Fotografije čitalaca, Ribar Gyula

Fotografije čitalaca, Ribar Gyula

Dočekasmo najzad lepe prolećne dane. Novosadski kafei su otvorili svoje bašte, terase. U pešačkoj zoni u centru grada je veoma živo. To je ono vreme kada bih voleo da volim Novi Sad, ali mi ne uspeva. Ne mali broj mojih prijatelja već počiva na groblju, drugi su se odselili iz Novog Sada, većina je prignula glavu i prišla vlastima. Nešto sam definitivno izgubio, možda nadu, ili neku drugu besmislicu. Kako se u meni stišavaju strasti, tako malaksavaju i moje empatije. Znam iz iskustva da je prijateljstvo ishlapljiva stvar. Plemenite gestove najčešće čine oni od kojih bih se tome najmanje nadao. Aniku beskrajno boli to što me nekadašnji prijatelji, u koje sam imao poverenje, u poslednje vreme redom napuštaju. Mene to ne iznenađuje, držim da je to pitanje sklopa ličnosti, stoički primam k znanju da su moralne norme od plastelina. Na osnovu višedecenijskog iskustva znam: kad ko postepeno nestane iz moje okoline, videću ga uskoro na televiziji kako su mu dodelili neku javnu funkciju. To se dogodilo s mojom generacijom posle 1971. godine.

Moram ovako naknadno da priznam da je Aleksandar Tišma bio u pravu, kada se početkom devedesetih na terasi berlinskog hotela Kempinski požalio Imreu Kertesu da se posla povratka s mora u Novi Sad neizmerno muči. Pritiska ga osećanje pustoši Panonske nizije, jer nije samo pejzaž, nego je duša Panonije pusta i siva. Tišmu su u Novom Sadu mnogo mučila rđava duševna raspoloženja, jer je on već tada dobro poznavao onaj vakuum s kojim se i ja svakodnevno susrećem. Obojica smo bili nekakvi mazohisti, jer je pred našim očima grad gubio više stotina godina stari identitet. Doživeli smo da ljudi menjaju svoje sisteme vrednosti, isto onako kako su menjali nazive novosadskih ulica. Pravo je čudo da je Novi Sad i u socijalističkom sistemu sačuvao svoju srednjoevropsku atmosferu. Posle promene političkog sistema, postao je suvišan grad. Ja sam jedan od beznadežnih građana ovog nekada obećavajućeg grada. Nema sumnje, Novi Sad je najveći gubitnik raspada Jugoslavije: nestala je njegova težišna tačka, usled čega je izgubio i ravnotežu. Stari identitet je izgubio, novi nije pronašao.

Saveti Petera Sijartoa

Da sam Mađar koji živi u Srbiji, glasao bih za Savez vojvođanskih Mađara, ali da sam Srbin, dao bih svoj glas Srpskoj naprednoj stranci – rekao je na srpskom jeziku mađarski ministar inostranih poslova na pančevačkom izbornom skupu Srpske napredne stranke. Novine u Srbiji su krupnim slovima na prvoj strani objavile sada već znamenite rečenice ministra Petera Sijartoa.

Borba s identitetom

Na brodu Zeppelin ukotvljenom u novosadskoj rečnoj luci sećamo se nobelovca Imrea Kertesa. Prošle godine sam i ja ovde bio gost vrlo prijatne književne večeri. Lepa, veoma prisna sredina. Na ovim večerima se okuplja zaista zahtevna i brojna publika. Računam da će i ovoga puta interesovanje biti znatno. Pripremam se, moraću neizostavno da govorim i o Kertesovom doživljaju Holokausta, jevrejstva, svog manjinskog položaja koji je mnogo složeniji fenomen no što je to dosadašnja kritika zapazila. Kada je 2002. dobio Nobelovu nagradu, izjavio sam budimpeštanskom listu Nepsabadšag da je nagrađen pisac manjinskog sveta. Manjinski svet! I u Kertesovom dnevniku se pojavljuje ovaj pojam. Uvrstio je sebe u jevrejsku manjinu, ali je dodao: “sticajem okolnosti nazivaju me Jevrejinom, ali to nema nikakve veze s mojim jevrejstvom, s mojom vlastitom svešću – bilo da me ona spaja ili odvaja od njega; i konačno, to ikakve veze nema sa samim, istinskim jevrejstvom, ako tako nešto uopšte i postoji” (1. april 1991).

Borba s identitetom je Kertesov stalni motiv. Mislim da će teret ove borbe u budućnosti sve više padati na nas, uprkos tome što je pre deset-dvadeset godina izgledalo da je ona skinuta s dnevnog reda. Ali vratila se, na najdramatičnii način. U mađarskoj književnosti, u “jednonacionalnoj oazi”, ovo pitanje je neobjašnjivo, pa se gura u “manjinsku fioku”. U tom smislu, manjinske književnosti Mađarske su bliže evropskim duhovnim strujanjima, nego književnost matične zemlje. Kertesov zaključak u vezi sa tim glasi: “Što se moje književne pripadnosti tiče, treba utvrditi nekoliko činjenica, kako ne bih živeo u zabludi. Mađarskoj književnosti ne pripadam, nikad joj nisam ni pripadao. Ja pripadam, uistinu, jevrejskoj književnosti nastaloj na tlu Istočne Evrope koja je u Monarhiji, a potom u državama naslednicama, pisana uglavnom na nemačkom jezičkom području, ali nikad na jeziku nacionalnog okruženja, i nikad nije bila deo nacionalne književnosti”. Ove oštre formulacije su nastale verovatno zbog toga što je po kanonima matične zemlje Kertesa vrlo teško bilo gde svrstati. Kada prodremo iza mađarskih književnih kanona, Imre Kertes postaje mađarski pisac složenog identiteta.

Smrtni greh?

Balint Pastor (poslanik Saveza vojvođanskih Mađara u srpskom parlamentu) ispodvlačio je prezimena na spisku sakupljenih potpisa birača potrebnih za učešće na prevremenim parlamentarnim izborima. Balint je konstatovao da se na spisku Mađarskog pokreta našlo 60 Ilića, 50 Jankovića, 150 Jovanovića i stotinak Petrovića. Laslo Varga (Mađarski poket) ne razume zašto bi bio smrti greh ako i Srbi podržavaju mađarsku listu. Uostalom, i Savez vojvođanskih Mađara je sakupljao potpise u Beogradu. I tek sad sam se setio da Savez vojvođanskih Mađara ima i svoju osnovnu organizaciju u Beogradu; mnogi njeni članovi ne znaju mađarski. Ne razumem logiku. Pakujem se. Na putu ću čitati klasični roman Kalmana Miksata: Dva izbora u Mađarskoj.

Novosadski miting s najkicama

Obilazim apoteke, neki lekovi su deficitarni. Stižu dve kolone autobusa u Novi Sad. Nema parkinga, pa zauzimaju i zelene površine. Mnogi su prionuli na sendviče. Možda je neka fudbalska utakmica u gradu, pomišljam u prvi mah. Na jednom uglu grupa muškaraca, žena i dece. Pitaju me, da li znam gde će biti miting? Skoknuli su u obližnju prodavnicu, kupili najkice i zaostali su od grupe. Ne znam ništa ni o kakvom mitingu, odgovaram. Gledaju me podozrivo. Prisetih se razdoblja uoči “jogurt-revolucije”. I tada su došli s transparentima, na jednom je pisalo: “Mi Čačani smo sa vama”. No, eto ti, počinje ponovo. U večernjem televizijskom dnevniku saopštavaju da je Srpska napredna stranka održala miting u Novom Sadu. Pitam se koliko novosadskih siromašnih roditelja sanja o tome da kupi najke patike svom detetu, dok druge dopremaju u Novi Sad vanrednim autobuskim linijama – da ih kupe.

Autonomija.info, 17.04.2016.

Preveo Arpad Vicko

Peščanik.net, 20.04.2016.

Srodni linkovi:

Vesna Rakić-Vodinelić: Parlamentarni izbori 2016 – II

Mijat Lakićević – Supstanca

Mijat Lakićević – Vučić i mladi

Vesna Pešić – Još jednom, poslednji put

Sofija Mandić – Mrtve duše

Vesna Rakić-Vodinelić: Parlamentarni izbori 2016 – I

Dejan Ilić – Bure u kampanji