Dizajn: Slaviša Savić

Dizajn: Slaviša Savić

Zanimljivo je koliko je uvreženo shvatanje da su zemlje koje uvoze gas i naftu zavisne od Rusije, pa se veruje da to toj zemlji daje veliku moć u međunarodnim odnosima. Šta ako, retorički se pita, Rusija zavrne slavinu? Šta, zaista?

Uzmimo dve zemlje od kojih jedna izvozi samo jedan proizvod, recimo upravo taj gas ili tu naftu, i drugu zemlju koja plaća uvoz raznovrsnim industrijskim proizvodima. Tu je, naravno, i ostali svet. Koja zemlja trpi veću zavisnost? Nije nevažno šta sve te zemlje proizvode mimo toga, za domaću upotrebu takoreći. Neka su to usluge ili roba koju nije moguće izvoziti usled visokih troškova transporta. Pojednostavljeno govoreći, imamo zemlju koja proizvodi i izvozi gas i naftu i zemlju koja izvozi industrijske proizvode. Ostatak sveta proizvodi, recimo, hranu i nju i izvozi. Pored toga, tu su i usluge. Ko ima veću moć uticanja na druge ili, drukčije rečeno, ko može druge više da ucenjuje?

Obično se misli da je to onaj koji može da isključi struju i grejanje, štaviše može da zaustavi sve ako odluči da ne izvozi energiju ili, zapravo, njene izvore. Uzmimo, konkretnosti radi, primer Ukrajine i pretpostavimo da ruski izvoz gasa ide upravo preko Ukrajine, ne samo u tu zemlju, već i u ostatak Evrope, uopšte na veliko tržište. Ko je zavisniji od koga, Rusija od Ukrajine ili obratno? Uzmimo, još, da sve što Rusija uvozi ide preko Ukrajine, recimo zato što se tako ostatku sveta isplati. Jasno je da postoji međuzavisnost, ali čija je zavisnost veća?

Uzmimo da Rusija odluči da ne uvozi neki industrijski proizvod ili hranu, koliko će to pogoditi Ukrajinu ili ostatak sveta? Zavisi od toga koliko je širok raspon izvozne robe. Ako je veliki, uticaj gubitka tržišta za jedan od izvoznih proizvoda ne bi trebalo da ima previše veliki uticaj na ukupnu privredu. Drukčije stoji stvar sa zemljom koja izvozi jedan ili mali broj proizvoda. Eventualna promena tražnje za tim proizvodom ima značajne posledice po izvoz, pa onda i po sposobnost da se finansiraju i uvoz i kupovina domaćih proizvoda. Uz to, eventualno povećanje potrebe za zaradom, recimo da bi se popunio budžet, zahteva da se poveća i ponuda te jedne izvozne robe, što u normalnim okolnostima podrazumeva smanjenje njene cene. U obratnom slučaju, eventualna povećana ponuda izvozne robe ne mora da ima značajniji uticaj na njenu cenu, jer je reč o malim količinama, a verovatno će biti dostupne i mnoge zamene.

U normalnim okolnostima, što znači da nema nekih posebnih razloga da se prekidaju trgovački tokovi, zavisnost Rusije je veća od Ukrajine nego obratno ili, drukčije rečeno, eventualni prekid izvoza gasa i nafte imao bi veće efekte na rusku privredu nego što bi, recimo, to bio pad kupovine ukrajinskih proizvoda, bilo da je reč o industrijskoj ili o poljoprivrednoj robi.

To je, u stvari, i najveći problem, politički više nego privredni u Evropi. Zavisnost Rusije od izvoza samo malog broja proizvoda čini da je ona izložena većem riziku, jer od prihoda od njihovog izvoza zavisi i javna i privatna potrošnja. Naravno, i mogućnost uvoza, što je značajan dodatni udarac na blagostanje, jer alternativne domaće proizvodnje nema. Nasuprot tome, Ukrajina zaista proizvodi malo, iz mnogobrojnih razloga, ali u meri u kojoj ona proizvodi izvoznu industrijsku i poljoprivrednu robu, stabilnost njenog izvoza je veća, bar dok su prilike uobičajene.

I sada, tu je taj problem ruske velike zavisnosti od malog broja proizvoda za izvoz i sa tim povezane potrebe da na kretanja na tržištu tom robom utiče, što je izazov da se potegne za instrumentima moći. Kada bi to bila mala zemlja, sva je prilika da bi, recimo kao Norveška, gledala da se osigura od tržišnih rizika. To ne mora da bude najjednostavnija stvar na svetu, ali je bar problem jasno definisan i nije potrebno tragati za nekim posebnim merama, za nekim izvorom moći kojom bi se obezbedile povoljne prilike na tržištu.

U slučaju velike zemlja kao što je Rusija, koja je takođe veoma zavisna od izvoza male grupe proizvoda, iskušenje je veliko da se posegne za silom, jer eventualno povećanje proizvodnje i prodaje, usled uticaja na cene, može da dovede do manjih, a ne većih prihoda. Uz to, tu su i veoma nestabilna kretanja cena, koja se u velikoj meri prenose na unutrašnju privrednu i političku nestabilnost. Pa se stabilnost može videti ostvarivom silom ili pritiskom, ucenom o zavrtanju slavine gasa, recimo.

To je jedan vid problema s kojim se suočavaju i Rusija i Evropa trenutno u Ukrajini. Problem Rusije jeste velika zavisnost od izvoza veoma malog broja proizvoda, koju, tu zavisnost, njene vlasti cene da mogu da neutrališu oslanjanjem na moć i silu. Eventualna industrijalizacija Rusije verovatno bi bila najveći doprinos miru u Evropi.

Novi magazin, 04.05.2015.

Peščanik.net, 04.05.2015.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija