Žled je sjajna slovenačka reč: označava zaleđenu kišu, sa ili bez snega, koja zaledi drveće, betonske stubove, automobile tako da se spolja ne prepoznaju. Drveće se lomi, pucaju žice, nestaje struje. Prekidaju se ključne komunikacije, putevi obrubljeni drvećem su zatvoreni, život pod žledom se polako gasi. Trenutno je dobar deo Slovenije pod žledom, desetine hiljada domaćinstava bez struje i vode. Rekonstrukcija partizanskog prelaska Soče 1944, simbolički tako važnog, nije uspela zbog ledene kiše, jer komandanti nisu hteli da izlažu vojnike opasnosti: sećanje na akciju “Ništa nas ne može iznenaditi” odgođenu zbog kiše, razveseliće mnoge starije.
Žled je pre svega dobra slika, i to za mnogo stvari. Bojim se da će se spisak nastavljati sve dok nam se ne odlede kola – trenutno se ne mogu pročitati tablice. Primera radi, sasvim žledsko je ono pitanje koje celokupnom svetskom pokretu otpora sa leve strane postavlja globalni prorok sa predviđenim nelagodnim odgovorom – vi zapravo ne znate šta hoćete. Nije manje žledski ni zaključak istog autora da Mandela ne bi bio heroj da je uspeo: ergo, nije uspeo, a i umro je. Glave (gluplje) kojima je taj žled namenjem reaguju jednako – levi pokreti sebe optužuju da nemaju smisla, slovenačka novinarka naprosto zaključi “Mandela nije uspeo!” Uz to ide i žledsko umiljavanje članici Pussy Riot pomoću privilegovane pošte: no, kako ima kozmičke ironije – čak i u obliku ugroženih olimpijskih igara – devojke su izašle, žled se istopio. Autora su doduše verbalno isprašili u Grčkoj, gde je cvetanje svih, i najluđih levica, osnova za nezamrzavanje. Žled kao figura ne može biti ni svemoguć ni trajan.
Kad levi pokreti priznaju da ne znaju šta hoće, otvoreno je polje uspešnog političkog i aktivističkog razmišljanja, koje može da smiri i u velikoj meri ispraznu terminološku raspravu oko “liberalnog” (šta god to bilo). Ta je rasprava naime toliko opterećena naslagama značenja, da pre utvrđivanja jasne semantičke istorije porodice termina ne treba ni počinjati – utoliko više što ne vodi ka nekakvom blistavom prodoru misli. Prvo, priznanje da se ne zna šta se hoće, baš kao i davne 1968, daje savršeno jasan i često zapleten i kompleksan odgovor šta se sve neće. Za početak, više nego dovoljno, ponekad i za ceo politički program. Dobar primer je upravo Mandela: tačno je postavio cilj u onome što on i veći deo stanovnika sa nejasnim teritorijalnim i građanskim određenjima (pravima i dužnostima) nije hteo. Kada se konačno videlo da će taj društveni, politički i ideološki “višak”, aparthejd, biti uklonjen, Mandela je u pobedničku grupu pozvao i sve koji bi inače bili poraženi. Takav politički gest bi možda spasao Jugoslaviju, pa nije… Za druge, manje slavne i pretežno čudačke leve pokrete, priznanje da ne znaju šta zapravo hoće je ključno da se opredeli prva linija delovanja. Nazovimo je minimalizmom: ako su ciljevi sasvim konkretni, lokalni, možda kratkotrajni, ali pomažu da članovi pokreta definišu i prihvate sebe i druge u organizaciji, minimalizam se polako potire. No veoma je dobro da ostane kao instrument kalibriranja razumnosti. Proces je riskantan, često je do iscrpljivanja dovodio delom ili sasvim feministički opredeljene pokrete, ali se istovremeno pokazao kao jedan od najuspešnijih za koherentnost grupe i zamenu generacija. Priznanje da se ne zna šta se zapravo hoće je istorijski, etički i politički ključan preduslov dobrog delovanja nekog pokreta, ne samo levog. Gotovo je sigurno, iz istih razloga, da se treba stalno bojati upravo pokreta koji tačno znaju šta hoće, jer su obično moćniji, politički uspešniji i daleko najopasniji. Kada se stvari, bez obzira na razmatranje ciljeva raznih pokreta, budu urušavale u opštem socijalnom haosu, upravo će ti pokreti biti – bar na početku – najuspešniji, jer su im ciljevi obogaćeni oružjem i zubima. Još veći problem je što se pitanje uporno postavlja pogrešnoj populaciji, ne bi li se ona još više kulpabilizovala i samooptuživala – jer to je inače njena važna karakteristika. Primera radi, nijedan antifašistički ili oslobodilački pokret u nedavnoj prošlosti ne bi mogao ni približno dobro da odgovori na pitanje o tome zna li šta hoće: srećom, na tome pitanju i nisu gubili vreme.
Pitanje o jasnim ciljevima sadrži podmuklu semantičku zamku, koja pali maštu mnogih politički drčnih u pokretima: šta ćete kad zauzmete vlast. “Zauzimanje” bez podele ne može biti realan politički cilj; zauzimanje samo uopšte ne može biti cilj; nezauzimanje sa promenom je realan politički cilj o kojem je itekako vredno raspravljati. “Vlast” bi bila vredna raspravljanja, koje se nikako ne može izvoditi zajedno sa bilo kojom dozom “zauzimanja”. Proizvod pitanja o ciljevima je dakle u celini i samo žled.
Peščanik.net, 03.02.2014.
The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Author: Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
