Zlatni 19. vek

Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Nasuprot „izgubljenom“ 20. veku, 19. se sve češće predstavlja kao nekakvo „zlatno doba“ Srbije. Takvo mišljenje vlada u široj javnosti, ali je naravno poteklo iz intelektualnih krugova. Ili, što bio rekla Latinka Perović, iz „dominantne elite“. Kao primer takvog shvatanja može se navesti i članak Gorana Nikolića u „Nedeljniku“ (25.1.2018). Tu se knez Miloš proglašava „najvećim državnikom Srbije svih vremena“, a 19. stoleće razdobljem u kojem je Srbija ostvarila „snažan ekonomski razvoj, baziran na poljoprivredi, čija je glavna pozitivna posledica eksplozivan rast populacije, dok je rast opismenjavanja, odnosno sve veća socijalna i politička emancipacija i pored uglavnom apsolutističkih vladara, bila nesporna“.

Bez namere da se ulazi u raspravu o tome da li je Miloš Obrenović zaslužio titulu kojom ga je odlikovao Nikolić, čini se da nije zgoreg ukazati na neke druge, sa aspekta dugoročnog razvoja zemlje, možda i važnije karakteristike toga doba. Odličan „materijal“ za to daje nedavno objavljena knjiga Vladimira Jovanovića, Aleksandre Vuletić i Momira Samardžića „Naličja modernizacije“ u čijem podnaslovu stoji: „Srpska država i društvo u vreme sticanja nezavisnosti“. To je, dakle, razdoblje koje obuhvata pet centralnih decenija 19. veka, to jest između 1829. kada (prvim) sultanovim hatišerifom Srbija dobija „unutrašnju autonomiju“ i 1878. godine kada na Berlinskom kongresu stiče punu samostalnost.

Najpre, mada možda najmanje važno, nije baš sigurno da je razvoj poljoprivrede doveo do „eksplozivnog rasta stanovništva“, kao što tvrdi Nikolić. Na osnovu onoga što piše Aleksandra Vuletić, koja je autor poglavlja posvećenog demografskim promenama, pre će biti da je obrnuto. Naime, jeste da se „zahvaljujući prirodnom i mehaničkom priraštaju stanovništva“, kako kaže Vuletić, „gustina naseljenosti Srbije, od vremena sticanja autonomije do vremena sticanja nezavisnosti, udvostručila“, ali to nije bio rezultat unapređenja poljoprivredne proizvodnje. Naprotiv, po mišljenju ove istoričarke, „demografski pritisak je uticao na promene u dominantnom načinu poljoprivrednog privređivanja, odnosno na dinamizaciju razvoja zemljoradnje koja, nauštrb stočarstvu, postaje dominantna grana privrede“. Kada je, međutim, reč o stanovništvu i razvoju, ključno je, čini se, jedno drugo zapažanje Aleksandre Vuletić. Visok mortalitet i, kao „odgovor“ na to, visok natalitet, imali su za posledicu – kratak životni vek. To jest, „kratak i ubrzan životni ciklus – pojedinca, porodice i društva u celini“, kako to kaže Vuletić. A takvi „demografski okviri presudno su uticali i na definisanje motiva delovanja i životnih prioriteta svakog pojedinca: kratak životni vek i nesigurnost preživljavanja nepovoljno su se odražavali na njegovu motivaciju za dugoročno planiranje, investiranje u obrazovanje, promenu i unapređenje poslovnih aktivnosti“.

To je, pak, za posledicu imalo da poljoprivreda, ako je i uspela da obezbedi hranu za povećano stanovništvo, ne uznapreduje dalje od toga. „Demografski pritisak nije se pokazao kao dovoljno snažan katalizator promena, vodeći tek ka povećanju proizvodnje hrane, ali ne usavršavanjem postojećih agrarnih tehnika, već povećanjem obradivih površina… U vreme kada Evropa počinje da primenjuje veštačko đubrivo, srpski seljak ne prikuplja ni organsko, jer je stajski uzgoj stoke tek u začecima“, ističe Momir Samardžić, koji se u knjizi bavi poljoprivredom 19. veka.

„S posedom od kojeg nisu mogli ni da žive ni da umru, nepismeni i bez obrazovanja koje bi ih na to podstaklo, seljaci nisu bili zainteresovani za ulaganja u razvoj poljoprivrede. U suštini, stvarnost srpskog sela bila je poražavajuća“, konstatuje Samardžić.

Još više, međutim, poražava saznanje da je takvom stanju znatno doprinela tadašnja država. „Ključnu ulogu u kontinuitetu egzistencijalne seljačke ekonomije odigrala je država, jer je od 30-ih godina 19. do 20-ih godina 20. veka zakonski štitila sitan seljački posed koji je bio dominantan u Srbiji. Razlozi su bili prevashodno politički – s jedne strane seljaštvo je imalo značajnu ulogu, jer su njegovi predstavnici činili najveći broj poslanika u Narodnoj skupštini, dok je s druge strane seljačka vojska bila ta koja je trebalo da vodi ratove protiv Osmanskog carstva“, kaže Samaržić. I zaključuje: „Posledice su bile sve intenzivnije usitnjavanje zemljišnog poseda i vezivanje seljaka za nerentabilan posed, kao i usporavanje koncentracije poseda u rukama srednjih i krupnih posednika kao jedan od puteva agrotehničkog unapređenja njegove obrade… Istovremeno, to je doprinelo konzerviranju postojeće društvene strukture, slabljenju pritiska robno-novčane privrede na seljačku ekonomiju i onemogućilo brži razvoj poljoprivrede“.

Nije, nažalost, uticaj tadašnje srpske države bio negativan samo na ovom polju. Paradoksalno, ali demokratizacija, tj. povećana uloga političkih stranaka u društvenom životu, nije donela očekivane rezultate. Naime, kako piše Vladimir Jovanović, „snažan uticaj stranačkih elita je… učinio državni aparat disfunkcionalnim, ako ne i štetnim po dugoročne interese prosečnog građanina“. I još: „Funkcionalizacija policijskog aparata kontrole i prinude od strane partijskih elita… ograničila je mogućnost unutrašnjih reformi… Policija se bez ustezanja mešala u izborni proces i onemogućavala izbore kandidata opozicije. Ako bi primetili da opozicioni kandidat ima veće šanse, primenjivane su mere koje su vodile ka izboru vladinog favorita po svaku cenu. U varošima, kao najrizičnijim izbornim mestima, organizovano je masovno izlaženje na izbore opštinskih čistača, noćnih čuvara, primenjivano je duplo glasanje itd, rešavajući izbore u poslednji tren u korist vladinog kandidata“ (svaka sličnost sa današnjim vremenom je naravno slučajna). Posebno je zanimljiva sudbina stare narodne institucije, seoskog starešine, kmeta. „Od uvaženog starešine“, piše Jovanović, „kmet postaje partijski aparatčik, koji zavisi od milosti iz Beograda. Od 1876. o imenovanju kmeta u najudaljenijem seocetu odluke se donose u samom vrhu stranaka na vlasti, često po beogradskim kafanama“.

Dakle, „duboko umešani u dnevnu politiku, ne samo policija, već i celokupni aparat državne uprave nisu bili u stanju da se posvete drugim segmentima razvoja države i društva, od socijalnog staranja i zdravstvene politike do dinamizacije poljoprivrednog sektora kao pretpostavke ubrzanog privrednog razvoja“, ističe Vladimir Ivanović.

Sve u svemu, kako na kraju zaključuju autori ove zanimljive i značajne knjige: „Srpska politička i privredna elita nije uspela da obezbedi razvoj institucija koje će garantovati dugoročni privredni razvoj. U savremenoj evropskoj ekonomskoj istoriografiji, mereno modernizacijskim parametrima, specifičan put… Srbije u 19. veku… ocenjen je kao potpuni ćorsokak“.

Peščanik.net, 10.02.2018.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)