Zapis ovaj nema veze s Dostojevskim i slavnim mu romanom – mi samo nastavljamo naš traktat o hrišćanskoj ljubavi koja je dar neba.

Najnovije vesti o preosvećenom V. Kačavendi nisu dobre, jer je on penzionisan a nije lišen vladičanskog čina i zvanja, već će biti zatočen u manastiru Šišatovac na Fruškoj gori. Navodno je vladika počinio mnogo toga što Crkva ne prihvata, urušio je učenje Crkve i SPC, a sve je više vesti da je vladika i “gej”. Mi u to nećemo ulaziti dok se ne dokaže, ali su neke napomene važne svima – jednako vernicima kao i laicima – i tiču se onog i u Crkvi i u državi. Vladika, dakle, ostaje episkop i može da ispoveda redovno svoje sveštenstvo, da podeljuje oproštaj i tajne koje Crkva podeljuje za duhovno i svako zdravlje ljudi. Sve se vrti kao afera, a mi hoćemo neke stvari da raščistimo i poći ćemo redom.

Sinod SPC ćuti. Da ponovimo – i pedofilija i homoseksualnost su po učenju Crkve ne samo greh, nego i zločin – bukvalno tako – koji se poredi s onim što je počinjeno u Sodomi i Gomori. To je stav Crkve i učeni teolog Amfilohije je to stručno obrazložio – i uzburkao javnost do uličnih protesta i nemira i parade nasilja. Međutim, na građansko-pravnom području, stvari ne stoje tako. I tu je pedofilija greh koji se kažnjava, ali kada je reč o gej populaciji, to se ne smatra krivičnim delom i slobodno se manifestuje. Dakle, vladika Kačavenda je kriv – ako je sve tačno – samo pred Crkvom, ali ne i pred državnim sudom. Zašto je svaki “gej” slobodan, a ako je Srbin i pravoslavac njega kaštiguju? Znamo mi da je ovo naše pitanje za zaštitnike ljudskih prava, i stoga nećemo dalje o tome i vratićemo se ljubavi koja nas drži u svetu. Na kojoj svet stoji. A Eros je krilati bog uistinu. On posećuje i muškarce i žene, i devojke i mladiće i ne pita za naciju i rasu, nakon punoletstva svak služiti može tome bogu, na ovaj način i po svojoj orijentaciji. To nas mnogo i ne zanima, jer vreme ljubavi nije isto što i vreme parenja – i dosta o tome. A vreme teče kao pesak u peščaniku.

Vratimo se kasnim jadima preosvećenog V. Kačavende, i to su navodno ljubavni jadi. Ovo sada kako ga Crkva kažnjava i šalje u manastir nije kazna, već – bože me prosti – nagrada. Po učenju hrišćanske crkve i načinu ustrojstva manastira, koje se vekovima ne menja, iguman u ženskom manastiru mora biti muškarac. Odvojeni su manastiri muški i ženski, a iskupenik i kaluđer su otešeljnici – to je naša stara reč za one koji ostave svet i njegove laže – koji se odriču žena i svega, naravno i muškaraca koji se po učenju Crkve zovu muželjošci. I tako dalje. Jednostavno rečeno, nije jasno da li će vladika Kačavenda u Šišatovcu biti kažnjen ili nagrađen, a to je ono što sve zanima. To je već postaklo rasprave i burne polemike. A nas pogađa ovo sa Šišatovcem. Taj manastir na Fruškoj gori je ponos Srbije i Vojvodine, rasadnik kulture i pismenosti i zaista duhovno ognjište Vojvodine. Manastir je iz XVI veka. Najpoznatiji je po tome što je u njemu arhimandrit bio niko drugi nego Lukijan Mušicki. Poliglota, polihistor i veliki pesnik – njegova knjiga “Glas harfe šišatovačke” je datum u istoriji srpske književnosti. Pisao je ovde i koristio heksametar u klasičarskom stilu, a stih mu je izliven jednim rafiniranim književnim jezikom koji nije bio običan narodni jezik. Nije naravno prihvatio Vuka i ostao je velik, dopisivao se sa Herderom i velikim umovima, a piso je na ruskom i brojnim slovenskim jezicima i na nemačkom, a latinski mu je bio u krvi i tako dalje – sve je to dobro poznato. Bio je čovek uzvišenog moralnog integriteta i hrišćanin.

Ovo sada je zbrka koja s ljubavlju veze nema, jer da ima, progovorilo bi se i reklo što treba reći. Sada Crkva ćuti na svoju štetu, a vreme je proziva da progovori o svemu, najpre o ljubavi na kojoj svet stoji. U ostalo mi ne ulazimo dok se ne dokaže šta je šta i ko je ko u “filmovima” koje gledaju i mladi i stariji i vladike u Sinodu. I ćutanje može biti greh, jer apostol Pavle to tako definiše. O svemu tome treba da se oglasi Sabor, a da li će – to ne znamo, jer za to treba hrabrosti.

Naš traktat o ljubavi ćemo ovde prekinuti, a to ne znači da od njega odustajemo – ova tužna zbivanja nas ometaju.

Uostalom, ako se ne ode u Šišatovac i ne prouče spisi Lukijana Mušickog i drugih pesnika i mislilaca, ne može se pisati o ljubavi.

Autonomija.info, 29.04.2013.

Peščanik.net, 30.04.2013.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)