Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović
Ašoka Modi, koji je bio zamenik direktora istraživanja u Međunarodnom monetarnom fondu, a takođe i odseku za Evropu, kaže kako bi bilo bolje kada bi Nemačka napustila Evropsku monetarnu uniju, dok bi druge zemlje u njoj ostale. Zašto?
Jer bi, veruje on, nemačka marka značajno apresirala u odnosu na evro. Pa bi Nemačka više uvozila, a manje izvozila, dok bi bilo upravo obratno u slučaju preostalih zemalja koje bi koristile evro. To bi bilo isto kao kada bi ove poslednje zemlje devalvirale, da imaju svoj novac, u odnosu na nemačku marku. Što sada ne mogu jer koriste evro.
To bi se moglo postići i tako što bi sve druge zemlje koje koriste evro kao svoj novac napustile tu monetarnu uniju i posle formirale novu. Zašto, međutim, one to neće da učine? Zašto ne formiraju, recimo, Latinsku novčanu uniju i odvoje se od one u kojoj bi verovatno ostale Nemačka i Austrija i možda Holandija? Jer da bismo mogli da ocenimo da li je predlog Ašoke Modija od neke praktične koristi, potrebno je da znamo koji su izgledi da bude prihvaćen.
Ili, drukčije rečeno, da bismo znali kolika je praktična vrednost nekog političkog saveta, moramo da razumemo zašto postoji, ako postoji, podrška upravo suprotnoj politici. U ovom slučaju, zašto se čini da je veća podrška povratka marki u Nemačkoj nego što se tome nadaju druge zemlje članice Evropske monetarne unije?
Jedan razlog jeste što postoji istorijat odnosa između privreda koje sada koriste isti novac. Šta je nauk te istorije? Da bi se to videlo, pomaže ovo što kaže Modi. Naime, on veruje, kao i mnogi drugi, da je evro bio koristan Nemačkoj jer joj je omogućio izvoz u druge zemlje članice monetarne unije po realnom kursu koji joj je naklonjen. Kako je, međutim, došlo do toga da je Nemačka obezbedila tu konkurentnost u okviru monetarne unije, dakle pošto se odrekla marke i sopstvene centralne banke?
Ne tako – što ponekad kažu oni koji manje razumeju ekonomiju ujedinjene Evrope od Ašoke Modija – što je došla do tržišta koje joj je u ranijim uslovima bilo manje dostupno. Zapravo, nemačke su privredne vlasti ocenile da izvozni sektor ne može da se održi na tom tržištu ako se ne sprovede interna devalvacija u Nemačkoj. Neki koji se sada zalažu za to da Nemačka napusti evro kako bi druge zemlje članice mogle da devalviraju ranije su kritikovale odluku te zemlje da uopšte pristupi monetarnoj uniji, jer ne može da devalvira. I zaista, nemačka je privreda prošla kroz dug period niskih plata i visoke nezaposlenosti uz stalni napor da se održi fiskalna stabilnost i to je bilo u vreme kada je svima drugima išlo dobro, a nekima bolje nego ikada pre, što će reći u prvoj deceniji ovoga veka. Privredni rast je bio spor, kamatne stope veće nego što je to taj rast opravdavao, a stope nezaposlenosti je uporno bila iznad 10 posto. Devalvacija bi bila najjednostavnije i najbrže rešenje, ali to u novčanoj uniji nije moguće. Odnosno, moguće je interno, smanjenjem plata ili njihovim veoma usporenim rastom i drugih troškova, koji su bar jednim delom značili smanjenje javne potrošnje usled smanjenih javnih prihoda. To je bilo vreme kada je nemački javni dug bio viđen kao neodrživ i nemačke su vlasti trpele kritiku da ne ispunjavaju kriterije iz Mastrihta.
Usled povećane konkurentnosti nemačke privrede povećan je izvoz, a jednim je delom do toga došlo i ulaganjima u inostranstvo. Naime, zemlja koja ulaže u inostranstvo više nego kod kuće, ima dakle suficit na finansijskom i računu kapitala, ukoliko ne povećava devizne rezerve, što u novčanoj uniji nije lako izvodivo, imaće i suficit na tekućem računu bilansa plaćanja, ili pojednostavljeno rečeno imaće suficit u spoljnoj trgovini. Ovo poslednje se može izraziti i tako što će se reći da je štednja povećana i prevazilazi ulaganja kod kuće. Dakle, Nemačka je popravila konkurentnost u odnosu na druge zemlje članice monetarne unije relativnim smanjenjem plata i izvozom kapitala. To je zašto je došlo do značajnog povećanja suficita u trgovinskoj razmeni sa drugim zemljama evro zone, ali i sa ostatkom sveta.
To ne znači da je dobro da Nemačka ima veliki suficit u spoljnoj trgovini. On, taj suficit, je i mera odricanja Nemaca ne samo u vreme kada se plate nisu povećavale a nezaposlenost jeste, nego i sada. Jer bi svakako blagostanje ili standard nemačkih građana bili veći ako bi se dodatno povećale plate i uvoz robe i usluga. Do toga će po prirodi stvari na jedan ili način doći, samo što nevidljiva ruka ne radi brzo ili bar ne dovoljno brzo da bi se nekako uspostavila izgubljena ravnoteža.
Ako je nemačka privreda dovoljno fleksibilna, kao što se iz iskustva čini da jeste, trebalo bi razmisliti i kako bi se ponašala nemačka centralna banka, ako bi se vratila marka. Iz iskustva znamo da je to bila verovatno najsamostalnija centralna banka koliko dopire sećanje, što znači da bi cene bile stabilnije nego u ostatku monetarne unije. Upravo zbog toga je u ranijim vremenima mnogo zemalja vezivalo kurseve svoga novca za marku, što bi moglo da se dogodi i ako bi se vratila nemačka marka. Pa bi se trgovački i finansijski odnosi vratili tamo gde su bili pre nego što je uveden evro. A to nije stanje privredne stabilnosti koje je ostalo u dobrom sećanju mnogima u Evropskoj monetarnoj uniji.
Zašto dakle nema previše pobornika preporuke Ašoke Modija (a slično je pisao i Stiglic)? Zato što se ne ceni da bi bilo bolje da se sadašnja monetarna unija zameni sistemom fiksnih kurseva vezanih za nemačku marku.
Novi magazin, 27.07.2015.
Peščanik.net, 27.07.2015.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
