Razgovor vodila Branka Mihajlović
Profesor međunarodnog prava i direktor Beogradskog centra za ljudska prava, Vojin Dimitrijević, govori o tome zašto je država Srbija blagonaklona prema ekstremnoj desnici, a stroga prema svemu što liči na levičarenje, šta misli o predlogu za humano preseljenje Srba sa Kosova u nenaseljene predele istočne Srbije, kako bi trebalo reagovati na ponovljene pretnje pevaču iz BiH, koji uskoro ima koncert u Beogradu nakon javnog spaljivanja bosanske zastave, kad će deca ratnih zločinaca iz 90-ih na Balkanu osuditi nedela svojih očeva, kao što je to nedavno u Beogradu javno učinila jedna Nemica, ćerka čoveka koji je kriv za ubistvo hiljade Jevreja u Beogradu u Drugom svetskom ratu.
Zašto država uzmiče pred ekstremnom desnicom i zašto nema adekvatne reakcije građanskog društva?
Kako biste prokomentarisali izjavu rektora beogradskog Univerziteta, zapravo poziv državi da uvede red na fakultetu, da prekinu studentski štrajk milom ili silom?
To je čudna retorika za rektora Univerziteta i ako smo se naslušali u poslednjih 50 godina komentara o zaštiti i autonomiji Univerziteta i o tim rektorima koji su štitili studente, rektori nisu zvali policiju, mislim da je to u najmanju ruku nespretna izjava, ali iza toga ide sindrom koji mi je sumnjiv. Ne znam da li se baš odnosi na rektora, ali to je deo situacije. Ako se nasluti da iza nekih nereda ili protesta stoje neke leve snage, ne daj bože anarhističke, onda treba postupati vrlo oštro. Ako se nasluti da stoje neke desne snage, pod kapuljačama ili bez kapuljača, onda počinjemo da bivamo vrlo pipavi. Uopšte, ovde vlada strah od desnice, a uticaj leve snage je tako slab, da se sa njom može raditi šta se hoće.
Ne znam da li ste ovih dana primetili da je grad oblepljen plakatima sa pozivom – Srbi na mobilizaciju, a mobilizacija je poziv u učlanjenje u jednu od tih ekstremističkih organizacija. Da li se čini, ili su ekstremisti ponovo u ekspanziji? Vi ste spomenuli strah države od njih. Imamo jedan drastičan primer tog straha, a to je otkazivanje Parade ponosa.
To nije samo strah, to je u suštini povlađivanje svemu tome. To je neka vrsta demagogije. Ako se nasluti da postoji veliki broj ljudi koji zastupaju ekstremno, nazadno stanovište ili predrasude i tako dalje, onda naravno političke stranke, naročito pred izbore, hoće da im povlađuju. Pri tom su neki političari pokazali, ne samo da vode računa o bezbednosti imovine, što mogu da budu nekakvi izgovori, ali iz njih je izhrupila i iskrena homofobija.
Još jedna vest vezano za temu o kojoj razgovaramo, a posle paljenja BiH zastave nakon najave jednog koncerta pevača iz te zemlje, nastavljaju se pretnje ako ne dođe do otkazivanja koncerta. Danas su izdali opet neko saopštenje. Kako bi država trebalo da reaguje na te pretnje?
Kao što država štiti sve skupove visokog rizika, kao što štiti utakmice, a možete da mislite koliko košta zaštita jedne fudbalske utakmice, onda mora da štiti svaku priliku gde se ljudi okupljaju da slede neki svoj interes i da koriste neka svoja prava. Mere zaštite idu u korist manjina. Većina je dovoljno zaštićena.
Da li se može objasniti ponašanje države, koja je maćeha prema levici, a majka prema desnici, time što zapravo te desničarske ekstremne organizacije povremeno koristi za neke takozvane patriotske poslove? Poznato je, na primer, da su oni na barikadama na severu Kosova. Ako se na to gleda blagonaklono, kao na patriotski čin, kako će biti doneta zabrana za nekog od njih čije su metode nasilničke?
Zabrana će ići vrlo teško, čak i ono što je izabrano da se kao proba, a neke od njih se uopšte ne diraju. Ali to je zato što imaju odlične veze sa nekim institucijama ili su ih zapravo neke institucije osnovale. Ako pogledate prve adrese nekih od tih organizacija, onda će vam sve to biti jasno. A to je jedan val nekakvog antikomunizma. Ako pratite blogove i ove divljake koji pod raznim pseudonimima napadaju sve i svakog, čak i u ozbiljnim novinama i na njihovim sajtovima, onda vidite da svakog, ko se zalaže za ljudska prava, demokratiju i civilizovano ophođenje, dobija epitet komunjare. I Srđan Milivojević reaguje na divljanje radikala Šešelja i takozvanih natrašnjaka time što govori da neće da razgovara sa komunistima. Sad su i ti ultra desničari odjednom komunisti jer je komunist pogrdna reč, a još gore je biti anarhist.
Ako je to tako, zašto nema poziva na mobilizaciju za odbranu ljudskih i manjinskih prava? Ako je država ustuknula, zašto je ustuknulo građansko društvo?
Građansko društvo je premoreno. Individualisti, nezavisno misleći ljudi, se nikad 100% ne mogu složiti oko nečega, a apsolutno slaganje odnosno jednoumlje je karakteristika takvih pokreta. Oni su uvek mnogo bolje organizovani. Odnekud imaju mnogo više para i njima se suprotstavljaju ljudi koji su po definiciji protivnici svakog pokreta sa organizovanom disciplinom. A vlada i neka apatija, koja se odnosi i na druge velike ciljeve. Vidite da je velika ravnodušnost za sve velike ciljeve, uključujući i Kosovo i identitet, i tako dalje. Ljudi loše žive i gledaju svoja posla. Ali ima tu jedna vrsta licemerja koju su prepoznali ljudi odavno. Recimo Bertrand Russel, kada je pisao o komunizmu još 1921. godine, je rekao da ako je ideologija da se greje u frižideru, a hladi na šporetu, ljudi će to potpisivati i propovedati, ali kod kuće će znati gde se greje, a gde se hladi. Sad imate jedno istraživanje iz kog se ispostavlja da većina ispitanika u Srbiji ne voli EU, SAD i zapadnu Evropu, ali kada se dođe na sledeće pitanje – da li bi se iseljavali iz Srbije, oni bi se u velikom broju iseljavali, i to baš u te zemlje. U Rusiju, koja je najveći prijatelj Srbije, bi se selilo 1,2%, a u Kinu, koja je još veći prijatelj Srbije, 0%. Dakle, ljudi jedno pričaju, ili su to mediji i propaganda sproveli. Drugo stvarno rade kada budu ostavljeni sami sa sobom.
Ko je danas u Srbiji ugrožen? Ima li razlike u odnosu na devedesete?
Ipak nije neprijatno kao u 90-im, kada su neki moji poznanici i prijatelji morali da kriju svoja imena. Bio je ovde jedan čovek koji je imao torbicu u kojoj je nosio alat kojim je radio kućne popravke. Imao je neko slovenačko, hrvatsko zvučeće prezime i on je to morao da skriva. Mislim da se to više ne dešava, ali nisu se ni vratila ona vremena kada nismo vodili računa ko se kako zove i odakle je. Ali sigurno je da će, a to je nažalost, karakteristika u svim EX socijalističkim zemljama, homofobija, biti u porastu i da će na dnevni red doći Romi. Vidite šta se radi sa Romima i u Rumuniji i u Bugarskoj. Mislim da će se to i kod nas dešavati, uključujući i to da će ljudi malo tamnijeg tena, koji izgledaju kao Romi, imati probleme i mogu biti ubijeni, kao što je ubijen glumac Maksimović.
Ovih dana nas je potresla priča jedne Nemice koja se suočila s ratnim zločinima svog oca ovde u Beogradu nad Jevrejima u II svetskom ratu i to hrabro osudila. Mora li da prođe 60 godina, da deca očeva koji su činili zločine na ovim prostorima, osude te zločine? Šta deca tih zločinaca misle o svojim očevima? Da su heroji?
Nemačka je jedno društvo koje je manje rodovsko nego naše, pa vidite da je to teško išlo. Priznali su oni užas tog režima, ali to samo Hitlera i nekih ljudi oko njega. Ostali su vršili svoju dužnost. Bila je kampanja – Moj tata ili deda nisu bili zločinci. To teško ide, valjda nekako i genetski teško ide priznati zločin svojih roditelja. Međutim, u tom pogledu imajte u vidu, hajde da vidimo koliko ljudi je učestvovalo u egzekuciji u Srebrenici? Koliko ih je vozilo kamione? Koliko ih je premeštalo te leševe? Da li je i jedan od njih progovorio? Niko nije progovorio. Ispada da je to uradio mali broj ljudi, a to je bio jedan težak tehnološki poduhvat.
Ali ne progovaraju ni njihova deca?
Ne progovaraju. Kad u Nemačkoj toliko treba, kako ćete u jednom društvu, kao što je naše, gde je porodica veća svetinja, gde je patrijarhizam još jači, da to očekujete?
Nedavno je jedan istup jednog analitičara zapanjio demokratsku javnost Srbije. Reč je o pozivu na humano preseljenje Srba sa Kosova u istočnu Srbiju. Kako biste vi tu ideju okarakterisali? Da li je to fašizam?
Nije to fašizam. To su zamisli ljudi koji nikada nisu bili na selu, mada tvrde da su poreklom sa sela. Sva iskustva humanih preseljenja svedoče o strašnim patnjama, uključujući ovo blizu nas sa početka XX veka. Tu je razmena stanovništva između Turske i Grčke, pa onda između Indije i Pakistana. To su strašne patnje i strašno nasilje, naročito nad ljudima koji su vezani za zemlju. Prema tome, igrati se sa tim da se to može lako i čisto sprovesti, je neozbiljno. I dalje verujem da je cela operacija Oluja posledica dogovora između Miloševića i Tuđmana da se Srbi presele sa tog nezgodnog mesta u Krajini i da se približe Srbiji u istočnoj Bosni, pri čemu su, kao i Muslimani, bili podcenjeni i zaboravljeni. To su zverske stvari koje zamišljaju ljudi za pisaćim stolom. Međutim, ovaj predlog nije bio baš takav.
Da li se uopšte Srbija može urediti i upristojiti kao država, prije nego se završi priča o Kosovu?
Naravno da ne. Apsolutno etnički čiste države ne postoje. Ceo ovaj naš sukob je bio u težnji da se stvore etnički čiste države. EU je jedno rešenje, da svaka država postane članica EU, gde se ljudi slobodno kreću, da rade i žive gde hoće i da državljanstvo i granice izgube svaki značaj. Ali u tome sad naravno treba da sarađuje, kako Srbija, tako i oni koji sada trebaju da u ime albanskog dela nacije vladaju Kosovom. Da li su i oni dorasli tome? Inače, normalno bi bilo da ljudi raznih etničkih i konfesionalnih karakteristika žive u raznim zemljama i da imaju ona prava koja su im potrebna kao kolektivima, da im budu zagarantovana. Ali u to se izgleda ne veruje. Svako drži figu u džepu i misli da ipak država pripada samo dominantnoj naciji. Naš sadašnji Ustav je u tom pogledu gori od onog iz vremena Miloševića. U to vreme ovo nije bila država srpskog naroda, a u našem jeste. Prema tome, drugi su, hteli mi to ili ne, građani drugog reda.
Dozvolite mi da citiram istoričarku Latinku Perović: „Ne odlučuje Srbija, ni o Kosovu, ni o EU, već o Evropi u njoj samoj, tj. o prioritetima vlastite politike, zaokruženje etničke države srpskog naroda ili razvoj Srbije kao moderne države“. Umesto da se govori o tome, danas u Srbiji možete čuti jedan negativni prizvuk – Eto, postavljaju nam uslov za uslovom. Jesu li ti uslovi na štetu ili u korist Srbije?
To je veliki nesporazum. Ako ulazite u jedno društvo ili asocijaciju, onda treba da ispunite uslove koje ta asocijacija postavlja. Da bi se ušlo u EU, treba ispuniti uslove EU, koji, zbog toga što mi uvek kasnimo, postaju sve strožiji. EU stiče neka iskustva koja recimo 1989. godine, kada smo imali priliku da kročimo vrlo brzo u tom pravcu, da budemo barem primljeni u Savet Evrope, ali smo mi to tada propustili, nisu postojala. Uslovi postaju sve teži, uključujući i to da smo na primeru Kipra videli šta to znači primiti u članstvo nekoga ko ne zna gde su mu granice i ko ima granični spor sa susedom. Prema tome, jedan je uslov, nije to priznanje ne znam čega, odnosno regulisanje odnosa da ne bi Srbija ušla u EU kao još jedan problem. I drugo važno pitanje je da se ne bi desilo da Srbija, čim uđe, počne da vetira ulazak drugih država. Uslov „Kosovo” se interpretira na jedan meni vrlo smešan način. Kao, dobro, nećemo onda u EU i onda ćemo dobiti Kosovo nazad. Neka mi neko pokaže kako ćemo to dobiti Kosovo nazad? Nije problem Kosova zato što mi hoćemo da uđemo u EU jer se to samo ističe. Problem Kosova ostaje i on bi morao da se reši sa ili bez EU. Pričaju da mi i ovako i onako spadamo u Evropu, ali onda moramo da štitimo evropske vrednosti i da se upodobimo tom duhu vremena. Učlanjene u EU nije toliko bitno, što se vidi u primeru Norveške, koliko je bitno postići taj način života i poštovanje tih vrednosti koje sada simbolizuju EU.
Radio Slobodna Evropa, 31.10.2011.
Peščanik.net, 31.10.2011.
