Postoji u Novom Sadu, na karti ugostiteljskih objekata, jedan beznačajan, gotovo skriven iksić, negde duboko u seni Čobanove imperije, folkoteka i bulevarskih „in“ lokala – mesto gde literarne bravure Nemanje od Mokre Gore nisu na pijedestalu, Palma nije neustrašivi borac za socijalnu pravdu, polemike ne započinju i ne završavaju se Bokijem13 i Marijanom Rističevićem, a čak nema ni obesnih klinaca, ni slot aparata u ćošku koji ti isti klinci poslovično šutiraju uz sočne psovke.

U Čika Mišinoj oazi, pripiti radnici ne zavlače ruku pod suknju opskurno odevenih pevaljki, a namontirane plavuše i novokomponovani bizmismeni ne namiguju u zabačenim separeima – i, da, u Čika Mišinoj oazi, sluša se Peščanik, gotovo ritualno, u maltene svečanoj atmosferi. Redovno.

Kada su naši tribuni, onomad, pre sedam godina, obznanili Zakon o lustraciji, Čika Miša se samo nasmejao. Ne grohotom, jer se u njegovoj oazi tako ne smeje – ne, učinio je to tiho, šmekerski. Komentar koji ne sadrži nijednu reč, a tako puno govori. Ala Tomić-Koštunica „ćutovanje“. Pola godine kasnije, negde je, uzgred spomenuo kako će, u demokratskoj, pravnoj i funkcionalnoj Srbiji, Milovan Bojić biti ugledan doktor još deset godina, Nino Brajović obavljati funkcije po raznim udruženjima, Vučelić biti ugledni biznismen, Željko Mitrović magnat, a Marko već priprema projekte nekog novog Bambilenda u nekom novom okruženju. Nije morao reći – znalo se. Kao što se zna da živimo u demokratskoj, pravnoj i funkcionalnoj Srbiji. Isplivaće svi oni, poručivao je tada Čika Miša, smejati nam se u lice, posedati ponovo u ministarske fotelje, da tobože ne bi došli „oni“, a mi ćemo ćutati, trpeti, praštati, zaboravljati. A, kada zaboravimo, valja Dačića proglasiti za Evropljanina godine – ne kao nagradu njemu, već kao opomenu nama. Da se nikada ne setimo – jer, ako se setimo, možda dođu „oni“. A, onda nećemo biti ni demokratski, ni pravni, ni funkcionalni.

Elem, pre par dana, skupila se ponovo probrana ekipa – kod Čika Miše, naročito u kasnu jesen, niko ne dolazi na par minuta ili „po jedno“. Valja ostati što duže, praviti „zimnicu građanskog naboja“, direktno sa jednog od retkih nezagađenih izvora u gradu. Umeju da budu depresivni zimski meseci, valja se obezbediti na vreme. Kroz duvanski dim i miris kofeina, negde, naizgled niotkuda, ispliva u jednom momentu Bogoljub Karić lično – kada je onomad, sredinom devedesetih, nekadašnji ministar (vlasnik televizije, muzičke produkcije, privrednik, preduzetnik, patriota, lingvista, rektor, mobilni operater, profesionalni mahač kupusom) pričao da se njegova deca školuju na prestižnim fakultetima, da bi već njihova deca mogli biti kandidati za američke senatore, delovalo je to kao notorna budalaština – novi plotun iz vaskolikog artiljerijskog arsenala budalaština srpskog političkog Olimpa. Već poznati scenario: natrag u rov apatije, začepi uši, začepi nos, pogni glavu, čekaj da pukne, pa ko preživi – pričaće.

Međutim, nije bila budalaština, ni najmanje. Dobro, ne treba baš sutra očekivati da neki Karić junior i Barak šetkaju po golf terenu i opušteno čavrljaju uz pićence i prijateljski zagrljaj, ali čini se da novopočeni Moskovljanin i nije preterano omanuo pri proceni suštine: poreklo kapitala, njemu i sličnima, niko nije ispitao, niti će, o njegovoj ulozi u krvavim i mračnim devedesetima se ni ne priča, zloupotrebe položaja nisu ni tema u nagoveštaju, sumnjive transakcije davno su isparile sa naslovnih stranica (ako su ikada do tamo i dogurale), ali je jedno sigurno – decu im niko neće spomenuti. Ona će, vazda, biti čistija čak i od „najEvropljanina godine“ – jer, za razliku od njega, ona ni ne moraju da se peru. Priroda to čini umesto njih.

I nije problem što otpuštanima, tučenima, ponižavanima, diskrimisanima, privođenima, ekonomski uništenima, da parafrizamo naziv i smisao kultne domaće serije, niko neće vratiti rode – problem je što je deci mahača kupusa, neko te rode, u obilatim količinama, doneo na noge, pripremljene, obrađene, začinjene, na poslužavniku. Naše rode u njihov kljun. Naše snove u njihove ruke, naše sposobnosti u njihov CV, naše pare u njihov džep.

Problem je, dragi moji, što ih je neko svojevremeno postavio na ciljnu ravninu ove trke, u najboljim patikama, sa vetrom u leđima, a nas ostavio na startu, bose, svezanih nogu i sa košavom koja bije u lice – a onda se od nas očekuje, da kada gospoda sa našim rodama načine odlučujući korak u tom „ravnopravnom, pravnom i demokratskom“ duelu, iste počastimo salvama aplauza, postavimo na pijadestal i veličamo njihova neverovatna dostignuća.

Najprestižnije su svetske fakultete pohađali, dok su se na vama iskaljivali isfrustirani profesori koje poslednje zvono šalje u jednoiposobni stan pogođen restrikcijama, koji dele sa dvoje roditelja, ženom, detetom, uz prazan frižider, nagomilane račune i dve decenije staru veš mašinu. Najbolju su garderobu nosili, dok ste se vi cenkali po buvljacima, najbolje cigare pušili, dok ste vi duvan rolali, najbolja pića pili, dok ste vi skupljali za jedno ispred prodavnice, manire učili, dok ste se vi laktali po GSP-u, poslove po preporuci dobijali, šefovi postajali, dok ste vi postajali tehnološki višak ili tražili kuma u odgovarajućoj partiji, humanitarne pomoći za Kosovo delili, dok ste vi po gradu žirante vijali.

I, evo ih, danas, među nama. Eksluzivni predstavnici najmoćnijih svetskih proizvođača automobila za Srbiju, menadžeri, vlasnice fudbalskih klubova, odbornici, proizvođači, distributeri. Tu su – da nas obrazuju, poduče, da nam pomognu, da nas nauče nečemu. Na raspolaganju otadžbini, baš kao i njihovi stari.

Nisu krivi ni Vučelić, ni Karić, ni Šipovac, ni Vučurović, ni Džomba, ni Kertes ni drugi. Prirodno je ulagati u svoje dete. Nisu kriva ni deca. Šta ona jadna znaju. Krivi smo mi. A, dok smo krivi, ćutimo. Da ne bi došli „oni“. Dok čuvamo našu normalnost, funkcionalnost i pravni karakter države, elitistička kasta nastavlja prirodnim putem. Sa kolena na koleno. A, nama, dok čekamo te rode, ostaje samo ono između kolena. Neka, i to je bolje nego „oni“…

 
Peščanik.net, 11.11.2010.

Leave a Reply