Mislim samo na najjednostavniji oblik, koji koliko-toliko svi građani danas razumeju, a to je parlamentarna demokratija: to je demokratija sa velikim problemima, kao što su predstavljanje potreba i misli drugoga, podnošljiv javni nastup, osnovno građansko poštenje, profesionalnost, odgovornost – da ne dužimo previše. Ukratko, bar ono što vidimo da očito nedostaje. Sa druge strane, upravo taj minimum parlamentarne demokratije, sa svim ugrađenim greškama i nevoljama koje izaziva, bio nam je predstavljen kao demokratija sama, i u doba kada se socijalizam raspadao, i u doba  kada smo dostinguća demokratije morali prikazati u zahtevanim oblicima EZ. Posle više od dvadeset godina ispitivanja mogućnosti tako shvaćene demokratije, većini građana više nije do nje, i spremni su koliko da padnu u pasivnost zbog nezadovoljstva izazvanog prepoznavanjem mehanizma, ili u zamku neke vrišteće providne laži. Verovatno većina građana još nije spremna da prihvati svoju beznačajnost u sistemu odlučivanja kao božje pravilo i da razume čežnju za demokratijom, pravdom odnosno jednakošću kao smrtni greh, kako već nude uslužni serviseri za ukidanje demokratije. No većina je naprosto dovoljno dobro obaveštena o tome da većina pripadnika klase eksploatatora i voditelja ima psihološki profil koji stručnjaci određuju kao sociopatski. U mnogim razvijenim zemljama, posebno u SAD, ta vrsta znanja je postala opšta, zahvaljujući prodornosti popularne kulture i medija: ako izuzmemo fantazmatične likove serijskih ubica-sociopata sa ekrana, takvo znanje može da pomogne da u svakodnevici prepoznamo običnog sociopatu, kako u kući tako i na istaknutim položajima. Ovi drugi škode daleko većem broju drugih ljudi.

Ne bi bilo pogrešno reći da su unutarnji problemi minimalne parlamentarne demokratije otvorili prostor za postupke i mehanizme čiji upravnici misle da je i ta minimalna demokratija previše. Za svakoga ko o demokratiji razmišlja pre svega u okviru svakodnevnog nerviranja, pitanje je da li se uopšte vredi zalagati i boriti za takvu demokratiju sredstvima koje ona zahteva, dakle u okviru stranaka. Neposredna demokratija postoji danas u raznim oblicima, od tradicionalne u malim grupama (afrički primeri), do one zasnovane na spoju novih elektronskih medija i njihove dostupnosti (gradski primeri Njuark i San Fransisko u SAD). Njena efikasnost je najčešće relativizovana. Ali postoji, kao što postoji i obavezno glasanje. Mogućne kombinacije prvog, drugog i trećeg bi mogle dovesti demokratiju u EZ na neki drugi nivo. Sa druge strane, EZ bez većih unutarnjih dilema (znak sociopatije?) danas zamenjuje vlade bez izbora: možda su motivi dobri, ali objašnjenja sigurno nisu. Zamene vlada iznutra nisu neuobičajene u parlamentarnoj demokratiji, ali to bi moglo postati čest i zloupotrebljen postupak, posebno ako se bude objašnjavao – štednjom. Izbori su skupi… Uz to, mediji, posebno oni bez duge i slavne tradicije slobodnog izražavanja, pa i državne institucije, podmeću narodu lažnu sliku demokratije kao “uravnoteženosti”: pozivaju se znani ekstremisti, rasisti i borci protiv ljudskih prava na rasprave, čak i na skupštinsku raspravu (upravo to se desilo u slovenačkom parlamentu). U medijskim priredbama, posebno tzv. javnim raspravama, to obično znači da je većina budala među učesnicima neizbežna. Drugim rečima, malo pameti i uvek jako malo žena, a rezultat je jasan: gledaoci konačno poveruju da ne postoje pametne žene.

Ako se svi ovakvi procesi nastave, može se zamisliti sistem u kojem neće biti potrebni skupi izbori, pa ni referendumi, u kojem će se mrvice lokalnog odlučivanja deliti građanima preko interneta, i u kojem će mediji podupirati stalni lažni izbor između uglavnom besmislenih mogućnosti. Pokušaću da ga ne zamislim ni u modelu austrougarske uprave, ni u modelu međuratne parlamentarne diktature, ni u modelu samoupravne ideo-birokratije – dakle u najbližim naracijama kolektivnog sećanja. Zamisliću ga u okvirima EZ i njenog birokratskog stila – jer model još nije uspešno pročitan, ako uopšte postoji. Vlade dakle postavlja uravnoteženo reprezentativan evropski parlament, sveden na predstavnike-službenike, koji se ne moraju sastajati, sem u kantini. Organi EZ određuju zemljama budžet, potrošnju i ono što je ostalo od vođenja politike. U boljem slučaju, EZ uvodi neku vrstu uravnilovke ličnih prihoda i obuzdava neoliberalno ludilo, što omogućava neko uređivanje socijalnog statusa građana. To naravno podrazumeva još oštriju kontrolu useljavanja: EZ postepeno postaje pretežno bela, stara, bolesna i neproizvodna, što se dodatno uređuje smanjenjem zdravstvene brige. EZ može odlučiti da tako smanji broj stanovnika, a može i da poboljša brigu za starije selektivnim uvozom radne snage. Za velike poslove u infrastrukturi, EZ uvozi gostujuće radnike i po završenom poslu ih transportuje nazad u domovine. Saobraćaj postaje ukslađeniji i redovniji, železnica i autobusi konačno razumno pokrivaju evropsku teritoriju. Javni sektor cveta i postepeno izbacuje privatni. Profesije koje zahtevaju fizičku spremnost i pokretljivost se gube – piloti, vozači, ratari i slično, i postepeno se zamenjuju strancima koji se za profesije moraju obrazovati u EZ: tu je velika niša za naseljavanje. EZ i dalje proizvodi više hrane nego što je potrebno temeljno promenjenoj strukturi stanovništva, pa može da prodaje izvan EZ, a da stanovništvu unutar zajednice očuva kupovnu moć i još nešto radnih mesta za mlade. U takvoj stabilnosti, evropske usluge postaju glavna snaga društva, a pristup sredstvima nije ograničen konkursima, nego su smanjeni fondovi unapred podeljeni. Svakodnevica je uređena, zavisna od birokratije na svakom nivou. Zabava je pod nadzorom, crkve su odsustvom politike smirene, umerenost je osnovni zahtev. Zajednici ostaje dovoljno novca da pojača sve mehanizme kontrole, kako policijsko-žandarske tako i elektronske. Za čuvare reda se takođe mogu angažovati gostujući radnici, kojima posvećenost i disciplina mogu omogućiti duže angažovanje. Na kraju, ne bi bilo nelogično da se radi privrženosti širokih masa i simboličke stabilizacije utvrde neki prestoli, ili ustoliči jedan ili par evropskih vladara. Obrazovanje, nauka i kultura, sa malo discipline i pažnje, uspešno opstaju, bez brige za preživljavanje. To nije svet koji ugađa mladima, niti mladost proglašava privilegovanim stanjem: naprotiv, mladi su dobro pokriveni osnovnim obrazovanjem, rano opredeljeni za teške poslove, sa znatno smanjenim slobodnim vremenom i ograničenim pristupom zabavi: moraju se planirati pokorni građani za blisku budućnost, kada današnji starci odumru kao brojno važan deo stanovništva.

Koliko bi se ljudi danas odreklo parlamentarne demokratije za prosvećeni birokratski apsolutizam? Moja cinična procena je oko 80% ili više. Većina građana, dobrim delom i zbog popularne kulture, vidi budućnost kao postapokaliptični užas. Druga, uređena i disciplinovana vizija sveta bi odmah imala mnogo pristalica, za koje su reči “red i mir” magične. Za tu većinu je pitanje slobode apstraktno, od neoliberalnog bahatog razmahivanja pa sve do umetničke slobode. A po tome kolikom brzinom čitanje, kada je omogućeno, donosi novu revoluciju, ne bismo se morali mnogo brinuti. Možda bi, naprosto, dvadesetak godina bez nepotrebnih i drskih laži već bilo lekovito.

Peščanik.net, 05.04.2013.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)