Glavna tema narednih izbora je da li Srbija treba da ide u evro-atlantske integracije ili ne. Radikali, narodnjaci i socijalisti kažu da bi u Uniju samo ako ova priznaje Srbiju sa Kosovom, što se svodi na zatvaranje vrata ka Uniji. Demokrate, liberali i manjinske stranke su za ulazak u Uniju, bez obzira na status Kosova. Birači su podeljeni i 11. maja na izborima će se videti gde je većina.

Radi toga, neizbežno je pitanje – može li Srbija bez Unije. Šta dobija, a šta gubi s članstvom u toj asocijaciji.

Srbija (a to važi i za ostale zemlje istočne Evrope i zapadnog Balkana) bi mogla bez Unije samo u jednom slučaju, a to je da bude reformski šampion. U tom slučaju bi zemlja mogla da kroz brzu, duboku i konzistentnu, a sveobuhvatnu društvenu, ekonomsku i političku reformu dođe do politički udobnog, a ekonomski efikasnog poretka. On bi joj omogućio brz ekonomski razvoj i stabilan i dobar politički poredak, tako da bi ostanak izvan Unije bio ekonomski, društveno i politički održiv. To je ujedno jedini razvoj događaja pri kojem bi Srbija imala perspektivu, čak i da ostane van Unije. Ali čak ni tada, Srbija ne bi imala razloga da beži od Unije, jer je duboka reforma moguća i unutar i izvan Unije. Reformskim šampionima u Evropi, kao što su Estonija ili Irska, ne smeta to što su u Uniji.

Radikali, narodnjaci, socijalisti i ostali protivnici Unije, međutim, pri svom protivljenju ulasku Srbije u Uniju nemaju u vidu ni veliki ni bilo kakav reformski scenario. Oni govore o ostanku van Unije zemlje Srbije kakva je ona sada. Dakle, bez ikakve ozbiljnije reforme. Još gore, oni žele da Srbija izbegne ulazak u Uniju da bi izbegla kakve-takve reforme i usvajanje normalnih standarda. Kosovo je tu samo izgovor za to što se neće u Uniju. Pravi razlog je da radikali, narodnjaci i socijalisti vide da bi se kao stranke istopili, ako bi zemlja išla u reforme ili ka Uniji. Da se to ne bi desilo, treba naći izgovor da se ne ide u Uniju. Da nije Kosova, našlo bi se nešto drugo. Ti drugi izgovori već postoje – u Uniji su navodno naši neprijatelji, mrzitelji i slično.

Problem sa ovom politikom je to što je ona dobra samo za trenutne vrhove SRS, DSS-NS i SPS, dok je za njihovo članstvo i birače pogubna, kao i za sve ostale građane Srbije. Ostanak van Unije bi donekle produžio život političara radikala, narodnjaka i socijalista, ali bi zemlju gurnuo u samoizolaciju, a to znači u privrednu, društvenu i političku katastrofu.

Sada kao na dlanu imamo oba ključna razloga zašto Srbija ne može bez Unije. Sa jedne strane, ona nije reformski šampion. Da jeste, već bismo te reforme videli. Ne samo da nema velikih reformi, nego je zemlja na začelju istočnoevropskih zemalja kada su u pitanju reforme. Ako je tako, kakve-takve reforme se mogu izvesti samo ako se krene put Unije, jer se tamo ne može ući ako se zemlja ne reformiše. To je pozitivan argument. Sa druge strane, i to je negativan argument, jer ostanak van Unije Srbiju gura u katastrofu. Put ka Uniji je jedini način da se takav ishod izbegne.

Iako bi već argument o izbegavanju katastrofe bio dovoljan da opravda orijentaciju Srbije ka Uniji, ovde ću pomenuti još neke.

Čak i najlošije uređene članice Unije su bolje uređene od Srbije u pogledu sve tri osnovne porodice ustanova koje su presudne za moderna društva – a to su vladavina prava, demokratija i tržišna privreda. Približavanje Uniji i kasnije ulazak, značili bi da Srbija mora reformisati, poboljšati ove tri porodice ustanova. Bolje ustanove, to jest bolja pravila igre daju bolje rezultate.

Ti bolji rezultati nisu imaginarni, oni se tiču svakog pojedinca u ovoj zemlji, a ogledaju se u padu političkih rizika, povećanim ulaganjima, padu nezaposlenosti, unapređenju vladavine prava, većoj efikasnosti itd. Te stvari se materijalizuju u dobrom političkom poretku i višem standardu.

Da li je to verovatno? Ako ne verujemo da jeste, možemo pogledati kako su prošle druge zemlje iz jugoistočne Evrope koje su ušle u Uniju. Ni u jednoj od njih ne postoje iole značajnije političke snage koje se zalažu za izlazak njihovih zemalja iz Unije. Zašto toga nema? Pa vrlo jednostavno, zato što su građani tih zemalja na sopstvenoj koži i u sopstvenom džepu osetile poboljšanja, koja su bila rezultat pridruživanja Uniji. To se vidi u političkoj stabilizaciji tih zemalja, brzom rastu standarda stanovništva, naglom padu nezaposlenosti, višim zaradama, većem tržištu za sopstvene firme, nižim cenama, boljem kvalitetu i većoj slobodi izbora za potrošače, padu političkih i ekonomskih rizika, usled čega zaduživanje i servisiranje duga postaju jeftiniji, ulasku u evro zonu i Šengenski sporazum. Jednom reči, na svakom koraku se vide poboljšanja u novim članicama usled ulaska u integracije i širenja uzajamno profitabilne saradnje. Mnogo poboljšanja, a nikakav veći gubitak, šteta ili neprijatnost.

Konačno, stare članice imaju obimnu tehničku i finansijsku pomoć za nove članice. Ta pomoć je najmanja za zemlje koje nemaju nikakav ugovorni odnos sa Unijom, kao što su Ukrajina ili Moldavija. Za zemlje koje imaju ugovorni odnos, pomoć zavisi od statusa. Najmanja je za predkandidate, u koje spadaju Srbija, Crna Gora, BiH i Albanija, znatno veća za kandidate (sada su to Hrvatska, Makedonija i Turska), a najveća je za članice. Obzirom da je predkandidat, Srbiji su dostupni samo IPA fondovi, na osnovu čega će u periodu 2007-2013. dobiti pomoć od Unije od nešto više od milijarde evra. Poređenja radi, transferi iz Unije u istom periodu za Češku će biti 26, a za Mađarsku 25 milijardi evra. Treba li podsećati da su to zemlje slične veličine kao Srbija. Srbija dobija mrvice u odnosu na Češku i Mađarsku, samo zahvaljujući svom sporom napretku u evropskim integracijama.

I prethodna, kratka analiza je dovoljna da pokaže da Srbija nema budućnost ako ne krene ka Uniji. Kada je nešto tako jasno, duže obrazloženje ne treba. Da li to znači da birači nemaju mnogo razloga da razbijaju glavu i da imaju samo jedan ozbiljan izbor – da podrže integracije. Nažalost ne. Ono o čemu je ovde bilo reči je racionalna, trezna analiza.

Birači se ne ponašaju uvek racionalno. Nije nemoguće da se oni 11. maja većinski opredele za stranke koje su protiv članstva Srbije u Uniji. Ako se to desi, biće to duboko pogrešna, pogubna odluka. Jer, kako prethodna analiza pokazuje, Srbija od toga može imati samo ogromne štete, a nikakve koristi.

Većine ne vladaju zato što su lepe, pravične ili zato što donose dobre odluke, nego zato što su većine. Ako se birači usplahire, a njihove emocije zloupotrebe, oni mogu doneti pogrešnu, katastrofalno lošu odluku. Pre nego što se razbuktala „kosovska kriza“, 70 odsto birača u Srbiji je bilo za Uniju. Na nedavnim predsedničkim izborima za to je još uvek bila tesna većina. Pitanje je kako će to izgledati 11. maja.

Desi li se da većina okrene leđa Uniji, cenu te pogrešne odluke Srbija i njeni građani će plaćati decenijama. I to svi bez razlike, i oni koji su bili za Evropu i oni koji su bili protiv nje. Obzirom na ulog koji je u pitanju, nadajmo se da će većina birača ostaviti emocije po strani i poslušati glas razuma. A on kaže da za Srbiju put u Uniju nema održivu alternativu.

 
Peščanik.net, 23.03.2008.  

Leave a Reply