Kultni roman Vladimira Arsenijevića, U potpalublju, koji se prvi put pred čitaocima pojavio 1994. godine, sredinom novembra doživio je i svoje reizdanje. Naime, izdavačka kuća Booka odlučila je da ponovo objavi knjigu prevedenu na više od dvadeset jezika, za koju je Arsenijević, kao najmlađi pisac u njenoj istoriji, 1995. dobio Ninovu nagradu za roman godine.
U pogovoru reizdanja, beogradski novinar i književni kritičar, Teofil Paničić kaže:
“U potpalublju je knjiga o našim porodicama, o sipljivoj, neupadljivoj boleštini očinsko-sinovljevskih ili majčinsko-kćerinskih odnosa iza koje tek ponekad prošikne neka neuporediva nežnost. O uzvišenosti roditeljske ljubavi koja se tako neverovatno, zapanjujuće, posramljujuće lako pretvori u nešto što zaliči na posvemašnju hladnoću, onda kada treba izabrati, recimo, između sina i Države. A državu poštujemo jer je se bojimo, iz čega nekako ispada da sina ne poštujemo, jer ga se ne bojimo dovoljno, mada se bojimo za njega. I o tome govori Potpalublje, ali bez nadobudne gorčine, onako kako treba govoriti o stvarima koje su duboko u nama, s kojima ne umemo izaći na kraj jer smo tako slabi i jer tako ne znamo ništa”
A New York Times Book Review:
„U potpalublju je veoma ličan, dirljiv roman. Arsenijević je emotivno angažovani, ironični i elokventni svedok spektakla zemlje koja proždire sopstveno srce.”
Vladimir Arsenijević je rođen u Puli, 1965. godine. Osim U potpalublju, objavio je romane Anđela i Predator, ilustrovani roman Išmail, Meksiko – ratni dnevnik, kao i zbirku eseja Jugolaboratorija. Osnivač je regionalnog književnog festivala Krokodil.
„Nisam siguran da je pisac u stanju da objektivno sagleda ono što je nekada radio“ – objašnjava za Portal Analitika Vladimir Arsenijević. „Ali, kada sam nedavno, pripremajući reizdanje, ponovo pročitao roman U potpalublju, to mi se, na formalno-stilskom nivou, učinilo kao zbir preglomaznih rečenica smeštenih na malom prostoru; danas bih, siguran sam, neke stvari drugačije napisao. Istovremeno, na nivou radnje, to ima smisla, bez obzira na činjenicu da mi se na pojedinim mestima uvek stegne grlo…
Zbog čega?
Možda i zbog toga što nemam osećaj da je zauvek prošlo ono što se događalo devedesetih; nažalost, sve se na neki način nastavlja, vuče… Nećete verovati, ali i danas, kada bilo šta iz tog vremena slučajno vidim, čujem ili pročitam, osetim istu vrstu gađenja; sve je odvratno: frizure, garderoba, boje… Da ne govorimo o slikama srušenog Vukovara ili zapaljenog Dubrovnika…
Ima li nešto čega se rado sjetite?
Na 9. mart 1991. sam, recimo, dugo bio veoma ponosan. Verovao sam da se taj protest vidljivo razlikuje od svih ostalih, da se na isti način razlikuju i ljudi koji su tih dana demonstrirali… Ali, nedavno sam na televiziji video snimak 9. marta i bio zapanjen: sve dok kod Terazijske česme nisam ulovio Žarka Jokanovića, nisam razumeo da li je okupljeni svet za ili protiv Slobodana Miloševića. Čoveče, ko su ti ljudi, pitao sam se…
Ali, šta vas je toliko iznenadilo?
Način na koji su godine izbrisale razliku. Iz današnje perspektive, sve to deluje isto: tamno, mračno, sumorno… I besmisleno.
Budući zaposlen kao turistički vodič, tih sam godina često putovao u Grčku, ulećući na taj način u specifičnu vrstu šizofrenije: iz ludila u kome sam živeo, na kratko bih se izmestio u normalni svet gde ljudi nisu ratovali, gde se nisu ubijali, palili jedni drugima gradove; umesto toga, sedeli su na plažama, sunčali se i brinuli da li će večerati škampe ili ribu. Grčka perspektiva mi je pomogla da sagledam svu dubinu propasti društva iz koga sam dolazio.
Te 1990, rodio se moj sin Filip. Sećam se da sam, gledajući svoje tek rođeno dete, bio strahovito tužan: bilo mi ga je žao, jer je odmah uleteo u svet ratova, sukoba, poziva za mobilizaciju… Te godine je ceo Beograd bežao od vojske…
I sami ste bježali?
Imao sam sreću da sam, na neki način, od JNA bio zaboravljen. Naime, budući da sam još sredinom osamdesetih otišao u London – gde sam nekoliko godina i živeo – u vojnom odseku sam zaveden kao – odsutan. Naravno, kada sam se 1989. vratio u Beograd, na pamet mi nije padalo da o tome obaveštavam onakvu JNA. Uostalom, ta mobilizacija se na mene nije ni odnosila.
I, kada već pričamo o tome, moram da kažem da je reč o možda najneuspešnijoj mobilizaciji u istoriji: u Srbiji, pozivu se odazvalo svega 17 posto; u Beogradu – 7 procenata.
Da, ali tu postoji jedan ozbiljan problem: za Miloševića, koji je još na Gazimestanu jasno izložio svoj ratni plan, na izborima 1991. glasalo je gotovo 70 posto građana; gdje su ti ljudi odjednom nestali?! Izvinite, ne možete glasati za rat, a onda bježati od mobilizacije! Stojan Cerović je tu vrstu ljudi – odnosilo se, prije svih, na „nacionalne bubnjare“, akademike, pisce, intelektualce – nazvao dobrovoljnim davaocima tuđe krvi.
Da, u pravu ste. Verujem da je u pitanju tipični šumadijski rezon: sve se događa između naša dva brda; ostalo, mesta gde nismo bili, jednostavno ne postoje; nije nas briga! Drugim rečima, bojim se da motiv odbijanja poziva na mobilizaciju nije bio saosećanje sa patnjom drugoga, nepristajanje da učestvujete u rušenju nečije kuće, nečijeg života; motiv je – neka neko drugi vodi naše bitke, neka drugi gine…
Naravno, postojao je i drugačiji rezon: kao i mnogi mladi ljudi tih godina, u rat sam odbijao da odem iz, uslovno rečeno – kukavičluka; naprosto, nisam želeo da prihvatim tumačenje po kome se hrabrost pokazuje na način što ćete biti saučesnik u takvim svinjarijama.
Kako je vaš otac, oficir JNA, gledao na vaš „kukavičluk“?
Otac je bio normalan čovek, Jugosloven; razumeo je zašto neću da ratujem. Odoleo je Miloševićevom ideološkom ispiranju mozga; naprosto, nije bio ratnik te ideologije. Slično je bilo i sa majkom.
Ipak, naročito u početku, ni moja porodica nije bila lišena onih čuvenih svađa između roditelja i dece; jedna od prvih i najžešćih, dogodila se upravo povodom 9. marta. Roditelji su živeli na Dedinju, odmah pored kasarne Maršal Tito; tamo sam proveo detinjstvo. Filipov prvi rođendan, 10. marta 1991, slavili smo kod njih u stanu. U jednom trenutku, pogledavši slučajno kroz prozor, ugledao sam tenkove koji kreću ka centru Beograda. U kasarni su sva svetla, svi reflektori bili upaljeni, pa se taj stravični niz, spreman da „reaguje“ na okupljene studente i građane, veoma dobro video. E, tada je izbila neverovatna svađa između mene i mog ujaka, tokom koje je, u jednom trenutku, ujak gotovo nasrnuo na mene. Srećom, zaustavljeni smo na vreme.
Ali, nije zaustavljen taj „stravičan niz“: šest mjeseci kasnije – Vukovar. Zaista, postoji li u istoriji vojska koja je pobila toliko svog, jugoslovenskog naroda?
Reći ću vam: kao i u mnogim kućama u bivšoj Jugoslaviji, i u mojoj ste kući mogli da nađete knjigu o Jasenovcu. Gledao sam te strašne prizore, među kojima je možda najupečatljiviji bila fotografija na kojoj čuvarka u ženskom logoru u ruci drži odrubljenu glavu neke logorašice. Pitao sam se – kako je moguće da postoje takvi ljudi. Ko je ta žena? Šta se to dogodi sa čovekom?! Kako dospe dotle?! I, kada je krenulo razaranje Vukovara, tenkovi, cveće kojim su ih zasipali ljudi na Novom Beogradu, odjednom sam je se setio; bilo je, mislio sam, veoma moguće da sam se i sam negde, u nekom beogradskom tramvaju, u gužvi, slučajno leđima dodirivao sa nekim zlikovcem koji je, baš kao i ta čuvarka jasenovačkog logora, neposredno pre toga u rukama držao nečiju posečenu glavu, koji je razorio nečiji dom… I ja sam, možda, pored takvog monstruma stajao…
I, jeste li ikada uspjeli da odgovorite na to teško pitanje: šta se dogodi sa čovjekom?
Mislim da su neki ljudi, naprosto, rođeni kao predatori i, kada ih stavite u određene okolnosti, u njima se probudi ubilački instinkt; nešto monstruozno. Isto tako, postoje njihovi zagriženi podržavaoci; to su oni koji izlaze na ulice i na tenkove – koji će srušiti nečiji grad i kuću – bacaju cveće. Nedavno sam ponovo gledao film Janka Baljka o Vukovaru. Znam da je teško suditi o ljudima koji su prošli kroz nešto kroz šta vi niste, ali, slika te „pobedničke“ vojske, tog raspalog kontigenta ludaka, pijanaca, baraba i ubica… Izvinite, nijedna vojska ne svetu ne izgleda tako… Nemoguće je da takvi ljudi, takva vojska vodi pošten rat… Ako je „pošteni“ rat uopšte moguć.
U Baljkovom filmu imate i malu, nisku ženu bez vrata koja, ne samo što toj pijanoj rulji denuncira svoje dojučerašnje komšije Hrvate, nego i druge histerično podstiče da čine isto… Eto, ta scena me uvek izvede iz takta.
Nažalost, ovde je sramotno malo ljudi pokazalo minimalni otpor razaranju i Vukovara i Sarajeva…
I Dubrovnika! Ali, kada već pominjete Sarajevo, u svijetlu četvorogodišnjeg „raspamećivanja“ tog grada, kako vam izgleda naše neprestano kukanje o tih 78 dana NATO intervencije na SRJ? Zar, u tom kontekstu, ne zvuči bestidno?!
Ko je odgovoran za „raspamećivanje“ Sarajeva? Pa, mi; ako hoćete, u krajnjem smislu, čak i nas dvoje – vi i ja! Jer, Sarajevo smo bombardovali i bratski i emotivno. S obzirom na to da i danas tako strasno mrzimo i NATO i SAD, izvinite, šta bi onda Sarajlije trebalo da osećaju prema nama?! I, da li osećaju? Da li neko od njih o tome govori? Pa, ne govori… A mi i dalje kukamo o 78 dana! I, naravno, uz to se uvek pozivajući na „našu malu Milicu“. Ispada da ni jedna žrtva u svetu nije vredna koliko život te devojčice. Da ne bude zabune: ovo govorim u kontekstu sramnog razmahivanja žrtvom, koje, osim političke zloupotrebe, nema ama baš nikakve veze sa empatijom u odnosu na stradanje tog jadnog deteta. E, to je odvratno! Bojim se da smo se ozbiljno prozlili, da smo postali tvrdi, sebični i okoreli. I, ako smo ikada bili nepodnošljivi za celokupno okruženje – a bili smo – sada smo, mislim, najnepodnošljiviji.
Koliko znam, pred sam kraj te famozne NATO intervencije na SRJ, kao stipendista Međunarodnog parlamenta pisaca, u maju 1999, otišli ste u Meksiko…
Tako je nastao moj Meksiko – ratni dnevnik.
U Meksiku sam upoznao albanskog pisca sa Kosova, Dževdeta Bajraja, koji je, kao i ja, bio stipendista Međunarodnog parlamenta pisaca. Kada je počeo rat, Dževdetu se najpre izgubio svaki trag; onda je viđen u Orahovcu, tamo uhapšen, deportovan i, našavši nekim čudom svoju porodicu – suprugu i dva sina – nekako je stigao u Meksiko. Nikada neću zaboraviti tu scenu: četvoro njih sa dve plastične kese u koje je stala njihova celokupna imovina, ceo život. Do tada sam mislio kako je najstrašnija stvar na svetu pod NATO bombama sedeti u Beogradu. Ali, ubrzo sam zanemeo slušajući o tome kako se čovek oseća kada vidi da mu nekadašnje komšije – organizovani kao trojke – odjednom upadaju u kuću, kako ostaje bez svojih bližnjih, bez imovine… Vjolca, Dževdetova supruga, mirno je pričala o načinu na koji je likvidirana polovina muškaraca iz njene familije, o tome kako je u Beloj Crkvi, odakle je dolazila, izvršen stravičan masakr u kome su pobijeni svi muškarci albanske nacionalnosti, a selo bukvalno sravnjeno sa zemljom…
Neverovatno! A razgovor je, sećam se, počeo tako neobavezno – gde je ko od nas bio, kako smo stigli…
Jeste li nešto rekli? Kako ste reagovali?
Ovo će verovatno zvučati strahovito patetično, ali, zaista su mi pošle suze; rekao sam – izvinite… Nisam znao šta drugo da kažem. Želeo sam da ih zagrlim, ali, budući uplašen da će taj gest u tom trenutku delovati neprikladno, nekako preterano, odlučio sam da ćutim. Bilo me je sramota. Još i više zbog toga što u Vjolcinom glasu, niti jednog momenta, nisam osetio da za stradanje svoje porodice, svojih sunarodnika, na bilo koji način okrivljuje mene, moju decu…
A naša su se deca družila; ti mali Albanci i Srbi, komunicirajući jezikom svojih tela, lako su se razumeli; srećom, još uvek im niko nije bio objasnio da u ovoj zemlji postoji nešto što ih tako strašno razlikuje – njihovo srpstvo i albanstvo; oni za to nisu marili. Kao ni mi, njihovi roditelji.
Dževdet, Vjolca i njihova dva sina – Jorik i Gent – i danas žive u Meksiku. Moji su doživotni prijatelji.
Razgovaramo uglavnom o prošlosti…
I o sadašnjosti… Malo šta se, verujte, ovde promenilo… Naročito kada govorimo o odnosu prema Albancima: naprosto, uvek su doživljavani kao osetljiva tačka u našem shvatanju realnosti. Nedavno sam pisao o načinu na koji su Srbi tretirali Albance; taj se odnos menjao. Nažalost, na gore: od Titove smrti, slika se neprestano zaoštravala, pa ste mogli da pratite kako je nekadašnji benigni čiča-Toma – reč je o namernoj aluziji – vremenom postajao Šiptar, taj strašni demon u očima većinskog Srbina…
Da, pade mi na pamet: možete li, u svijetlu aktuelne borbe za Kosovo, zamisliti situaciju u kojoj bi kosovski Albanac postao predsjednik Srbije? O tome je, sjećate se, govorio i Zoran Đinđić.
Ne, ne mogu ni da zamislim… Zašto? Zato što se prema Albancima ovde i dalje pokazuje prezrivi rasizam i bilo bi potrebno najmanje hiljadu godina da neko skupi hrabrost i tako nešto predloži. Taj stav u Srbiji je toliko utaban, toliko utemeljen… Nažalost, odlučni smo u mržnji prema svojim neposrednim susedima i teško da će se, u tom smislu, uskoro bilo šta promeniti.
Zbilja, od te 1994, kada ste napisali roman U potpalublju, ili od 1991, koju, zapravo, i opisujete, da li se ovdje nešto značajno promijenilo? Gdje je Srbija?
I danas je zaglavljena, s tim što je realnost, u odnosu na pre dvadesetak godina, drugačija: nema rata, mobilizacija, galopirajuće inflacije… Osim toga, i sami smo se promenili. Pre dvadest godina, bili smo mladi, mogli odavde i da odemo; sopstvene zablude koristili smo kako bismo pobegli od stvarnosti… Pa, setite se šta smo mislili, koliko smo verovali u opoziciju. Danas je ciničnije vreme; zreliji smo, teško nas je prevariti. Možda najgore od svega je to što u Srbiji više ne postoje tako oštre podele; otprilike, svi su ista govna i jedina razlika je u tome što imate govna koja bi se i danas uhvatila oružja i ona koja to ne bi. U sve to smo i sami ulagali.
Je li vam danas žao zbog toga? U jednom tekstu ste, opisujući stvarnost u kojoj živimo, uoptrebili sintagmu: ljigava normalnost…
Živimo u ljigavoj normalnosti u kojoj su dozvoljene sve vrste transfera i zakulisnih dogovora. I to je manje-više svima nama jasno. Konačno smo shvatili da je politička klasa sebi dovoljna: svakom naprednjaku je potreban njegov demokrata i obrnuto; demokrati ldp-ovac, a svima njima zajedno, građani su potrebni samo parcijalno – za manipulaciju i glasanje. Ali, drago mi je da smo se najzad oslobodili onih budalastih iluzija: kao, ima razlike. Nema! I strašno je to što znamo svaku i najbedniju budalu među političarima, što pamtimo svaku njihovu glupost, svaku izjavu… Ovde umre Rade Konstantinović i – ništa; a Velja Ilić ili Mrkonjić nešto lupe i cela Srbija pet dana rezonira. Reč je o izobličenom pogledu na svet koji je posledica naše duboke skrajnutosti i pomerenosti u odnosu na centar. Zbog toga realnost vidimo iskrivljeno, iz nekog svog bizarnog ugla. I to je osnovni problem. Zato se sve tako sporo menja. Zato, uprkos godinama, nismo odmakli mnogo dalje od – potpalublja.
Analitika, 28.11.2011.
Peščanik.net, 28.11.2011.