„Tunis je uspeo 15, mi možemo 25. januara; ako egipatska omladina izađe na ulice, niko nas ne može zaustaviti“, glasio je prvi poziv na egipatsku revoluciju. Pojavio se na Fejsbuku 15. januara 2011.
Milioni Egipćana su se odazvali. Rezultat je bilo to da je Hosni Mubarak, koji je trideset godina predvodio jedan brutalni režim, svrgnut s vlasti. Trebalo je da usledi izgradnja čvrstih, demokratskih institucija. Pa ipak, nakon izbora koji su se završili ovog meseca, omladinske koalicije koje su uspešno oterale sa vlasti jednog diktatora, osvojile su manje od 10 poslaničkih mesta. Rezultate njihovog uspeha pobrali su političko krilo Muslimanskog bratstva, Partija slobode i pravde, i selafijska Nour partija. Ove dve partije će zajedno kontrolisati dve trećine Narodne skupštine. Ali nijedna od te dve partije nije imala nikakvu direktnu ulogu u pokretanju događaja koji su doveli do Mubarakovog pada, iako su se kasnije obe uključile u proteste.
„U ovom trenutku, psihološko stanje omladine je nestabilno. Pre godinu dana, predvodili su revoluciju. Sada su potpuno van igre“, kaže psiholog Ahmed Okaša.
Imajući u vidu da su oni odradili najveći deo posla u obaranju Mubaraka, Okaša tvrdi da su očekivanja mladih sada mnogo viša nego u prethodnim generacijama, kada su se mladi ljudi samo klanjali pred režimom. To znači da će teže prihvatiti bilo kakva polovična rešenja.
I pored toga, pokušaji da se održi plamen revolucije nisu bili naročito uspešni. Podrška javnosti mladim revolucionarima, kako tvrde mnogi komentatiri, jenjava pod sistematskom kampanjom koju protiv njih vodi Vojni savet, pod čijom su kontrolom državni mediji, islamisti i druge interesne grupe. Probleme revolucionara dodatno otežavaju unutrašnje podele i njihova nesposobnost da se dogovore o tome ko će ih predstavljati.
„Da, javno mnjenje sada nije uz nas“, kaže član Revolucionarne koalicije mladih (RKM) Abdel Rahman Samir, „Ali samo je pitanje vremena kada će javnost otkriti da je njihova revolucija cinično preoteta. Neće imati drugog izbora nego da je povrate.“
Mladi aktivisti se u razgovoru za naš list žale da 12 meseci nakon pada Mubaraka javno mnjenje još uvek veruje istim starim optužbama, da su revolucionarni omladinski pokreti plaćenici stranih sila koje pokušavaju da unište Egipat.
Lider pokreta „6. april“, Ahmed Maher, objašnjava da je odnos omladinskih koalicija i šire javnosti prošao kroz dve faze od revolucije do danas. U prvoj fazi, koja je otpočela sa euforijom oko Mubarakovog svrgavanja s vlasti 11. februara, ljudi su omladinskim pokretima poklanjali poverenje, potpuno prihvatajući ciljeve revolucije.
„Javnost je shvatila da su mladi savest nacije, i da je savest jača od Mubaraka, Vrhovnog saveta oružanih snaga (VSOS) ili bilo koje strane sile.“
U nedeljama nakom Mubarakovog pada, revolucionarni pokreti su se skoncentrisali na zaštitu svojih ciljeva od kontrarevolucionarnih sila. Pokreti okupljeni u RKM uspeli su da normalizuju odnose sa VSOS, održavajući nedeljne sastanke sa novim vojnim vladarima Egipta. Međutim, medeni mesec se ubrzo završio. U martu je RKM objavila da će bojkotovati naredne sastanke, budući da VSOS nije poštovao zahteve kao što su oslobađanje političkih zatvorenika i radikalna izmena državnog bezbednosnog aparata.
Nakon martovskog referenduma o ustavnim amandmanima, desetine hiljada mladih demonstranata vratilo se na Tahrir, zahtevajući ubrzavanje suđenja Mubaraku i njegovim pomagačima, kao i obustavljanje suđenja civilnim demonstrantima pred vojnim sudovima. Narednih meseci, demonstranti su pokušali da pojačaju pritisak na vojni savet, održavajući češće proteste. VSOS je odgovorio na isti način kao i Mubarakov režim. Pokušao je da diskredituje kritičare optužujući ih da ih finansiraju zapadne zemlje koje žele da destabilizuju Egipat.
„Pokret ‘6. april’ pokušava da okrene egipatski narod protiv svoje armije“, tvrdio je VSOS u izveštaju 69, objavljenom u junu.
Nakon izveštaja usledila je orkestrirana medijska kampanja, u kojoj je opozicija optuživana da radi za zapadne obaveštajne agencije.
Ohrabreni uverenjem da njihova kampanja prolazi kod javnosti, VSOS je pojačao pritisak. Poslednjih meseci, vodeći aktivisti se saslušavaju ili hapse, pod optužbama vojnog tužioca za izazivanje nemira ili uništavanje javnog vlasništva. Ala Abdel-Fatah, koji je držan u zatvoru dva meseca, bio je jedan od najistaknutijih optuženih aktivista.
Ova uporna kampanja satanizacije, u kombinaciji sa brutalnom agresijom protiv demonstranata na Masperu, ulici Muhameda Mahmuda ili ulici Kasr Al-Aini, kod jednog broja mladih aktivsta izaziva depresiju, frustraciju i razočaranje, kaže Okaša.
„Mislim da većina mladih ljudi koji su učestvovali u demonstracijama 25. januara smatra da su izdati. Nisu se oni suprotstavili bezbednosnoj strukturi i srušili onaj režim da bi na vlast došla nova grupa ljudi od preko 65 godina.“
„Ni VSOS ni vodeće političke partije ne shvataju ozbiljno naše zahteve za uspostavljanjem moderne države“, kaže Mahmud Lotfi, dvadesetšestogodišnjak koji je učestvovao u demonstracijama protiv odluke da se civili prosleđuju vojnim sudovima. „Korupcija je prisutna gde god se okreneš. Obični ljudi i dalje stenju pod teretom ekonomskog ugnjetavanja.“
U jednoj anketi koju je pre tri meseca sproveo egipatski Univezitet za nauku i tehnologiju, 75 posto mladih smatra da revolucija još nije ostvarila svoje ciljeve, a 52 posto kaže da bi podržalo nove masovne proteste.
Međutim, mnogi komentatori smatraju da je bilo pogrešno to što su se omladinski pokreti koncentrisali na proteste, umesto na parlamentarne izbore.
„Iako su se mladi Egipćani ujedinili u odbacivanju elemenata političkog i ekonomskog statusa kvo, nisu u toj meri uspeli da artikulišu svoju viziju budućnosti Egipta“, kaže Dija Rašvan, direktor Al-Ahram centa za političke i strateške studije.
Rezultat je to da su omladinski pokreti koji su pokrenuli revoluciju ostali izvan političke igre, što je, kako tvrdi Rašvam, „katastrofa“.
Muhamed Abdel-Baki, Al Ahram Weekly, 26.01.2012.
Prveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 05.02.2012.
