Radio emisija 29.10.2004, govore: Vera Marković, Danica Jovanović-Prodanović, Milan Vukomanović i Teofil Pančić.
Svetlana Lukić: Dobar dan. Danas će u Rimu lideri 25 zemalja EU svečano potpisati prvi evropski ustav. Dakle, predstavnici 650 miliona stanovnika: rojalista i republikanaca, katolika, protestanata i pravoslavnih, bogatih i siromašnih, crnpurastih i plavih uspeli su da napišu jedan ustav. Predsednik evropskog parlamenta nije uspeo da sastavi vladu, jer parlament odbija da odobri sastav njegovog kabineta. Najsporniji je italijanski kandidat za mesto evropskog ministra za pravosuđe, koji, na primer, smatra da samohrane majke nisu dobre i da brak služi, kako je rekao, da bi žene imale decu i da bi ih muževi štitili. Interesantno je da mu ni Berluskoni nije priskočio u pomoć.
U isto vreme kada jedan Berluskoni poziva svog kandidata da u ime italijanskih interesa odustane od kandidature, Velimir Ilić, naš ministar za kapitalne investicije, nehotice otkriva naš najnoviji doprinos razvoju partijske države. Ministar prvo kaže da štrajk u JAT-u dnevno košta milion evra, onda kaže da je za štrajk krivo rukovodstvo koje je počelo rat sa sindikatima. Na pitanje zašto ih onda, pošto im je nadležni ministar, ne smeni, on kaže – ako je neka partija dobila izvesno radno mesto direktora, ja to ne mogu da menjam. Tako je predviđeno ugovorom koji su partije potpisale.
Posle lokalnih izbora cena odbornika je naglo skočila. Mandati se praktično prodaju na javnoj licitaciji. Dva Karićeva odbornika iz Zemuna prodala su se izgleda radikalima, a kriju se kod jataka dok se ne konstituiše skupština opštine. Kriju se da ne bi došli u iskušenje da se iseckaju na komade i prodaju kilo po kilo odborničke žive vage, za još veću cenu. Ko kaže da mi ne shvatamo šta je tržište, to je ono kada je sve na prodaju osim ratnih zločinaca.
Najveći kapital u rukama ima vojska i namerava da ga unovči. Letos je osnovan famozni Fond Srbije i Crne Gore za reformu sistema odbrane iz koga će, sudeći po obećanjima ministra Prvoslava Davinića, ljudima koji rade u vojsci biti popravljan životni standard. Naime, prošle nedelje fond je objavio licitaciju za prodaju 40 vojnih objekata u Crnoj Gori. Početna cena je 27,5 miliona evra. Novac će biti iskorišćen za isplatu vojnih plata i vojnih penzija. Davinić je obećao da će u sledeće 3-4 godine biti rešeno stambeno pitanje svih oficira, opet prodajom viška vojne imovine, kasarni, odmarališta, desantnih čamaca, šta god im padne na pamet, kao da im je sve to ostavio deda, a ne mi.
Ne samo što su decenijama živeli k’o bubreg u loju, vozili se na posao svojim autobusima, lečili se u svojim bolnicama, odmarali se od napornog rada u svojim odmaralištima, vodili četiri sramotna rata, nego sad još zbog toga treba da budu nagrađeni. Jel’ to ta reforma vojske? Onda neka u pokretnu imovinu svrstaju svoje dične generale koje traži Hag.
Neću više da se nerviram, dovoljno mi je što se Dobrica Ćosić prodaje na trafikama. Njegova nova knjiga nosi naslov, kako nego “Kosovo”.
Svetlana Vuković (čita odlomak iz knjige): “Zar će Kosovo biti moja poslednja preokupacija? Zar ću ja umreti boreći se za neka srpska prava, za srednjevekovnu kulturu, za sadržaje našeg duhovnog identiteta? Zar je sudbina i meni namenila poraz na Kosovu? Treba li zaista i ja kao srpski pisac XX veka da padnem na Kosovu započinjući neravnopravan lazarovski, obilićevski boj protiv Tita, jugoslovenskih i srpskih osmanlija, još dalekog maja ’68. godine? Treba.
Pitam se – da li su Amerika i Evropa zaslepljene svojim kratkoročnim interesima zaista namerne da konačno istorijski poraze srpski narod, da ga toliko obogalje i frustriraju da izgubi identitet, ogromnu kulturnu baštinu, etos, dostojanstvo. Zašto? Zato što se još uvek ne ponaša vazalno.
Predlažem teritorijalnu podelu Kosova i Metohije i razgraničenje Srba i Albanaca, bez težnje za etnički čistim teritorijama, a sa reciprocitetom u sadržajima i oblicima garantovanih nacionalnih i građanskih prava za manjine. Srednjevekovni srpski manastiri – Pećka patrijaršija, Dečani, Gračanica i Devič, sa povratkom zemljišta i šuma nacionalizovanih ’45. godine treba da imaju samoupravni položaj i prava po atoskom modelu za pravoslavne manastire u grčkoj državi.“
Svetlana Lukić: Slušate Veru Marković iz Socijaldemokratske Unije.
Vera Marković: Tadić je hrabro izašao i rekao je – hajde da se suočimo sa realnošću. Postoje izbori na kojima mogu da se dobiju neki mandati da bismo u realnosti rešavali neke probleme. Ja sam to potpuno podržavala, vlada je bila uzdržana, dajući nekakvu argumentaciju koja je bila potpuno izvan realnosti. Međutim, sada kada su se odigrali izbori, jedini čovek koji je potpuno u realnosti je neko kome je mnogo teže nego vladi Srbije ili predsedniku Srbije, a to je taj Slaviša Petković, nosilac liste Građanska inicijativa Srbija, koji je rekao – eto, ja ću uzeti onaj deo mandati koji pripada mojoj listi, moji poslanici će biti u parlamentu Kosova i ja sam spreman na koalicije. Cak je pomenuo i Hašima Tačija.
Za to je verovatno potrebno jako mnogo hrabrosti i to je potez koji pokazuje visoku političku svest ovog čoveka. Znači, od tog momenta može da počne politički život Srba, ali samo pod uslovom da se biračko pravo ne ugrožava, da se ne sprečava verifikacija mandata, što je nešto stvarno nedopustivo i za šta neko mora da uzme odgovornost. Ja mislim vlada Srbije, a oni sa tim treba da se suoče i da izađu u javnost, da kažu da li je moguće da neko traži da se mandati ne verifikuju, da li oni stoje iza toga ili će i dalje prati ruke od svega. Isto tako me čudi što predsednik Tadić sada nema vremena da kaže bilo šta o tome, kada je povukao tu macu za rep, tom neodlučnošću i vlade i predsednika guraju se Srbi na Kosovu da ostanu izvan realnosti političkih zbivanja, izvan borbe za svoju budućnost, izvan borbe za Kosovo, koje je njima na prvom mestu. Ostaju u poziciji bespomoćnosti, gde čekaju da crkva ili vojska ili neka viša sila reši njihov problem, koji se u demokratskim društvima rešava na sasvim određen način.
Da smo mi čekali da se nešto dogodi da bi otišao Milošević, da se nismo svi zajedno borili, osećali bi se loše sada. Održavanje tih ljudi u iracionalnosti, u bespomoćnosti, u očekivanju da neko reši njihove probleme, užasan je hendikep za te ljude. U tim kabinetima vlade Srbije stalno lebdi Đinđićeva senka i oni se plaše da ne naprave neki pogrešan potez i da se ne zamere tom anti-haškom, anti-evropskom lobiju. Ja mislim da su oni sa tog stanovišta potpuno bezbedni, jer ovo što je sada politika vlade Srbije i što je politika, nažalost, i predsednika Srbije u toj kohabitaciji, to je smirivanje svih strasti, očuvanje jedne stabilnosti koja nema nikakvu perspektivu. Znači, stabilnosti koja bi značila – pa, i radikali su isto tako politički faktor, a to je u stvari dogovor između žrtava i zločinaca, s tim što zločinci vode glavnu reč. Oni promovišu knjige, odnosno zauzimaju prostor na svim televizijama, a do žrtava još uvek nismo došli. Još uvek se ne pominju imena žrtava, ne pominju se zločini na jasan način i kad pogledate sudjenje za Ovčaru i suđenje za ubistvo Stambolića, relativizuje se svaka istina i opet zločinci vode glavnu reč, ili njihovi advokati. Znači, to je kohabitacija u ime zločinaca. Trebalo bi da bude kohabitacija žrtava i zločinaca, ali zločinci vode glavnu reč.
Niko se ne uzbuđuje zbog toga što su na domak Beograda sahranjivani Albanci ubijeni na Kosovu, niko to pitanje uopšte ne pominje, jednostavno sve se zaboravilo i sad idemo napred kao stabilna država u kojoj se prethodno nije dogodilo ništa.
Mi ćemo živeti tako i meni je žao, iskreno mi je žao, sa punom odgovornošću mogu to da kažem, što postoji kohabitacija. Takva vlada stvara užasne štete Srbiji i onog momenta kada neko ne bude spreman za kohabitaciju s njima, a ima dovoljno snage, on će opet pokrenuti Srbiju napred. Razdvajanje politika i razdvajanje političkih stranaka koje imaju različite ciljeve je potpuno prirodno. Neprirodna je kohabitacija u kojoj ljudi sede zajedno sa radikalima i smatraju ih jednakim partnerima, a da prethodno nismo razgovarali, na javnoj sceni, između političkih faktora, o tome šta se dogodilo za prethodnih 15 godina. Znači, kad se ta priča završi, kada ljudi jasno stanu iza ciljeva koje imaju, onda ćemo moći da pravimo kohabitaciju na nekom konsenzusu društva, gde smo bili, kroz šta smo prošli i kuda idemo.
Mi sad ne znamo šta se dogodilo pošto se to zatrpava, ne znamo kuda idemo – ići ćemo tamo kuda nas puste radikali, jer je najvažnije, zaboga, da svi budu složni i da se svi zajedno dogovore oko toga kako će izgledati ustav ili da li ćemo ići u EU. Politika pomirenja stranaka i političkih opcija i uvažavanja radikala kao realnog političkog faktora predstavlja jedno dugo, dugo truljenje Srbije. Mislim, stvarno me je sramota što živim u ovakvom društvu, što ovako izgleda parlament, što tako izgledaju političke odluke, što se tako poigravaju Srbima na Kosovu, sve to zajedno je za mene sramota.
Za mene je prijatno iznenađenje politika koju vodi Vuk Drašković. To je daleko iznad onoga što su bila očekivanja čitave demokratske javnosti. On u ovoj situaciji funkcioniše kao realni političar. Međutim, on je deo te koalicije i on izglasava sve te predloge koji su prethodno izmoljeni od radikala i ne znam, sve je to jedna situacija iz koje ćemo izaći onog momenta kada se bude pojavila neka realna politička snaga. Ja ne mislim da je realna politička snaga Čeda Jovanović ili Socijaldemokratska Unija ili Građanski Savez ili bilo koji pojedinac. Međutim, kada bude postojala želja i kada bude postojala odluka da se sa ovim prekine, stvoriće se ta politička snaga i ona će se pojaviti na javnoj sceni. To ne mora da bude na prvim sledećim izborima, možda ćemo imati neke naznake da se društvo u Srbiji raslojava oko tih bitnih pitanja, možda ćemo ih imati tek za naredne izbore, možda ćemo ih, u nekoj pesimističkoj perspektivi, imati za 5 ili 10 godina, ali to će biti godinu dana ili 5 ili 10 godina truljenja Srbije. Znači, dok takva opcija ne počne da suočava društvo Srbije sa pravim dilemama, izbegavanje tih dilema i moljenje radikala za podršku apsolutno neće rešiti nijedan problem.
Svetlana Lukić: Neke stvari su baš iritantne, kao što je ovo pod hitno, danas do podne usvojanje zakona o penzionisanju poslanika.
Vera Marković: Dakle, postoji potpuni konsenzus u Skupštini oko toga da treba doneti takav zakon i to govori o tome da ova vlada, ovaj parlament, ovaj predsednik i sve ono što predstavlja neke institucije u Srbiji, u tom glibu traži ono što im je zajedničko. Dakle, zajedničko je da svi želimo da se okoristimo, hajde to da završimo. Hajde da opet vratimo zakon o pomoći porodicama haških pritvorenika, bez obzira kako je javnost na to argumentovano reagovala. Ljuljanje u toj blatnoj kohabitaciji traži da se nađu zajedničke tačke oslonca. Ova vlada u stvari ima mnogo manje ideja i posla nego što je imala vlada Mirka Marjanovića ili bilo koja socijalistička vlada. Ovoj vladi je jedini cilj da ostane na vlasti. Pa ako nema perspektivu da ostane ceo mandat, nek’ to bude godinu dana, nek’ bude još jedan mesec, uz podršku socijalista, uz usaglašavanje sa radikalima, na bilo koji način, ali neka vlast potraje još neki dan. Dakle, ne mislim da postoji bilo kakav problem, oni rade upravo ono za šta su došli na vlast – došli su na vlast da sede na vlasti, a ne da sprovode neke projekte i da nešto rešavaju.
Sve te priče o tome kako je približavanje Evropi proces, kako to traži ne znam kakvu pripremu, to je kao kada neko neće da preskoči jarak pun blata i onda kaže – moram da promenim cipele, moram da se zaletim, moram da odem kući da užinam pre toga. Ova vlada apsolutno nema političku volju za to, i onda je tu kohabitacija onaj poslednji kamen koji završava tu građevinu ispod koje trule svi oni leševi i sve one strašne stvari, iz kojih nikad nećemo izaći, dok se ne pojavi neko i ne kaže – hajde da vidimo na čemu je sazidana ova kuća. Ako pukne, ako se srusi, manja je šteta nego da se dalje zida na leševima, nesreći, nerešenim problemima.
Svetlana Lukić: Vest dana je, naravno, ono što se desilo u Topčideru. To je svuda u medijima, ali uopšte nije vest ili je marginalna vest da vojska rasprodaje pokretnu i nepokretnu imovinu da bi sebi podelila plate. Vojska je kao crkva – to ne diramo.
Vera Marković: Uliva strahopoštovanje. I mene je zapanjila vest o prodaji objekata i to nije prvi put. Dakle, ja ne znam uopšte da postoji bilo kakva civilna kontrola, da li Skupština Srbije i Crne Gore, Odbor za bezbednost, uopšte raspravljaju o tome. Da li prodaja bilo kakve imovine znači smanjenje zahvatanja iz budžeta za toliko ili je sve ono što smo mi izdvajali za vojsku i što je kroz budžet dodeljivano, kada se sada prodaje – njima gratis. To ne može da se dogodi u društvu. Prosto, plan prodaje vojne imovine nigde u svetu ne pravi vojska, nego to radi država i zna se šta će biti s tim novcem. Dakle, vojsci smo mi dali te pare kroz budžet i izdvajanjem iz naših plata i jednog momenta oni uzmu i prodaju to i onda stavljaju sebi u džep – to je meni potpuno neverovatno.
Paradoksalno je da se sad donosi Zakon o dostupnosti informacija koji ne predvidja sankcije. Znači, sve informacije će biti dostupne, ako poverenik kaže da ta informacija može da bude predstavljena javnosti. Znači, opet će postojati neki cenzor koji će da kaže – vrlo je opasno građanima Pančeva reći koji je stepen zagađenja, jer će to izazvati uznemirenost, bla, bla, bla. Za mene bi Zakon o dostupnosti informacija bio samo onaj koji je jasan – onaj ko poseduje informaciju, a deo je državne strukture, nužno mora tu informaciju da dostavi javnosti. Tačka. I iza toga stoji sankcija.
Svetlana Lukić: O svemu imam mišljenje, samo nemam o predsedniku Tadiću. Ne znam šta je to.
Vera Marković: On je institucija, a ne zauzima prostor koji ta institucija treba da zauzme. Nije njegovo da ima kancelariju za pritužbe građana i da bude boleciv ili ne. Treba da traži da se donese zakon o ombudsmanu i da to bude institucija kojoj će građani da se obraćaju. Ocekivala sam da će on izneti jasne stavove u odnosu na neodlučnost i nepostojanje politike kod vlade Srbije, da ce povuci napred time što će postaviti političku dilemu. Međutim, kohabitacija se završila na tome da političkih dilema nema. Onda nema ni politike.
Stvarno su postojali trenuci kada sam bila sigurna da ce demokratska lista, gde nisu samo članovi Demokratske Stranke, glasanjem vratiti neke zakone na doradu. Na primer, u slucaju promene tog krovnog zakona o obrazovanju koji je DOS doneo, doslo je do vraćanje čitavog obrazovanja natrag, onda donošenje tog zakona o haškim pritvorenicima. Trebalo je da glasaju protiv, da svoju ulogu opozicione stranke odigraju bar onako kako je igraju radikali.
Nažalost, pošto radikali dobro rade posao koji rade, oni dobijaju podršku javnog mnjenja i čak ih mnogi smatraju alternativom ovome što je vlada Srbije. Vlada Srbije bezuspešno pokušava da kaže isto što i radikali na drugi način i da makar svojom politikom ne smeta onima koji podržavaju radikale, tako da se u stvari Srbija polako, polako radikalizuje u tom smeru. To su pokazali i lokalni izbori. Dakle, moja očekivanja od predsednika i od njegove stranke su bila da počne da stvara tu opciju koja bi sprečavala da se reforme potpuno ponište.
Vlada se ulaguje onima koji na taj neki plemenski način shvataju vlast – vlast je dobronamerna i mudra, ona radi polako, ali ona vidi šta kome treba, pa možda će neko to nekad i dobiti. Moderna vlada je bila onakva kakva je bila DOS-ova vlada, znači vlada koja hrabro izlazi pred javnost sa nekim projektima, pokazuje kako će koji problem da reši, pravi rezove koji su bolni i za građane i za vladu i unosi jedan faktor rizika, koji je koštao života Đinđića. Ali to nije zaustavilo kod ljudi nadu i želju da reforme ipak budu izvedene.
Dakle, imamo te koji sede oko plamena i s vremena na vreme neko izgovori poneku mudru reč, a problemi se gomilaju okolo. Građani mogu da budu potpuno opušteni, evo sad mogu da pričaju o tome da su masoni držali ovde kongres. Mislim, postoje tako razne zvečke koje se daju bebi – narodu u ruke, da beba zveči tog dana i tako zadovolji svoju radoznalost. Nešto što bi tražilo mnogo više ličnog angažmana, kao sto je dilema o tome da li ratnim zlocincima suditi u Srbiji, podrazumeva insistiranje na pitanju šta to u stvari znači. Dalje, sta znači pozicija da dolaze u obzir samo dobrovoljne predaje; a kada odu dobrovoljno u Hag, mi ćemo da stanemo kao država iza njih? Ej, koja država staje iza tih zločinaca u moje ime i kaže, mi ćemo da snosimo troškove i mi ćemo da tražimo da oni sede u zemlji do suđenja. Ja to ne želim, mene niko nije pitao.
Ili kao što kažu u Novom Sadu – mi ne možemo sa Ligom Socijaldemokrata i ne možemo sa Mađarima Kasinim nikako, a pri tom sa radikalima mogu. Šta je to strašno što su radile te dve stranke, a što može da se poredi sa svim onim zločinima Radikalne Stranke i sa svim onim finansijskim malverzacijama i sa svom onom neodgovornošću u vreme ratne propasti Srbije? Šta je to? To nam niko ne govori, ali šalju jasan signal da su oni isto što i radikali, samo na jedan uglađeniji način. I to je nešto što može da dovede do definitivnog preuzimanja vlasti od strane Radikalne Stranke. To pokazuje sve manji i manji broj birača koji glasaju za DSS. Znači, ta opcija je iscrpljena, ljudima ne treba kopija kad imaju original.
Cini mi se da je od onog ogromnog broja birača koji nisu izašli na izbore i koji ne očekuju promenu, većina njih shvatila da smo u stanju moralnog posrnuća, sa vladom koja ne radi svoj posao. Ti biraci vide da nema dovoljno jake stranke koja će da povuče napred, jer to ocigledno nije DS.
Svetlana Lukić: U Beogradu prolaze poslednji dani Oktobarskog salona.Još uvek imate vremena da pogledate makar glavnu postavku u Muzeju 25. maj, a za Peščanik po prvi put govori jedna od organizatorki Salona i direktorka Kulturnog centra Beograda, Danica Jovanović – Prodanović.
Danica Jovanović-Prodanović: Srbiju ne spominje niko u Evropi. Svi se fokusiraju na Tursku i na zemlje koje ulaze u EU 2007, a mi, to što se niko ne fokusira na nas, prebacujemo na priču o Haškom tribunalu i mislimo kako će to već nekako da se sredi. Poenta je u tome da neće da se sredi. Mi i dalje pričamo o nekoj mitologiji raskršća puteva, o tome kako svako mora da prođe kroz ovaj naš region. Ne mora, već su nas preskočili, i tek će da nas preskoče. Mi jednostavno, što se tiče Evrope i što se tiče čak i zemalja u okruženju, ne moramo ni da postojimo, jer oni sasvim lako mogu bez nas.
Oktobarski salon, koji smo otvorili u septembru, bitan je zato što je prvi put internacionalna izložba. Medjutim, pokazalo se da mi nemamo pristup nikakvim stranim izvorima finansiranja. Mi smo od svojih para napravili tu izložbu, a oni će sada na račun našeg projekta i budućih ideja da apliciraju i da dobijaju pare, a mi više ne možemo u tome da učestvujemo zato što nismo kvalifikovani. Ne možemo.
I onda se dese raznorazni izbori i mi se stalno tresemo, jao, šta će sada da bude, jer sve može da krene u drugom pravcu. Zato što narodu nije objašnjeno – ljudi, treba da se radi ovo, ovo i ovo.Biće bolno, trajaće, ali mora i Hag i to nije stvar naše lične odluke, niti je stvar lične odluke premijera da li će nekog da pošalje ili neće da pošalje negde. To je obaveza koju je on preuzeo. Nije uopšte trebalo da se prihvata te dužnosti, ako misli da ne može nikoga da pošalje u zatvor. Ja ne mogu da shvatim da su političari propustili vreme da edukuju ljude, tako što će u svakom Dnevniku u drugom minutu da kažu – ljudi, ako ne uradimo to, to, i to, vaša deca neće imati Internet. Ili ćete imati samo Internet i zivecete u virtuelnoj Srbiji, koja je virtuelno povezana sa svakim, a i dalje će na svakoj granici da vam kažu – ne možete dalje, ostajte ovde, sunce tudjeg neba neće vas grijat. I drugo nebo za vas ne postoji, vi imate Internet, imate iluziju da ste negde, a niste.
Svi će oni iz sveta još i da dođu ovde, ali nas niko neće da pozove. Njih mi ne interesujemo. Ja zapravo mislim da je sada vreme za Otpor. Ozbiljno mislim da je sad vreme da svako ko ima mozga izađe i viče – hej, ljudi, ugasili su nam svetlo, mi ga gasimo sami. O tome izgleda više niko ne priča ili ja ne čujem dobro. Ja ne znam šta je nama. Nama fali zrno zdravog razuma. Mi nismo čitavi ljudi. Da li svi ti mladi ljudi misle da će uspeti negde da odu. Možda će otići 1% onih najboljih, a šta će ovih 99%? I šta roditelji te dece misle? Možda su naše generacije već bivše, ali mene stvarno jako zanima šta će moje dete da radi, kakva joj je budućnost, u kakvu će školu da ide. Ili roditelji misle – moje dete kreće u školu za sedam godina, nema veze, nešto će da se sredi. Ili – hvala bogu, nemam muško dete, pa neće da ide u vojsku. Ako tako razmišljamo, onda stvarno daj da se ispišemo, da ugasimo svetlo i da sačekamo da dođe trenutak. Biće nam lakše.
Meni strašno smeta što ne vidim da kod nas postoji neka vrsta građanske svesti, osvešćenosti i zato govorim da je vreme za Otpor, ali onaj otpor u smislu abecede građanskih prava. Znam, naše građansko pravo je da glasamo, ali kad se ne ispuni ono što su nam obećali, šta onda? Ili oni samo obuku nova odela, odu da budu ambasadori, savetnici ili nešto treće, i kao da se ništa nije ni desilo. Sve to izgleda kao neka infatilna igra odraslih ljudi, gde se ministri biraju po tome što je neko želeo da bude predsednik odeljenske zajednice, pa kad nije mogao, daj da bude ministar ili makar savetnik.
Pa sad je vreme da Univerzitet kaže – čekajte, sad ćemo da zaključamo na 15 dana vrata i da vidimo ko nam je ministar prosvete. O.K, možda je genije, možda je super, ali daj program, zašto baš ti, zašto ne neko drugi. Jel’ nema niko drugi, šta te preporučuje za to mesto? Što ja ne mogu da budem ministar? I to zdravstva. Mnogo volim ljude i trudila bih se, života mi bih se trudila, ceo dan bih radila. Najviše bih volela da budem doktorka, ali ne znam kome da se obratim. Ali kad bih znala, možda bih i mogla. Samo da jako želim i da sad pocnem da radim na tome. I ko zna, možda bi mi i upalilo. To je sve toliko ludo, da sve izgleda moguće.
Ja radim u jednoj oblasti od koje nikome ne zavisi život. Jedna izložba se održi ili se ne održi, nema veze, ali se i tu vidi koliko mi ne shvatamo šta se dešava. Za oblast kulture članice EU dobijaju najmanje para, jer se smatra da je kultura unutrašnja stvar svake zemlje. Kako ćemo mi da se bavimo našom ćirilicom, to je naš posao i zašto bi oni trebalo da nama daju pare za ćirilicu. Neće. I nikada nam neće dati. Ne na način na koji mi očekujemo, da će da dođu i kažu nam – evo, braćo Srbi, kažite šta vam treba. Nikad. Čak ni na ovo na šta drugi imaju pravo, mi nemamo i u dogledno vreme nećemo imati . Moramo da shvatimo da je ovo poslednji, prelomni trenutak. Kad ovaj prođe, doći će 2015. godine, a oni onda mogu da kažu – ma, ljudi, nama posle Turske nisu potrebni novi članovi, otišli smo do Avganistana, kraj, šta će nam više. Vreme vise ne radi za nas.
Svako ko dođe na bilo koje mesto , mora da ima jasnu viziju, svaki korak mora da ide u tom pravcu, naravno ukoliko nam neko želi dobro. Mi smo izgubili pet godina i evo, pogledajte kroz prozor, kroz Knez Mihajlovu defiluju mažoretkinje iz Osijeka. Fenomenalno, otvorene su granice sa Hrvatskom. Super, stvarno smo onoliko napredovali. Mislim, mnogo mi je drago da su mežoretkinje iz Hrvatske tu, i evo svi ih slikaju, to će biti u svim novinama. I sad smo mi kao bliži Beču za jedan korak.
Jesmo li ponosni – jesmo. Jesmo li Srbi – jesmo. Pa šta nam više treba? Ništa. Jel’ svi ovde dolaze – dolaze. Jel’ smo podviknuli ovome i onome – jesmo. I šta sad? Šta sad? Mi smo svi taoci petoro ili šestoro ljudi koji su na nekoj listi. Pa, mislim, O.K, Šešelj je otišao tamo i svaka mu čast. Spakovao se čovek, otišao na naš račun, platili smo mu avion, otišao je i tamo sad sedi i čeka svojih pet minuta da im održi svoje predavanje stoleća. Nek’ ih ubedi da nisu u pravu. Možda ja nisam u pravu, možda je moja vizija potpuno pogrešna. Ne znam.
Ja ne mislim da mi je ovde tesno, meni je ovde super, ali bih volela da nemam osećaj da ne pripadam. Volela bih da imam osećaj da svi mi i dalje možemo da funkcionišemo sa svetom na način na koji mislim da treba. Mi nismo ništa drugačiji, mi radimo potpuno isto kao svi oni, mi radimo i bolje, mi moramo da radimo bolje da bismo uopšte nešto uradili. Mi smo ponosni, jer nas svet više ne izopštava onoliko koliko nas je izopštavao. On nas sad više ne primećuje, a ljudima to uopšte više ne smeta. U mnogim zemljama koje su ušle u EU, bilo je otpora, ali su seli i rekli – ovo su plusevi, ovo su minusi, pa ima malo više pluseva. Ljudi, više vam se isplati. A nas je sramota da pričamo o tome šta se isplati, mi i dalje vidimo parlament kao neko mitsko središte gde svako od poslanika može da izađe i da priča svoju bajku – a šta je bilo sa zakonom, nije stigao, a ovaj nije još ni ušao u proceduru. Hej, ljudi, mi treba da završimo te zakone, treba da se privedemo nekakvim standardima.
Mi i dalje pričamo o našim malinama, a nema više ko da ih kupi.Shvatite, nema ko da ih kupi, jer nisu po standardu. A tu su i Bugarska i Rumunija i Poljska, koje će da naprave veće maline. Pa dobro, možda možemo da prodajemo maline, ali više ništa. Jel naš paradajz bolji od bugarskog paradajza? Pa nije, a tek neće biti, a ni ovaj nigde ne prodajemo. I moći ćemo samo da se hvalimo što jedemo svež paradajz. Treba ići bukvalno svuda i pričati svima, ljudima stvarno ništa nije jasno. A najstrašnije od svega je što nema posledica ako nema rezultata. To je ta strašna vrsta neodgovornosti. “Sa mnom će da ide sporije“ – pa ko ti daje pravo da ide sporije, čoveče božiji, već smo ga usporili, ne može sporije. Pa idi ti u zatvor umesto njih, ili možda ja treba da odem. Ako sam ja cena, ja ću da odem. Ja ne mogu da shvatim tu vrstu neodgovornosti i tu vrstu cinizma. Hoćete da vodite kampanju za Slobodana Miloševića? Vodite je, njegova partija, njegovi sledbenici. On je tamo, oni mogu odavde i mirna Bačka. Hoće Radikalna Stranka da se bavi Vojislavom Šešeljem, likom i delom – ma, nek’ se bavi. A što da se ja bavim Radovanom Karadžićem? Zašto ja da budem talac Radovana Karadžića, i svi mi?
Šta mi to branimo? Mi dajemo ceo naš život i celu našu budućnost. Ja ne znam gde je Mladić, niti me interesuje i nije moj posao. Pazi sad, oni donesu odluku da saradjuju sa Haškim sudom i sad ta odluka ne može da se sprovede, pa kako to? Kao meni sad neko da kaže – imaš zadatak da organizuješ 25 izložbi, imaš pare, imaš sve, uradi, a ja na to kažem – ne mogu. Ne mogu, ubij me, ne mogu. Jel’ bi mene neko držao na ovom poslu? Da li bi trebalo da me drži? Ne bi.
Nedavno je sarajevsko pozorište gostovalo u Ateljeu 212. Ljudi su se bunili i izlazili. Nisu mogli da otrpe jednu pozorišnu predstavu. E, to se stvarno dešava kod nas. Ja razumem i te ljude, dosta ti je da budeš dežurni krivac. Ja sam bila u Sarajevu i, veruj mi, uopšte mi nije bilo prijatno. Išla sam u takozvanu kulturnu misiju i nije mi bilo prijatno da mi kažu – četnikuša, onako u kolegijalnom razgovoru. Mislim, o Srbima se tako govori u Sarajevu. Ja sam Srpkinja, imam osećaj prema Sarajevu kakav ima svaki normalan čovek, pa kad odeš, onda ti je još gore. Gore ti je zato što, kad posle dužeg vremena iz mentalne slike vidiš pravu, fizičku sliku grada, koji je kao na dlanu i gde ne moraš da budeš snajperista, nego mogu ja da pogodim koga god hoćeš sa svake čuke, jer je takav grad. Ali dosta ti je da budeš više kriv za sve ono i što nisi, jer oni i ne znaju kakav je bio otpor u Beogradu protiv toga što se dešavalo. I što bi znali – oni su žrtve. Mi moramo da ponesemo svoj deo krivice, i to ljudima mora da se priča.
U Nemačkoj se i dan-danas posipaju pepelom. Umetnik koji učestvuje na Oktobarskom salonu, Johan Gerc u ULUS-ovoj galeriji je izložio stolicu na kojoj piše – Možete uzeti ovu stolicu i izaći napolje da prosite. Svi su to protumačili: kako nas ti stranci ponižavaju, ma nek’ prosi sam. Zapravo rad je o tome da se staviš u poziciju u kojoj nikada nisi ni slutio da ćeš biti i da vidiš kako ćeš se pri tome osećati i kako će drugi da reaguju. Eto, taj umetnik je čovek čiji je otac bio nacista. On se iselio iz Nemačke, živi u Francuskoj, svetski je priznat umetnik, ali živi sa teretom oca i to se zna.To ga je obeležilo. Kad je bio Drugi svetski rat? Završio se pre 6o godina .
Ja sam strašno ponosna što sam Srpkinja, volim svoju zemlju, ali ne mislim da je to jedina stvar koja me određuje. Ne mislim da je to ono što određuje moju ličnost. Strašno je teško suočiti se sa onim što se dešavalo, ali ne mogu da shvatim da ljudi kojima je to posao ne shvataju da to moraju da urade. Sve ostalo je nebitno. Daj da vidimo mažoretkinje iz Beograda u Zagrebu. Samo nek’ nas pozovu. To je ta dvosmerna ulica, a mi ne vidimo kako saobraćaj iz ovog pravca ide nekako sporije. A zašto?
Svetlana Lukić: Bila je ovo Danica Jovanović – Prodanović, a sada ćete čuti Milana Vukomanovića. Milan Vukomanović predaje sociologiju religije na Filozofskom fakultetu, bavi se pitanjima međureligijske tolerancije na Beogradskoj otvorenoj školi, mnogo putuje i uopšte je jako zaposlen čovek. Skoro je zaboravio da je pre osam godina objavio knjigu o ranom hrišćanstvu – “Od Isusa do Hrista”, ali naša crkva ne zaboravlja. Sa zakašnjenjem od osam godina, odgovorili su mu čitavom knjigom punom uvreda. Milan Vukomanović se zapanjio, do sada nije imao dokaza da su naši crkveni mislioci svesni njegovog postojanja.
Milan Vukomanović: Kako je moguće da se jedna religijska organizacija pita po raznim stvarima koje se tiču savremenog društva, sveta, politike; od jedenja kobasica preko abortusa do reforme obrazovanja. Tu sad odjednom imate najrazličitije episkope i druge predstavnike crkve koji daju svoj sud o tome. Pitate se, kako je to moguće od strane jedne organizacije, koja još od VIII veka nije imala sabor od svetskog značaja, a poziva se na princip sabornosti kao glavni princip svog delovanja. Ponavljam, punih 1200 godina pravoslavne crkve na vaseljenskom, svetskom nivou nisu imali sabor.
Bez obzira na uvrezeno shvatanje da je nacionalni elemenat najbitniji za ustrojstvo nase crkve, ne smemo zaboraviti da je glavni organizacijski princip tu zapravo teritorijalni princip. Imate situaciju da vernik na određenoj teritoriji, na primer u Braničevskom okrugu, ne može bez blagoslova svog vladike da donese bilo kakvu odluku, od jedenja kobasica do učešća na javnim tribinama. Tu imamo jedan teritorijalistički, potpuno srednjovekovni, feudalni odnos. Drugim rečima, vladika je gospodar nad teritorijom, koja je teritorija njegove eparhije i pita se oko najrazličitijih stvari.
Da vam navedem samo jedan primer iz mog nedavnog iskustva. Mene je bivši hercegovački vladika najoštrije napao u predgovoru za jednu knjigu. Iako me lično ne poznaje, on tu daje moju biografiju. Pogledajte sad kako on konstruiše moj identitet. On kaže da sam ja Srbin, Hercegovac, Gačanin. Ja sam rođen u Beogradu, najveći deo života sam proveo na potezu od Obilićevog Venca do Bajlonijeve pijace i nisam definitivno državljanin Bosne i Hercegovine. Međutim, o čemu se tu zapravo radi? On uzima slobodu, s obzirom da se Gacko nalazi u Hercegovini, na teritoriji njegove eparhije, da konstruiše moj identitet preko mog porodičnog porekla. On smatra, valjda zato što se Gacko nalazi na teritoriji njegove eparhije, da on sad meni može da kaže sve što mu padne na pamet. Jer on je moj gazda, makar i u nekom kolektivnom smislu.
Kad dođete do pitanja kao što je rat, koji je neraskidivo povezan sa pitanjem okupacije teritorija i etničkog čišćenja, onda vam postaje jasno kako je crkva bila toliko involvirana u pitanja rata i mira. Da navedem samo jedan primer. U julu mesecu ’94. godine SPC u jednom zvaničnom dokumentu upućuje apel srpskom narodu i svetskoj javnosti, kojim se suprotstavlja mirovnom procesu u Bosni, čiji je inicijator Kontakt grupa, i poziva sve Srbe u Bosni i van nje da uzmu oružje i da nastave rat. Leta ’94. godine. I onda se tu spominju najrazličitije teritorijalne pretenzije vezane za hramove koji se nalaze na teritorijama koje nisu pod kontrolom srpske vojske u tom trenutku. S druge strane, gledajte, sasvim komotno najveća srpska svetinja, manastir Hilandar, ne nalazi se na teritoriji Srbije, pa niko nema problema zbog toga. Crkvena jurisdikcija ne mora da se poklapa sa državnom. To je negde ’96. godine shvatila i nasa crkva i rekla da, bez obzira što država nema kontrolu nad određenom teritorijom, crkva može da ima jurizdikciju.
Pitanje koje je još uvek otvoreno je ono u vezi sa statusom Makedonske pravoslavne crkve. Problem autokefalnosti makedonske crkve vidim kao problem nepriznavanja makedonske nacije od strane SPC. Ne priznajete naciju, ne priznajete državu i onda ni crkvi ne dajete autokefalnost. Sveti Sava je uspeo da zaobiđe ohridsku arhiepiskopiju, ode direktno na pregovore u Nikeju sa carigradskim patrijarhom i dobije odrešenje za srpsku crkvu. To odresenje, koje nije bilo baš košer, to jest nije bilo sasvim legitimno, mi smo prihvatili u vizantijsko doba, ali u XXI veku ne dozvoljavamo da makedonska crkva ima isto pravo.
Mislim da bi SPC bila najsrećnija kad bi mogla da bude državna crkva kao u Grckoj. Međutim, vi u Norveškoj imate jednu državnu crkvu, luteransku, gde se 87% građana izjašnjavaju kao vernici luterani. Ali u Norveskoj nema problema da građani, koji su i vernici i pripadnici jednog civilnog društva, zajedno sa crkvom grade to civilno društvo. Nije problem, dakle, državna crkva kao takva. U Norveskoj je rec o drugacijoj tradiciji, tamo ne postoji jaz između civilnog društva i verskih organizacija. Ovde je to najveća politička polarizacija. Pazite, tek između su radikali, Koštunica, G17 i Boris Tadić.
Na poslednjem popisu, između 85 i 90% gradjana Srbije izjasnili su se kao vernici pravoslavci. Međutim, gledajte vi Srbe – to su vam zimi budisti, leti nudisti. Svi su oni veliki vernici samo na papiru.
Ovaj skandalozni, nakaradni, najužasniji mogući prednacrt zakona o verskoj slobodi je neverovatan, on sadrži teološku, dogmatsku terminologiju u tekstu zakona. Pazite, tu su izrazi – bogougodno, sveštenoslužitelji. Nisam video sasvim detaljno ovu najnoviju verziju, ali mogu da kažem da je to solidno poboljšanje, mada onaj prednacrt je bio takav da se ja tu ne bih bavio nikakvom revizijom. Treba napisati potpuno novu stvar.
Svetlana Lukić: Stalno se vraćam tom prvom prednacrtu, zato što on pokazuje šta oni u stvari hoće.
Milan Vukomanović: Apsolutno, tu se vidi politička intencija. I tu se jako dobro vidi ta simfonija između trenutne vlade i SPC, gde se ministarstvo vera ponaša kao spoljni servis, agencija koja treba da olakša neku vrstu monopola SPC ili klerikalizaicije društva. I ranije ste imali upad crkve u državni domen, ali ovo je već onako potpuno frontalno i, da je prošao prvi prednacrt, to bi bila katastrofa za ovo društvo. Mi bi tek onda osetili kakve su se ideologije valjale u toj Pandorinoj kutiji dok je komunizam bio na snazi i dok je Mira Marković sprecavala ucesce crkve u javnom životu.
Ja lično nisam protiv toga da se predstavnici crkve pitaju i oko nekih političkih stvari. I sveštena lica su deo civilnog drustva, i oni su građani. Ne postoji ponor između vernika i verskih zajednica i ovog ostalog dela društva. Ali ako se već bavite politikom, onda se bavite dobrom politikom, radite dobro, bez obzira na vaš politički stav. Nemojte neke nebuloze da prosipate u javnost i, samo zato što imate neku mantiju, da ocekujete da se to aminuje. Stvarni sadržaj Isusove poruke u Jevanđeljima je bio – nije svetost u teritorijama i nekakvim građevinama, svetost je u odnosima između ljudi koji žive na određenom prostoru i dele taj prostor. Samo da su se hrišćanske crkve u ovom našem regionu dosledno držale takvog stava tokom rata, mnogo bi manje problema bilo za sve nas, a i za njih same. U ovom posleratnom periodu, isplivava moralna i možda pravna odgovornost nekih predstavnika crkve. Radi se prosto o tome da vi ne smete zaboraviti izvornu poruku vaše religije, samo zato što ste zaslepljeni jednom politikom ili ideologijom. I kada vas neki ljudi podsećaju na to i kritikuju, ne mozete im prosto reci da su recidiv komunizma ili nove sluge svetskog poretka ili sektaši.
Hajde da vidimo šta smo radili, šta se dešavalo proteklih 15 godina. Recimo, da li imamo kontakt sa srebreničkim ženama? Da vidimo šta te žene mogu da nam ispričaju. Moram sad da saopstim jednu ličnu ispovest za koju mislim da dobro ilustruje ovu stvar. Jedna grupa norveških postdiplomaca želela je da nauči nešto više o religijskom pejzažu Balkana. Ja sam ih vodio po velikom broju crkava, pravoslavnih, katoličkih, džamija, derviških tekija, sinagoga na terenu bivse Jugoslavije. I sećam se Mostara, u kome nisam bio od završetka rata. Bila je subota, neko sumorno kišno jutro, idem kroz one uličice i približavam se tom ponovo izgradjenom mostu i osećam neverovatan intenzitet emocija, prosto osećam da je Neretva blizu. I stignem do mosta i pogledam dole u Neretvu, pomislim – Bože, šta se to desilo sa zemljom u kojoj sam se rodio? Pazite, 2004. je godina, kao da je neko kasno paljenje u pitanju, ali zaista, učinilo mi se u tom trenutku da bih na tom mestu, na tom mostu mogao da se onesvestim, toliko je arhetipski taj doživljaj bio. I srećom, u tom momentu čujem dečje glasiće, dolaze sa suprotne obale, neka đačka ekskurzija i zaposednu ceo most. Gledaju oni dole u reku i verujte mi, u tom momentu razgrnuše se negde ti oblaci, nekako se to poklopilo, izađe ono mostarsko sunce i na jedan vrlo simboličan način, vrlo intenzivno, to zaista neću zaboraviti dok sam živ, pogledate tu decu i kažete – pa naravno da za nas ovde ima nade.
Ja bih rekao da smo mi ponovo u jednom zamrzivaču, znate, čekamo na sertifikacije, čekamo na donacije, čekamo na investicije, čekamo na ovo, čekamo na ono. Ponovo cekamo na plate i penzije, ponovo nam se taj prag snižava i to vidim kao jednu ozbiljnu opasnost. Mislim da je naše društvo u jednoj fazi nove deprimiranosti. Face ovih političara koji nam se obraćaju iz elektronskih medija, nema života u tome. Rekao bih da smo ponovo u tom zamrzivaču. Koliko će to zamrzavanje da bude duboko, a koliko će sve to moci da se ponovo stavi u pokret, ja ne znam. Svi smo izgubili jako puno energije, izgubili su je i oni koji apsolutno ništa nisu doprineli petom oktobru i ovoj transformaciji, a da ne govorim o ovima koji su to shvatili kao egzistencijalno životno pitanje i bili spremni da za to daju zivot. Čini mi se da jedini realan prostor predstavljaju generacije mlađih ljudi kojima se obraćamo i nikada ne smemo da zaboravimo koliko su mladi važni.
Svako od nas radi nekakav posao. Mislim da tu treba da se jako trudimo da budemo dovoljno dobri i da budemo, ako je potrebno, i potpuno sami na ledini, ako se s nečim ne slažemo, ako se držimo određenog principa. Ne govorim o fanatizmu, ali ako je u pitanju prava stvar, onda moramo da budemo spremni da budemo usamljeni sa takvim političkim stavom. I ne smemo da dozvolimo da na tom nivou neke mračne face, koje svakodnevno gledamo sa ovih nasih ekrana, imaju upliv u taj život. Ne damo to, to je naše, ne damo da nam nekakav parapolitički ili paraeklezijalni diskurs kontaminira takvo jedno područje života.
Moramo razmišljati dugoročno, bar u ovom domenu u kome ja radim. Kad je reč o nekom interreligijskom dijalogu, pomirenju, vi tu ne možete da razmisljate bez najmanje 20 godina unapred. To su strašno spori procesi, to je jedno guranje kamena uzbrdo kao Sizif, i kamen se strovali nazad, ali ako ga vi ne gurate nema ko drugi da ga gura. Prosto, niko to ne može da uradi umesto vas. Jednostavno je tako.
Svetlana Lukić: Vreme je za Teofila Pančića.
Teofil Pančić: Mene je za jedne novine pitalo ovih dana da li bih ja pisao o knjizi Radovana Karadžića, koji je navodno izdao nešto što bi trebalo da bude roman. U principu, svaki romanopisac ima pravo da dobije kritiku, jel’te, pa ako je on zlikovac, to je možda njegov privatni problem. Ali to, naravno, nije baš tako. To se mi onako malo štreberski povodimo za nekim velikim i starim, dekadentnim kulturama, koje su prosto dovoljno bogate da u istoriji imaju i zlikovaca koji su pri tom bili veliki umetnici. Međutim, problem je u tome što su ovi naši zlikovci stvarno onako trećerazredni. Ne kao zlikovci, kao zlikovci su elitni.
Hajde da se mi ne lažemo, da li bi iko kupio knjigu Radovana Karadžića da on nije to što jeste. Činjenica je da to niko ne bi kupio. Onda šta možeš da zaključiš nego da se radi o jednoj potpuno morbidnoj, perverznoj fascinaciji zlom. Možeš čak da kažeš da je to što knjiga Radovana Karadžića košta 1000 dinara, a odlično se prodaje, dokaz da se zločin isplati, jer niko drugi ne može da proda hiljadu komada knjiga od 1000 dinara na Sajmu knjiga. Dobro, osim Dobrice Ćosića, ali to je već priča za sebe.
To što se radi sa Dobricom Ćosićem meni se čini, sad da ne upadnem u neku teoriju zavere, kao da neko preko “Novosti” i Dobrice Ćosića pokušava da Srbe pripremi na to da će i formalno da izgube Kosovo. Pa hajde, sad će Dobrica, jer Dobrica je, bože moj, neupitna nacionalna ikona, ne možeš sumnjati u njegovo srpstvo i čekićstvo. E sad će Dobrica da prevali preko usta tu strašnu traumatičnu istinu, a to je da Kosovo više nije u Srbiji.
E sad Mira, šta ćemo sa Mirom? Ja ne verujem da to iko čak i kupuje. Za Radovana postoji perverzni interes tih njegovih obožavalaca. Ali ona nema obožavaoce. Ko je taj ludak koji će da dođe i da izvadi svoje privatne pare i kaže – dobar dan – dobar dan, evo ja bih da kupim knjigu, baš me zanima šta doktor Mirjana Marković misli o procesima u savremenom svetu. Ne, ne postoji, takav se ne rađa, ali onda mediji, naravno, naprave od toga veliku priču. Mediji se nisu setili ničega pametnijeg nego da kažu – vidi, došlo ono troje ludaka i promovisalo Miru Marković. Naravno sve u čuvenom stilu naših medija, ono objektivno: imamo pisca, doduše opravdano odsutnog, imamo delo, imamo i kritičare, hajde da to tretiramo kao da je u pitanju novi roman Radoslava Petkovića. Znači, nemaš politički interes, jer više nema političke snage koju bi Mirjana Marković reprezentovala. Nemaš komercijalni interes, pa šta onda imaš? Mislim, šta je to što ljude osim čiste tabloidne radoznalosti uopšte vuče da se sad interesuju za to sočinjenije?
Kad su ova dva klinca na Topčideru, ne znam ni šta da kažem, umrla, to je sve što znamo, mislim, poginuli su. Ja sam služio vojsku u Topčideru ceo vojni rok, davao sam kasarnsku stražu i prvo što sam pomislio je da to može imati neke veze sa haškim beguncima. Zašto? Zato što svako ko je tamo služio vojsku zna da tamo sto Ratka Mladića možeš sto godina da čuvaš i da te bog otac ne provali. Mislim, to je grad za sebe, jedan izdvojeni etnitet za sebe. Nas neko može da zeza sve vreme, a da mi nemamo pojma o tome i da budemo taoci te strukture koja ima svoje ratne drugove, svoje ideološke predrasude, svoja bratstva po oružju, po uniformi, koja su potpuno neraskidiva. Naravno, ja ne kažem da je to stvarno tako bilo, ja samo kažem da je to sasvim moguće i da je svaki čovek koji je čuo tu vest pomislio da je to moguće. Nije se javio niko, čak ni iz tzv. patriotskog bloka ko bi rekao – ljudi, pričate gluposti. Ne, zato što svako zna da je tako nešto blisko pameti.
Mesec i nešto dana bio sam na nekom odmoru. I sad čitam novine, zapazim jedan događaj: u manastiru Vavedenje kod Čačka vrši se kolektivno krstenje. Tri odrasla čoveka u vrlo zrelim godinama su naprasno odlučila da postanu hrišćani. Nemam ništa protiv, slučajno i sam pripadam toj zajednici. Ali ovi to rade u uniformama. Dakle, ti imaš jednog pukovnika i dva kapetana vojske SCG, koji se u vojnim uniformama krste pred popom u mantiji. Od toga se pravi medijski spektakl, o tome pišu “Novosti”, piše “Politika”, to se prikazuje na televiziji i svima je to normalno. Jebo te, niko nije rekao – čekajte, ljudi, hajde patetično da kažem, ti prilaziš Isusu Hristu u vojničkoj odori. Pa to je perverzno. E sad, to tako prolazi bez ikakvog komentara u javnosti, očigledno prolazi i u vojsci sasvim o.k, vrlo verovatno da je neko odozgo i sugerisao da ne bi bilo loše da se tako nesto uradi. U isto vreme imamo onaj incident sa Krgom, koji tobožnjem prestolonasledniku podmeće gardijsku jedinicu da mu počasno salutira, pa se Marović hvata za glavu. I ti lepo vidiš kako oni pokušavaju da se ideološki preutemelje sa one ranije komunističke, pa sa ove slobističke price na priču o savezu Sablje, Trona i Oltara. Dakle, imaš nešto najkonzervativnije što uopšte postoji u ideološkoj imaginaciji ovog dela sveta. To se povampirilo u vojsci. Znači, ono što su još ’90-ih godina pisali vojni ekscentrici tipa onog Radovana Radinovića, pa oni sa tajnim Teslinim oružjem, koji su mrkim pogledima obarali avione NATO-a i slično, e ta kvazimistična struja sada, posle Miloševića a za Koštuničina vakta, vidi čuda, zapravo trijumfuje.
Na vlasti je neka vrsta ideološko-pojmovnog vrednosnog eklekticizma: uzimaš od svega po malo što tebi u tom trenutku ideološki ili na neki drugi način odgovara. Dakle, molim lepo, legalizam kad mi je zgodno; kad mi nije zgodan legalizam, onda puki politički volontarizam. To je recimo ono što Koštunica radi. Znači, čuveni legalista malo-malo pa zaobiđe neki zakon. Koštunica dve godine trubi da ne može da se sarađuje sa Hagom bez Zakona o saradnji sa Hagom. Na kraju donese Zakon o saradnji sa Hagom, a sad ignoriše taj isti Zakon na kome je insistirao. A po kojem Zakonu, kada bi se taj Zakon poštovao, bi ova gospoda odavno bila u Hagu. On kaže – ja neću da izručujem, sem ako hoće sami da odu. Ali nigde u tom Zakonu ne piše da oni idu u Hag samo ako pristaju na to. Ili što kaže Pavković da se raspiše referendum za njega. Pazi boga ti, ko si bre ti, jedan nauljeni Slobin plejboj sa 16 stanova u Beogradu, da se raspisuje referendum za tebe. Pa idi, molim te. Znači to je taj eklekticizam i svi se tako ponašaju, i oni koji oponiraju ovoj vlasti, da se razumemo. Ta ekipa oko Tadića, boga mi se isto tako debelo navukla na to da, kad joj odgovara – onda je liberalna, evropska. Kad joj odgovara patriotsko, tradicionalističko ruho, onda se odene u njega i tako. I ti vidiš da cela ta mejnstrim scena jednostavno nema nikakve, to tvrdim, nikakve principe, čak ni pogrešne. Da kažeš, evo, ti ljudi su u dubokoj zabludi, ali oni iskreno veruju u to, pa da to poštuješ. Ne, oni čak ni to nemaju. To je ono jedino za šta se Koštunica držao sve vreme: svoje principe. E, sad bih voleo da mi objasni koji su to principi. Ako bi mogao da mi objasni recimo za 10-15 minuta, ne mora u dve rečenice, koje principe njegova vlada zastupa i šta je to što je Srbija sad zasnovala, a čega nije bilo u Đinđićevo ili u neko drugo strašno, užasno vreme, kad je Srbija bila izložena novom svetskom poretku. Baš bih voleo da to čujem.
Svetlana Lukić: Pročitala sam njegovu recenicu sa inauguracije, gde on kaže ovako: Postoji vazalski odnos prema Hagu i postoji potpuno odbijanje, a život je uvek na nekoj trećoj strani.
Teofil Pančić: (smeh) Pazi, tebi neko dođe jednom, pa drugi put, pa treći, pa deseti put i stalno ti govori – alo, mi smo neki sud, osnovala nas je nekakva UN, vi ste članica UN. Ako mi kažemo da se tim ljudima sudi u Hagu, onda im se sudi u Hagu, osim ako mi kažemo drugačije. Ne, Koštunica i njegov ministar Stojković, oni svaki put ponavljaju istu priču – ne, bolje da im se sudi ovde. Pa, jebo te, možda je i bolje, mada ne vidim što bi bilo bolje, ali ljudi su ti rekli da ne dolazi u obzir! Znači, to je vazalski odnos ako bi on njih poslao tamo, a ako bi im rekao kao što im rekao ministar Jojić, seća li se iko ministra Jojića – kurva Del Ponte, e to bi onda valjda bio odnos apsolutnog odbijanja. Šta je treći put? Zamajavanje.
Šta znači to zamajavanje? To je zamajavanje u kojem su partneri užasno neravnopravni. To što mi zovemo međunarodnom zajednicom može i da čeka, može da radi šta hoće, njemu se može, ali mi ne možemo. Sad ti zamajavaš nekoga, a nemaš elementarne preduslove za to da zamajavaš, nego samo da budeš zamajavan. I sad on hoće da me ubedi kako je on strašno pametan, a obaška i principijelan i pošten što to radi. To što on radi, ako postaviš u uslove svakodnevnog života, zove se obično šibicarenje. To je ono – dužan sam ti 100 evra, ti kažeš – daj 100 evra, rekao si da ćeš da mi vratiš, – e, čekaj, sutra, žurim, ovo, ono. Ti dođeš sutra i kažeš – alo, 100 evra, a ja ti kažem – ne, baš slučajno sam danas zaboravio, ostale mi kod kuće, dođi za dva dana. A okolo pričam svojima – pa, zapravo neću da mu dam 100 evra iz principijelnih razloga. Mislim, šta je to?
Svetlana Lukić: Čeka da novac bude ukinut kao takav.
Teofil Pančić: Ili da ti odustaneš, da kažeš – jebalo te 100 evra. Ali to neće dočekati, naprosto, toga neće biti. Dobro hajde, šta je presek ove vlade. Presek su ovi Koštuničini likovi, Stojković, pa ova Čolićka, pa sad legendarni Vuksa i tako dalje, znači politika koja insistira na tome da ništa što se u ovoj zemlji radi i radilo nije dobro, jer je bilo na jednu ili drugu stranu ekstremno, a mi ćemo sada da vam pokažemo šta je umereno, šta je dobro, šta je zlatna sredina, kako treba ići i tako dalje. A ti vidiš da je to što oni rade zapravo ništa, ne možeš da ga definišeš ni kao hodanje unazad, jer je i hodanje unazad nekakav pokret, a opet ne možeš da kažeš ni da je stajanje, jer stajanje je stabilnost, ovde nema ni toga. To je nekakvo propaduckanje, onako polako kroz neki mulj, neko zaglavljivanje, a usred svega toga ti imaš Tadića koji kaze – pa dobro, bože moj, mora se tako. Taj čovek nema fundamentalne primedbe na ovo, jer da ima, valjda bi ih izrekao.
Mesić je u Hrvatskoj u ove četiri godine konstantno bio ledolomac. On je i HDZ-u i SDP-u i svima živima zapravo stalno išao uz dlaku u nekim fundamentalnim pitanjima, pogotovo oko Haga, oko povratka Srba, znači oko stvari koje su najosetljivije, na koje je tamošnji plebs najnadrndaniji, on je baš po tim osetljivim mestima gazio, po cenu da mu drastično pada popularnost, ali je gazio po tome. Mi ovde imamo Tadića koji, evo najviše što je uradio, je sad ovo oko glasanja na Kosovu, koje je pri tom potpuno virtuelno. Da je on stvarno hteo da nešto kaže o Kosovu, on bi kazao nešto drugo. Ali, naravno, on neće to da kaže, kao što ni niko drugi neće da kaže iz političke elite, da taj narod koji mu je poverio mandat pripremi za ono što će da mu se desi, a ne da posle svi budu strašno šokirani – kao ju, šta je ovo bilo. Ja nisam za to da sad treba svi na Tadića da navale, mislim, on je takav kakav jeste, svakako pozitivan činilac u srpskoj politici, ali valjda imam pravo da posle SVEGA očekujem više. Jebo te, valjda imam pravo da očekujem od jednog političara da ne bude dovoljno to što nije ludak. Daj čoveče, proizvedi neki opipljiv politički efekat od kojeg će ovoj zemlji da bude bolje, da manje bude u blatu i u glibu. Da li ja to previše tražim? Ako si ti naprosto predsednik svih građana, onda je isto tako mogao i Toma Nikolić da bude predsednik, i on bi bio predsednik svih građana. Mislim, u čemu je onda razlika? Dakle, kada si došao na vlast, jer si izabran, znači da je određena opcija sa tobom izabrana i ti je moraš zastupati. Ne možeš reći – ja sam predsednik svih građana, prema tome, zastupam sve opcije. Po toj logici, od 4 do 6 sam radikal, posle toga sam malo G17, ne može to tako. Dakle, koliko god se ljutile demokrate, to je ono zbog čega nas Tadić toliko podseća na Koštunicu.
To je identična strategija zamajavanja, zamagljivanja pojmova – ne znamo šta je bilo, neki građanski rat u Bosni i Hercegovini. Kad čujem za građanski rat u Bosni i Hercegovini, dobijem ospice. Alo, bre, ono, mislim, bilo je masivno etničko čišćenje, proterivanje i organizovano ubijanje ljudi zato što se ovako ili onako zovu i dosta sa tom strategijom eufemizama. Srbiji je jedan Koštunica sasvim dovoljan, šta da radiš sa duplikatom, jebo te, pa mislim da to ne može da podnese ni veća zemlja od ove jadne Srbije.
Ja sam lično rezigniran i potpuno se povlačim u neki privatan svet i samo u neophodnoj dozi komuniciram sa ostatkom čovečanstva, a naročito sa ostatkom ove zemlje. Znam da to nije rešenje, naravno, to mi je potpuno jasno, ali ja stvarno ne znam šta bih drugo mogao da učinim. Sve drugo sam već probao. Ti naprosto vidiš da ovde uvek pobeđuje najkomotnije rešenje, ovde je ljudima sve problem. Govori se da recimo uspeh radikala u mnogim sredinama, pogotovo u Vojvodini, pa i u Beogradu i tako dalje, velikim delom duguje maloj izlaznosti birača. E sad, svi ovi analitičari se ubiše objašnjavajući zašto su mudra i pravedna bića zvana birači tom svojom ogromnom pameću i principijelnošću kaznila tu DOS-ovsku ili ne znam koju elitu zato što ona nije ispunila obećanja nakon 5. oktobra, pa se sad nisu pojavili na izborima. Cekaj, daj bre, mislim, hajde da obrnemo malo stvari. Ljudi koji tako masovno ne izlaze na izbore u jednoj zemlji koja nije ni Danska ni Švedska, koja je sve samo ne sređena i sve samo ne normalna, i sve samo ne trajno izbavljena od ovih ludaka, mislim, ti ljudi se ponašaju kao beslovesna stoka! I nemoj da ih tetošiš i da im govoriš kako je strašno pametno i principijelno to što su oni sedeli kod kuće.
Pa se govori – previše često su izbori, pa su ljudi umorni od izbora. Čekaj, koliko ja razumem, 90, ili 95 ili 99% ljudi stanuje na nekoliko stotina metara od svog biračkog mesta. Znači, napor koji se zove izlazak na izbore sastoji se od toga da se obučeš u nekakvu odeću bilo koje vrste, ne moraš ni da se obriješ ni da se očešljaš, ako ti je to problem, da se prošetaš tih 100, 200 ili 300 metara, da uđeš tamo, gde niko bije, niko ne zavrće uši, ništa, ono, sve normalno, dobar dan, dobar dan, ja bih glasao, daju ti nekakve listiće, ti nešto tamo zaokružiš, ubaciš u jednu kutiju. Onaj prorez je dovoljno širok, ne moraš mnogo precizno da gađaš, posle toga se okreneš, odeš kući ili odeš u kafanu. Mislim, to traje 10-15 minuta i ja ne vidim nikakav problem da svake nedelje to radim. Radim toliko drugih stvari koje su mnogo besmislenije, koje mi oduzimaju mnogo više vremena i energije, gužvam se, maltretiram se i nikom ništa, a ovamo me ovi populisti ubeđuju kako sam ja narod sa velikim N, te sam umoran od izbora, te sam ja pravedno kaznio političku klasu što je ona ovakva ili onakva, što krade u privatizaciji, što laže.
Pa mislim, nemojte me zezati, nemojte više podilaziti toj pasivnosti koja zapravo u konačnici vodi u radikalizaciju i u dodatno zagovnjavanje naših života. I mene užasno nervira čak i jedan opseg vajnog nezavisnog novinarstva. Slušajući razne komentatore, kolumniste, političke analitičare, koji su pokušavajući da nam u uši sipaju tu svoju hiper-mega-ultra-turbo nezavisnost stalno govorili, čak i pred ove izbore, kako su ti DOS-ovci, demokrate, ovi ligaši u Vojvodini, sve su to lopuže. Te se krade u privatizaciji, pa da je sporna ova fabrika. Ljudi božji, kad vi živite u famoznoj tranziciji gde se vrte pare, gde se menja vlasnička struktura, naravno da će biti lopova okolo. Reci mi jednu tranzicionu zemlju koja ne vrvi od lopova – nema je. Ali ti ovde vrlo često imaš izbor između lopova i masovnih ubica. E, a ovi se iživljavaju na lopovima.
Svetlana Lukić: Bila je opsada ispred B92, kada je trebalo da se hvata Kostić.
Teofil Pančić: Ali da je Ratko Mladić trebalo da dođe u studio, ne bi bilo zasede, nego bi rekli – nije zgodno, nemoj, može neko da nastrada. Šta jedan prosečni, čak antislobistički orijentisani građanin Srbije kaze, kad ti njega pitaš – šta je to što je Sloba loše uradio, Sloba i cela ta njegova oligarhija, sta ti on odgovara – pa, nakrali su se. Nista ono, bile neke Srebrenice, nije to važno. Nisu važni ratovi, nego – nakrali se. Kad bi sve i jedna reč koju su ikada rekli protiv Đinđića, protiv Čanka, protiv boga oca, da ih ne imenujem, kad bi sve i jedna reč bila istinita, a dobro znamo da je daleko od toga, ali kad bi tako bilo, ja bih i dalje svake nedelje mogao uredno da idem i glasam za njih, ako bi mi alternativa tome bili Toma Grobar, Vučić, Naša Maja, Gljivica. Alo, ljudi, dajte neke razmere, dajte nešto. Ne kažem, reci, ružni su, zli, prljavi, odvratni, ne valja što su uradili ovo, ono, ali moraš da podsetiš ove ljude sklone lenjosti duha da to što ovi ne valjaju ne znači da treba da glasaju za one koji, ne da ne valjaju, nego je zaista skandalozna činjenica da su uopšte na slobodi.
Svetlana Lukić: Iduće nedelje Amerikanci izlaze na izbore. Što se nas tiče – ne moraju, mi smo već izabrali Buša. Svi u Evropi, osim nas i Poljaka, glasali bi za demokratu Kerija. Ne znam šta je Poljacima, ali naš rezon je da bi sa Kerijem došao Holbruk, koji bi Kosovu dao nezavisnost. To što će Buš da zapali ceo svet nema veze, mi i onako nismo odatle. Ovo je bio Peščanik.
Emisija Peščanik, 29.10.2004.
Peščanik.net, 29.10.2004.