U normalnim tržišnim privredama se ne dešava da se razna udruženja poslovnih ljudi i opskurni ekonomisti svako malo oglašavaju u javnosti sa predlozima vladi šta treba da radi. Ovde se ne misli na standardne analize, nego na predloge kojim se traže privilegije.
Tek što je odbačen, a delom i ismejan predlog nekolicine tajkuna da iz patriotskih pobuda dobiju od države neke njene firme da bi ih izbavili, stiže novi predlog. Poslovni klub Privrednik, udruženje korporativnih direktora i Savez ekonomista Srbije su uputili vladi i drugim vlastima u Srbiji predlog mera za privredni oporavak. Bilo bi bolje da su predlagači zadržali predlog mera za sebe, jer je on bajat i nekonzistentan. Bajat je jer odiše duhom socijalističke prošlosti, a nekonzistentan je jer navodi stvari koje su međusobno nespojive.
Kao jednu od osnovnih mera autori predlažu državi da ulaže u infrastukturu, energetiku i poljoprivredu. Oni zaboravljaju da nije država ta koja treba da ulaže, već privatni investitori. Proteklih decenija država je ulagala, i ove ruine i nerazvijenost su upravo posledice te politike. Državna ulaganja nisu dobra, jer se rukovode političkim a ne ekonomskim prioritetima. Autori predloga ne samo da traže državna ulaganja, nego i navode sektore gde do ulaganja treba da dođe. O tome gde će se ulagati, međutim, ne treba da odlučuju ni vlada, ni udruženja poslovnih ljudi, ni ekonomisti, nego privatni investitori. Zahtev da država ulaže i identifikovanje sektora ulaganja pokazuju koliko su predlagačima socijalizam i etatizam ostali u duši. Država u tržišnoj demokratiji ne radi ništa od toga, nego stvara uslove za ulaganja, a privatni investitori odlučuju gde će i kada ulagati.
Drugi osnovni deo predloga se tiče monetarnih pitanja. Monetarni model treba da ispuni tri cilja: stabilnost cena, stabilnost kursa i smanjenje nezaposlenosti. Zadatak monetarne vlasti u svakoj normalnoj zemlji je samo cenovna stabilnost. Nikada to nije stabilnost kursa. Često se ne može postići i cenovna i stabilnost kursa. Cene u evro zoni su relativno stabilne iako evro snažno fluktuira prema drugim valutama. A direktno je suprotno monetarnoj stabilnosti ako monetarna vlast podstiče zapošljavanje. Podsticanje zapošljavanja znači tzv. aktivnu monetarnu politiku, a njena posledica je viša inflacija – dakle upravo suprotno monetarnoj stabilnosti.
Ali, ne samo da su međusobno nesaglasni ciljevi monetarne politike. Nesaglasan je i prvi, investicioni, sa monetarnim delom. Ulaganja države iziskuju tzv. meko budžetsko ograničenje, da bi se omogućilo da država emituje deo novca za ulaganja. Takva politika predvidivo izaziva inflaciju, tj. monetarnu nestabilnost.
Da sažmem, predlog dela tajkuna, menadžera i ekonomista je promašen. Konceptualno je bajat, a sadržajno protivrečan. On ide u socijalističku prošlost, a ne kapitalističku budućnost. Srbiji ne treba više, nego manje države u privredi. Srbiji ne trebaju (neefikasna) državna, nego privatna ulaganja. Potrebna joj je reforma države i poslovnog okruženja. Tada će biti više ulaganja, više radnih mesta i višeg standarda. Kada bude važilo čvrsto budžetsko ograničenje, biće stvorena i glavna pretpostavka monetarne stabilnosti. Privrednici hoće stabilan kurs i cene, jer rast evra ne mogu da nadoknade višim cenama zbog pada tražnje, a hoće i ulaganja i čuvanje radnih mesta, gde bi se okoristili državnim akcijama. Rečju, nekonzistentan predlog da se dobiju pogodnosti, a na naš teret.
Ekonom:east, 24.06.2010.
Peščanik.net, 24.06.2010.
