Obguz

Da je homoseksualnost bolest, klasično nasleđe Sodome i Gomore, a istopolna ljubav gnusni čin koji prosto mami i ište gnev i srdbu Svevišnjeg, znamo, a ako ne znamo, tu su velikodostojnici čija verbalna sečiva nad zabludelim stadom malo, malo vrebaju i prete iz svakog drugog televizijskog studija u Srbiji. Dobro, možda zvanična medicina tvrdi drugačije, i možda (podebljano možda) nano-tehnologija i laserske tehnike imaju malkice veći kredibilitet od čedomoraca koji su do juče pločast oblik Zemlje branili mengelama i čerečenjima, ili još svežije i lokalnije, kaurine „prekrštavali“ čakijama i rafalima Kalašnjikova – no, argumenata protiv „tople braće“, ima još.

Ako kažemo, na primer, da su slobodni da rade šta god hoće, ali u četiri zida – onda smo ponovo u gadnoj situaciji. Jer se taj stav, možda, podudara sa učenjem Filareta i sledbenika, ali je isto tako u drastičnom raskoraku sa Ustavom Republike Srbije, najvišim pravnim aktom, obavezujućim za sve građane, pri čijem su donošenju, ujedno, bili najglasniji i najagilniji oni koji danas pozivaju na njegovo grubo kršenje po ovom pitanju. Naravno, ustavoljupci i čuvari časti, veoma lako mogu konstatovati kako ima situacija kada se „zakona i ne treba držati kao pijan plota“, no čini se da bi time upravo citirali i dali vetar u leđa kultu jedne ličnosti koja se po defaultu ne nalazi u njihovih top5.

I, konačno, ako konstatujemo da je LGBT zajednica pokvareni i perfidno servirani proizvod Zapada, upadamo u još jednu zamku – jer, isto tako sa tog Zapada stižu i cigarete, droga, alkohol, McDonalds, Facebook i MTV, zar ne? Kad smo postali toliko selektivni po pitanju pošasti, pa katranisana pluća, džidža for free, ciroza, holesterol, zavisnost i dekadentan ukus imaju prođu, a Adam i Steva u zagrljaju – nemaju?

Dakle, rekapitulacija na prvoj zastavici: skalpel je, vala, priznatiji od mantije, a Frojd pozvaniji od Amfilohija (valjda). Glas naroda ne sme nadjačati Ustav naroda – inače ne bi valjalo. I to za stvarno. Teorija zavere može da se dokazuje i ukazuje, ali ne menja suštinu.

I, konačno, stižemo do argumenta nad argumentima, onog koga ni Frojd ni Ustav ne mogu srušiti i obuzdati – kada sve drugo padne u vodu, deca su uvek kec iz rukava. Zar sinovi i kćeri treba da nam prve korake prave smatrajući da je tako nešto okej i prihvatljivo, zar to treba da im bude uzor, da im se otvoreno servira kao normalno, a pritajeno kao poželjno? Zar u takvoj Srbiji treba da nam rastu potomci, da nam stasavaju čeljad? Jer, jedno je ravnopravnost, a drugo je podilaženje, jedno je poštovanje, a drugo forsiranje, jedno je negovanje prava, a drugo pozitivna diskriminacija – tanka je nit između tolerancije i promocije, a promocija nije ono što želimo. Naročito nije kada je u pitanju orijentacija naše dece.

Za njih – želimo najbolje. Samo protekciju, od početka do kraja. I, možda će ih u početku čuvati baka i deka, jer mama i tata nisu imali dovoljno novaca da keširaju ispod žita za upis u obdanište: možda, sa druge strane, ipak uspeju da im obezbede mesto u jaslicama, no možda im se to i obije u glavu, jer će im tamo dečiji um i svest oblikovati tete koje su posao dobile tako što su keširale ispod žita.

A, onda će upisati osnovnu, pa srednju – negde između, popušiće prvu cigaretu, prvi put se izbljuvati po ulici, spavati pre 16-og rođendana sa devojkom bez zaštite, naučiti da je okej suprotni pol koristiti i u slučaju preljube fizički kažnjavati i torturisati. Skinuće maturski rad sa interneta, dobiti diplomu kojom mu država garantuje da je sposoban za posao za koji ga nije ni obučila ni pripremila, a onda će završiti na berzi rada, bez šansi da ikada zaista i dobije pečat u radnoj knjižici. Negde između, na troškove velike mature i priprema za prijemni za fakultet, otići će veći deo životne ušteđevine, a ono što ostane – iscuriće u tri rate za prvu godinu školarine.

Ekskurzije će preskočiti, osim ako ne padne neki kredit u banci – a, onda posle par godina studija, izdrkavanja profesora, kupljenih ocena, arogantnih analfabeta koji projektuju frustracije sa katedre, pedofilskih izliva matorih akademika, sledi potraga za poslom. Nekada je to bilo lako – otac ili majka bi potegli veze u društvenom preduzeću, ali gledaj čuda, od tih veza i samoupravljanja, postadoše ta preduzeća prvo malo nelikvidna, a onda i prošlost. I tako, umesto radnog vremena od 8 do 2 i 13. plate, dočekasmo lokot na kapiji, a privatnici baš i nisu voljni da na kadrovskoj listi imaju ljude bez znanja i radne navike (čitaj: diplomirane). Švercuju se po busu, cenjkaju sa taksistima, a oni srećniji imaju i neki raskantovani Yugo sa par kapi dragocene tekućine u rezervoaru: jedan kredit je uzet da bi provozali „vršnjaka“, a drugi da bi se otplatio prvi.

I, eto nama final picture: sa trideset godina, lošim muzičkim ukusom i nedostatkom životnog iskustva, još uvek žive kod roditelja i iskaju nedeljni džeparac, ili, u boljem slučaju, kasne dve kirije i pozajmljuju od komšija flašice mleka da prehrane dečicu, dok dane, sa istom tom fakultetskom diplomom, provode ribajući podove kineskih prodavnica ili sportskih kladionica. Ništa od sveta nisu videli, niti je svet video išta od njih, bez značajnih šansi da se to promeni, poseduju gomilu kviz znanja (i to delimično) i zero level praktičnog, a po svoj prilici, isti put čeka i njihovu decu i njihove unuke…

No, nije to bitno – bitno je da su živa, zdrava i nevina otpozadi. Zaštićena od lošeg uticaja. Sve ostalo će narod pozlatiti. Straight narod.

Beleška o autoru: Rođen 12.12.1988. Nekada bio dopisnik Blica, dok nije shvatio da su lični interesi ispred javnih, a politički dilovi imaju prioritet u odnosu na profesionalne izazove. Nekada bio član LDP-a, dok ono istorijsko “oko suštine nema kompromisa” nije doživelo transformaciju u “u kompromisu nema suštine”. Nekada se bavio sportskim novinarstvom, dok nije shvatio da će u ovom društvu “šeme” (ove domaće) uvek biti bitnije nego “mušeme” (evropske, šampionske). Nekada se ponosio što živi u srpskoj Atini, sve dok se ona nije potrudila da izgubi ono “atinsko”, a isforsira ono sirovo “srpsko”. Građanin Srbije. Kako stvari stoje, verovatno će uskoro moći da se kaže: “Nekada bio građanin Srbije”.

Peščanik.net, 11.10.2010.

LGBTQIA+