjine u Vojvodini, vezivale za te predele. Zbog nacionalizma je počeo da se plaši i za vlastiti život. Jerg Plat (Jörg Plath) je u Berlinu razgovarao s njim o situaciji u Srbiji.
Gospodine Vegel, u zabeleškama Exterritorium opisujete nacionalistički uzavrelu atmosferu za vreme NATO napada na Srbiju 1999. godine. To ostavlja veoma mučan utisak. Da li se od tada situacija promenila?
NATO napadi su bili deo postmodernog kompjuterskog rata u jednom predmodernom etničkom sukobu. To je bio rat bez leševa. Tako je i moja knjiga dokumentarni roman o apsurdnoj, fiktivnoj stvarnosti. Ona je izmenila i prirodu nacionalizma. Sada on više nije tako agresivan, više ne postoji strah od policije. Država je nemoćna, i za ekstremiste tvrdi da su nebitni. Ali, nacionalni identitet je u krizi, i on je sada prijemčiv za ekstreme. Nekad je nacionalizam bio optimističan, sada je nihilistički i anarhistički. Naravno da postoje konflikti sa manjinama, a ojačao je i antisemitizam. Postoje i sukobi među Srbima – Srbi iz Vojvodine žele više autonomije, oni misle evropski i tolerantniji su od onih Srba koji su posle borbi sa Hrvatima i Bošnjacima pobegli u Vojvodinu. Izbeglice pamte loša iskustva sa drugima i razmišljaju antievropski.
Kako se u Srbiji gleda na Evropu?
Veći deo političke elite veruje da Evropa ne razume Balkan i da je odgovorna za raspad Jugoslavije. Postoji više simpatija za euro nego za EU.
Smatra se da Milošević nije kriv?
Sećanje na njega je prava drama. Milošević je bio veoma popularan. Njegove slike su visile u kafanama po unutrašnjosti, nalazile su se na mestima do kojih nisu doprle ni Titove slike. Miloševića ste mogli da vidite pored porodičnih fotografija, on je bio deo privatnog života. Ljudi misle da je on napravio dosta grešaka, ali da je u suštini ipak bio u pravu. Milošević je jedan kolektivni apokrifni mit. Njegova ličnost je udvostručena, postoji realni, ali postoji i imaginarni Milošević. Ljudi su protiv realnog Miloševića, ali su zato uz onog imaginarnog.
Citirali ste jednog opozicionog vođu koji Miloševiću nije prebacio to što je vodio ratove – već to što ih je izgubio.
Još danas se Milošević kritikuje zato što je izgubio srpski deo Hrvatske i Bosne. I Kosovo.
Pravno gledano, da. Ali… Posle NATO bombardovanja Milošević je došao u Novi Sad i objavio: „Pobedili smo NATO!” Usledila je velika pobednička proslava. Četiri, pet meseci posle toga ljudi su postavili pitanje – ako smo pobedili, zašto je na Kosovu NATO, a ne naša vojska? I onda su shvatili da je Kosovo izgubljeno. To je nešto što se ne može revidirati. Kosovo je bilo i jedan san, i sada je taj san izgubljen. A san je važniji od realnog područja i ljudi koji tamo žive.
Situacija je tu šizofrena. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je ogromna većina protiv nezavisnosti. Ali kada razgovaram sa ljudima, kažu mi da je Kosovo izgubljeno. Ti isti ljudi! S druge strane, devedeset odsto upitanih se zalaže za obuhvatnu autonomiju za Kosovo – ako ne može drugačije, onda neka dobije obuhvatnu autonomiju. Neka postane neka vrsta balkanskog Hong Konga. To zvuči kao Borhesova priča. Kada je Milošević ukinuo autonomiju Kosovu, onda su se sa tim slagali isti oni ljudi koji sada traže da Kosovo dobije više autonomije nego što ga je imalo u Titovo vreme. Teško je za jedno društvo da u tako kratkom vremenu prođe kroz tako radikalne promene. Ne može se jednom s puno žara reći „da”, a onda odmah isto tako žustro „ne”. Moralni temelji društva su uzdrmani.
U Exterritoriumu opisujete kako ljudi tokom rata žive istovremeno u dva sveta: u onome što proživljavaju i u fantaziji. A svet fantazije poništava iskustvo.
Moja knjiga nije politička, ona je antipolitička. Ja pišem o teroru paradoksa u glavi i u duši. Politika je fantazmagorija. U toj fantazmagoriji su ljudi s oružjem i bombama čekali Godoa. Borili su se protiv stvarnosti. I kada je na kraju Godo došao, nisu poverovali.
Ima još protivrečnosti. Većina želi u Evropu. Takva orijentacija je nasleđe Titovog doba. Tada smo imali zapadni način života – u Centralnom komitetu su sedeli ljudi koji su voleli Hajdegera, milion gastarbajtera je bilo u inostranstvu – i istočne vrednosti sa jednopartijskim sistemom i mekom diktaturom. Komunisti su delimično bili okrenuti ka Zapadu, a današnji antikomunisti su okrenuti ka Istoku. Radikalni nacionalisti su za slobodno tržište i višepartijski sistem, ali istovremeno žele i da nacija bude organska celina. Sve to nikako ne može jedno s drugim.
Kosovo će u decembru možda dobiti nezavisnost. Odluku će doneti EU, Rusija i SAD. Za EU je to veoma delikatno pitanje zato što bi nezavisnost Kosova dovela u pitanje doktrinu o nepromenjivosti granica. Države na istoku Srednje Evrope, one koje imaju manjine, sa zabrinutošću posmatraju razvoj situacije.
EU je nedavno Srbiji stavila u izgled potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji – uprkos tome što ratni zločinci Ratko Mladić i Radovan Karadžić još uvek nisu u Hagu, iako je premijer Vojislav Koštunica to obećao još pre godinu dana.
Ratko Mladić još uvek važi za heroja. Pre par godina novinar je pitao jednog ministra – ako biste ugledali Mladića na ulici, da li biste pozvali miliciju? Ne bih, odgovorio je ministar, to se mene ne tiče. Sam Koštunica je rekao da su Mladić i Haški tribunal poslednja stvar koja ga zanima. A sada kaže da je Mladić važan državni problem. To što ne može da pronađe Mladića, pokazuje koliko je država nemoćna.
To su rekli neki intelektualci. Stalno je prisutno anti-haško raspoloženje. Tribunal je legitimacija za rastuću mržnju prema strancima.
Rusija podržava Srbiju. Putin je popularan.
Rusija je uvek bila važna za Srbiju. Mnogi veruju da ćemo pod Putinovim barjakom stupiti u EU.
U Srbiji su privatizovana velika društvena preduzeća i premijer Koštunica je primio neke ruske oligarhe.
Koštunica iskreno veruje da Srbija ima samo jednog pravog prijatelja – Rusiju. Ali ta bliskost sa Rusijom manje je uslovljena privredom i politikom, više se tiče kulture. Putin simbolizuje novo-stari istočnoevropski ideal – nacionalni populizam. On je privlačan protivnicima globalizacije, romantičnim antikapitalistima i nacionalistima. Prema tome nisu ravnodušni ni Putinovi protivnici. Kratko je trajao put od jednopartijskog do višepartijskog sistema, a za promenu mentaliteta je potrebno mnogo vremena. Sve naše partije su mali ili veliki feudalisti. U postkomunizmu je feudalna tradicija veoma živa. Naša prošlost je još uvek jednim delom i naša budućnost.
Neue Zürcher Zeitung, 19. novembar 2007.
Laslo Vegel je nedavno u izdavačkoj kući Matthes & Seitz objavio ratni dnevnik pod naslovom Exterritorium. Trenutno živi u Berlinu kao stipendista DAAD.
Peščanik.net, 29.05.2007.