Poslednjih nedelja se množe predlozi da se u Srbiji povećaju neki porezi ili da se uvedu sasvim novi, npr. solidarni porez. Obrazloženje za takve korake se nalazi u raznim problemima, kao što su sporije punjenje budžeta, bojazan od još većeg budžetskog deficita ili potreba preraspodele u korist siromašnih. Tako izgleda da je rešenje nadohvat ruke. Ništa jednostavnije nego povećati poreze i rešiti probleme javnih finansija. Među pristalicama povećanja poreza su čak i neki ekonomisti koji još imaju neki ugled. Bojim se da će ga izgubiti, ako ne odustanu od ovih predloga.

Nekoliko je razloga zbog čega je pogrešno povećavati postojeće ili uvoditi nove poreze. Pokušaću da ih sažmem.

Prvo, ideja o povećanju poreza ide u pogrešnom pravcu. Pravi pravac bi bio reforma države i kresanje budžetskih izdataka. Potreba za reformom države je ogromna, ne samo zato jer je ona posle 2000. ostala netaknuta promenama, nego i zato što je partijskim zapošljavanjem došlo do metastaze države i na centralnom i na lokalnom nivou. Dakle, ako neko na ovom polju nema snage da takne pravi problem, ne treba ni da ga povećava, time što će ići u pogrešnom pravcu i povećavati poreze.

Drugo, državna potrošnja u Srbiji je jedna od najviših u svetu i prelazi 50% BDP. Što se više troši u državnom sektoru, a manje u privatnom, utoliko je potrošnja neefikasnija, pa je utoliko veća šteta za dohodak i blagostanje. Nadalje, visoka potrošnja u državnom sektoru podriva ekonomski rast i cenovnu stabilnost. Svi razlozi govore da Srbija treba da smanjuje, a ne da povećava državnu potrošnju. A ekonomisti koji se pri ovako visokoj državnoj potrošnji zalažu za dalji rast poreza treba da spale svoje diplome i upišu svoje studije od početka. Možda naredni put nešto nauče.

Treće, umesto da se razmišlja o povećanju postojećih ili uvođenju novih, treba razmisliti o efikasnosti naplate postojećih poreza. Ako oko 30% privrede čini sivi sektor, prostora za bolju naplatu PDV očito ima. I carine se slabo naplaćuju. Ključni problemi su što neke politički moćne strukture štite sivi sektor, što je korupcija pri naplati poreza i carina velika i što je poreska administracija vrlo neefikasna. Enormno povećanje naplate je nerealno, ali izvesno povećanje je vrlo realno. Ako bi došlo do poboljšanja u naplati poreza, onda bi trebalo ići na dalje snižavanje poreza, što bi dalje podsticalo bolju naplatu.

Četvrto, kaže se da su porezi u Srbiji niski. To naravno uopšte nije tačno. Da su porezi niski, državna potrošnja bi takođe bila niska, recimo 30-ak odsto od BDP. A ona je preko 50%. Poreza u Srbiji je mnoštvo i stope su po pravilu visoke. Izuzetak od ovoga su porez na korporativnu dobit od 10% i porez na individualni dohodak od 10% tj. 15%. Te stope jesu relativno niske ako se posmatraju izolovano. Ali one nisu i najniže u svetu, kako se to u Srbiji često tvrdi. U svetu postoji dvadesetak zemalja u kojima su ove stope slične kao u Srbiji ili čak nešto niže. (Sve to se lepo vidi iz knjige Global tax revolution, 2008.) Ove nominalno niske stope, međutim, ne prikazuju pravo stanje. Da li je 10% poreza na korporativnu dobit malo, ako se ima u vidu kojim su sve nepotrebnim troškovima poslovanja izložene firme u Srbiji, od dobijanja dozvola, nefunkcionisanja sudova i drugih ustanova, i korupcije povrh svega? (U Danskoj ili Nemačkoj su regularne poreske stope više, ali nema toliko troškovnih barijera, niti toliko troškova za korupciju.) Naravno da je u tom svetlu i 10% mnogo. Nadalje, da li je porez na individualni dohodak od 10/15% nizak, ako se uzme u kombinaciji sa socijalnim doprinosima, po kojima Srbija spada u trećinu zemalja Evrope sa najvišim doprinosima? Naravno da taj porez uopšte nije nizak. Dohodak u Srbiji je previše, a ne premalo opterećen porezima.

Peto, i ako se povećaju porezi na individualni dohodak i korporativnu dobit, budžetski efekat će biti zanemarljiv, a destimulativni efekat pojačan. Iz ova dva poreza se prikuplja samo par procenata ukupnih budžetskih prihoda, a njihovo povećanje bi verovatno te prihode još smanjilo, jer bi motivisalo firme na sivu ekonomiju, a pojedince na izbegavanje plaćanja poreza. S druge strane, povećanje ova dva poreza šalje poruku da su rad i ulaganja manje isplativi, što je snažan destimulativan efekat. To je poslednja poruka koja treba da se čuje u zemlji koja tek treba da se razvija.

Šesto, i da se zvanični porezi povećaju, to bi samo povećalo jedan neizbežni neformalni porez, a to je inflatorni. Inflacija je značajno visoka i bez povećanja poreza i državne potrošnje, a sa njihovim povećanjem bi samo još narasla. Ove godine ona ne bi bila 15-ak odsto, nego osetno više. Poseban rizik za povećanje inflacije predstavlja eventualno povećanje PDV.

Na besmislice poput sindikalnog poreza ne treba trošiti reči. Prihodni efekat sindikalnog poreza bi bio mali, zakonski status takvog poreza bi bio sporan, trošak njegovog administriranja bi bio visok, kontrola trošenja ovih prihoda bila bi praktićno nemoguća, tako da bi malo toga stiglo do siromašnih. Siromašnima treba pomoći preciznom socijalnom politikom, a ne apsurdnim porezima.

U susedstvu imamo primer da povećanje poreza, i to veliko povećanje svih važnih poreza, ne pomaže. Povećanje poreza je samo dodatno potopilo mađarsku privredu, a i nastaviće da je potapa. Izlaz je u refomi, a ne u razmnožavanju privilegija i podsticanju državne potrošnje. Iz mađarskog primera vidimo još nešto, a to je da velika pomoć ili zaduživanje kod MMF, EU i drugih možda nešto ublažava socio-ekonomsku bol, ali ne rešava ni jedan važan ekonomski problem zemlje. Veliko zaduživanje danas znači još više poreze sutra. A viši porezi znače niži rast i višu inflaciju.

Na kraju, očito postoje ekonomski zdravi i ekonomski bolesni potezi. U ekonomski zdrave spadaju refoma države i smanjenje državne potrošnje ili efikasnija naplata postojećih poreza. U ekonomski bolesne spada povećanje postojećih ili uvođenje novih poreza. Ili novo zaduživanje zemlje, jer to znači više poreze u budućnosti. Srpske vlasti očito nemaju snage i znanja za zdrave poteze, pa su im ostali bolesni. Problem je u tome što oni povlađuju bolesti i što će to dodatno koštati. Ako sami ne umemo da kontrolišemo troškove, to će spontano učiniti pad kursa i inflacija.

 
Peščanik.net, 21.03.2009.

Leave a Reply