• A A A
  • |
     

    Robinzon građanske Srbije

    | 02/03/2012

     
    Radio emisija 02.03.2012, govore Branka Prpa i Dimitrije Boarov

     
    Svetlana Lukić:
    Eureka, dobili smo status kandidata. Do kosmosa se stiže za nešto više od 6 minuta, a mi smo potrošili celu deceniju na stizanje pred kapije EU. Sada već sa strepnjom čekamo decembar i novu dramu oko dobijanja datuma početka pregovora.

    Ovi što mrze Evropu, oličeni u piromanu Vojislavu Koštunici, danima nam poručuju kako nas EU košta ne samo Kosova i časti nego i novca, ali nema nikoga ko bi nam izračunao šta smo sve izgubili mrcvareći se svih ovih godina zbog Kosova, koje je ostalo srpsko još jedino u preambuli i glavama nekih kosovskih Srba, koji čekaju dan kada će srpska vojska umarširati u Mitrovicu. O tome šta smo sve propustili samo u ovih sedam godina, koliko zvanično traje naš put ka EU, mogao bi da se napiše roman, sa tužnim krajem, ali i ako EU gledamo samo kroz evriće, ostaje porazan podatak da je recimo Rumunija od 2007. do 2013. iz evropskih fondova dobila skoro 7,5 milijardi evra, sedam, osam puta više nego mi koji smo se zabarikadirali iza otpora Hagu i odbrane Kosova.

    Danas će se na Andrićevom vencu piti viski, Nemanjinom će odzvanjati Žitorađa Sound, ali nevolje nisu sačekale zadnju strofu Miljacke – od komesara za proširenje stigla je nova oštra kritika tzv. reforme pravosuđa i novi zahtevi nestaloj Nati Mesarević i ponekad prisutnoj Snežani Malović. Međutim, najgore je to što predsednik do 13. marta mora da raspiše izbore. Kako ćemo sad? Da li raspisujemo izbore i na Kosovu, praveći se da je to deo Srbije, što bi bilo svakako korisno u predizbornoj kampanji? Ako to uradimo, nema dobijanja datuma početka pregovora. Da bismo preskočili tu lestvicu, potrebno je da na Kosovu ukinemo naše lokalne samouprave, javna preduzeća, pošte, naše BIE i policije. Ceo trust mozgova danas radi na rešavanju te kvadrature kruga, jer Tadić mora što pre da unovči ovu vest iz Brisela, ali u obraćanju svekolikom narodu mora da kaže da li će glasačke kutije iz Beograda slati i na Kosovo. Očekuje se da će Tadić danas saopštiti i da li će istovremeno biti održani i predsednički izbori. To sa predsedničkim izborima ne bi bila neka drama, da on nije toliko pogazio Ustav koji je sam pisao, i svoje radno mesto pretvorio u neprikosnoveni centar odlučivanja – o svemu. Navikli su nas da Boris o svemu odlučuje, i sada licemerno zvuče upozorenja raznih demokrata – zamislite šta će biti ako na to mesto sedne Tomislav Nikolić. Neću da zamišljam taj predsednički presto, on mora biti iznet i na njegovo mesto stavljena obična stolica, makar bila kupljena od Đelićeve verenice, ekskluzivnog snabdevača kancelarijskim nameštajem BIA i ostalih srpskih institucija.

    Frustrirani što, bukvalno u poslednjim satima pred početak samita u Briselu, sa Rumunima moraju da potpisuju protokol o pravima manjina, da na TV Boru preko noći počnu da titluju vesti na vlaški jezik, što moraju da se tresu od svake zvonjave telefona – jer šta ako neko zove iz Brisela, naša vlast se odlučila da sebi dâ oduška time što će iz Beograda proterati ambasadora Gane, jer je ova zemlja priznala Kosovo. Šef diplomatije te zemlje je postavio logično pitanje – mi smo 86. zemlja koja je priznala Kosovo, pa zašto proteruju samo našeg ambasadora? Na to pitanje nema ko da odgovori, dveri ministarstva spoljnih poslova su zaključana, niko ne smatra elementarnom pristojnošću da objasni zbog čega je ambasadoru jedne zemlje sa kojom, koliko znamo, nismo u ratu, na tako brutalan način otkazano gostoprimstvo. Sedamnaest miliona stanovnika Gane sigurno neće plakati za svojom ambasadom u Srbiji, a mi ćemo uvoziti kakao iz neke druge zemlje, ali taj višak poniženja kojima izlažu pre svega nas, postao je više nego uvredljiv. Odavno nije važno da li je to odluka mahnitog Vuka Jeremića i da li je za to znao njegov razredni Boris Tadić.

    Problem ovih patrljaka od zemlje je to što njena unutrašnja politika, stanje ljudskih prava i standard njenih građana u velikoj meri zavise od spoljnopolitičke orijentacije, od toga kojem su se carstvu privoleli. U tom smislu, ni ovaj status kandidata ne garantuje ništa; šta ako u beslovesnom tumaranju od Brisela do Moskve pokušaju da prežive tako što će preslikati ruski model organizacije vlasti i države? Ovog vikenda Rusi će ponovo izabrati samoubistvo, izglasaće Vladimira Putina. Kada toliko dugo traje fascinacija bicepsima i tricepsima vođe, kada ljudi trpe sistematsko gubljenje prava i sloboda podmićeni skokom cena nafte i gasa na svetskom tržištu, normalno je da nema normalne opozicije. Putin i njegova jedinstvena Rusija nemaju protivkandidata; slično je i kod nas, 10 godina bez ozbiljnijeg otpora traje ta perverzna igra moći na političkoj sceni, uništavanje imovine i ljudi, i sada smo, kada nam je najpotrebnije, ostali bez normalne opozicije. Ostao nam je samo LDP. Da li nam je ostao? Ne liči.

    Preokret je velika reč, ozbiljna reč, reč koja nas deli od kataklizme, ali ona ne može da znači samo insistiranje na racionalnom odnosu prema kosovskom pitanju, ma koliko ono bilo važno, pa čak i presudno. Jedna stranka sa tako ozbiljnim pretenzijama, mora stalno, pogotovo u danima kada građane ubeđuje da glasaju za nju, da signalizira javnosti šta misli, recimo, o tome što u Srbiji nema citostatika; hiljade teško bolesnih ljudi bezuspešno ovih dana tumaraju od klinike do klinike, a malo duži prekid u terapiji za neke od njih znači smrtnu presudu. Ako je to sitna tema za preokret, možda je bolja raspad sistema socijalne i zdravstvene zaštite kome prisustvujemo iz dana u dan, upozorenje fiskalnog saveta da će javni dug uskoro doći do nivoa od 55 odsto BDP, što je neodrživo i uvodi nas u novu spiralu ekonomske i socijalne katastrofe, itd.

    Možda su sve ove primedbe površne i glupe, ali sigurno nisu one koje se odnose na njihov stav prema reformi pravosuđa, zakonu o informisanju, slobodi medija, Luci Beograd, platanima… Možda je stvar u tome što jedna mala partija nema dovoljno ljudi koji bi nadgledali vlast i nudili bolja rešenja, ali zašto nemaju dovoljno ljudi, šta sprečava pametne i moralne ljude da se pridruže ovoj stranci i svima nama ponude alternative? U nadi da će ćutanjem ili ceđenjem kroz zube nekih opštih mesta izbeći sukob sa svojim potencijalnim koalicionim partnerima, oni su se ućutali i o temama za koje su navodno najpozvaniji da govore: ljudskim pravima, pravdi, slobodi informisanja, diskriminaciji…

    U ovih nekoliko dana bilo je mnogo povoda da se ova stranka prodere – jedan Beograđanin je izboden nožem u gradskom prevozu, jer je neko posumnjao da je Albanac, viši sud je presudio da je državna kompanija JAT dužna da plati svom pilotu 3,8 miliona dinara odštete, jer ga je diskriminisala i šikanirala nazivajući ga Švabom i katolikom. Objavljeni su rezultati istraživanja javnog mnjenja Beogradskog centra za ljudska prava koji pokazuju da, posle svega, dve trećine ljudi u ovoj zemlji smatra da osnivanje Haškog suda nije bilo potrebno, prema mišljenju 69 odsto ispitanih, najveću žrtvu u ratovima podneli su Srbi, a 49 odsto ljudi smatra da su ubistva Bošnjaka u Srebrenici genocid – što je za 12 odsto manje nego 2009. godine. Bilo bi jako korisno da smo, na primer, povodom svih ovih slučajeva, čuli šta misli komesar za ljudska i manjinska prava LDP-a, Marko Karadžić, u koga smo se zaklinjali dok je bio državni sekretar. Marko bi sigurno imao šta pametno da kaže i o vlaškom problemu koji nas je zavadio sa Rumunima, ali, ako je verovati novinama, komesar mesecima nije u zemlji, skinuo se u gaće-kupaće i na nekom tropskom ostrvu učestvuje u rijaliti svinjcu Preživljavanje, koji ćemo u sred predizborne kampanje gledati na nekoj od srpskih televizija. Komesar za ljudska prava LDP-a se sa Plejboj zečicama, folk pevačicama i snouborderima takmiči za nagradu od 50.000 evra. Ako mu je novac toliko neophodan, mogli su da pitaju Mišu Beka da mu ga pokloni kao deo podrške stranci; ili je Čedomir Jovanović pomislio da je to dobar marketinški potez, da vide građani kako su i oni obični ljudi. U svakom slučaju, Marko Karadžić, Robinzon Kruso građanske Srbije, je ovim valjanjem po peščanim plažama Kostarike sebe eliminisao iz bilo kakve ozbiljne rasprave, i iznad slova LDP, umesto onih tačkica, dodao još nekoliko znakova pitanja. Ko su ti ljudi? Ili, da upotrebim omiljenu sintagmu lidera te stranke, u koji sistem vrednosti oni, u stvari, veruju?

    Za neki dan će biti trinaestogodišnjica početka bombardovanja. Beogradska vlast je odlučila da u to ime, u jednom parku kod železničke stanice, postavi spomenik za koji niko ne zna kako će izgledati, ni koji će ga kamenorezac klesati. A najgore je to što se ne zna kome se spomenik podiže. Kome treba da odamo poštu kada pred njega stanemo: žrtvama, zločincima ili svima pod oružjem u ratovima devedesetih, kako nam je to predložio Đilasov pomoćnik, Zoran Alimpić. O tome i o nekim drugim temama, razgovarali smo sa istoričarkom Brankom Prpom.

    Za 24. mart, godišnjicu početka bombardovanja Srbije, planira se podizanje tog spomenika. Da li znate o kakvom spomeniku se radi, kome se podiže, zašto se podiže i šta je tu sporno?

    Branka Prpa: Koliko sam ja čula, ništa bolje od vas informisana, svim žrtvama. Mislim da će to ući u istorijat spomeničke baštine. Ja još nisam čula nikad da se podiže spomenik svim žrtvama na gomili. Spomenici su vezani za određene događaje, žrtve koje prate te događaje i uvek su jasno omeđeni vremenom. Znači, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, bilo koje žrtve koje nastanu u jednoj državi. Cela ta priča je groteskna, jer se podiže spomenik žrtvama, a da žrtve nisu prebrojane. Dakle, u Srbiji ne postoji oficijelni, državni izveštaj o žrtvama devedesetih. Gotovo 10 godina ratova, nema izveštaja. Ni o poginulima u vojnim redovima, u civilnim, nema izveštaja o broju invalida. Dakle, ova zemlja je bila gotovo 10 godina u ratovima, ali koliko ima žrtava iz tih ratova, to je apsolutna nepoznanica. A onda sa druge strane, imate inicijativu za podizanje spomenika i to je stvarno deo bilbordske koncepcije, ideje žrtve, dakle spomenik nije bilbord. Iza spomenika treba da stoje jasne činjenice. Spomenici postoje zato da građani odaju poštu žrtvama, i spomenici postoje zato da se građani podsete šta se dogodilo njihovim sugrađanima u određenom vremenu. Cela priča je bizarna zapravo. I podseća na ono, ako se sećate, Borislava Jovića, kada su počeli napadi na Vukovar novinari su ga pitali, da li je ovo krenuo rat, a Borislav Jović je odgovorio, a koji rat. E, to vam je isto i sada. Koji rat. Nema ga. A u stvari ga ima, jer najedanput niču neki spomenici, znači taj rat se dogodio. Pa onda izgleda da ima i tih žrtava, jer ne biste dizali spomenik da nema žrtava. Ali u suštini ne priznajete da je bio rat i ne priznajete da je Srbija bila u ratu. Kad je nešto evidentna činjenica, a vi tvrdite da ona to nije, onda ste ili duboko oboleli ili ste u jednom vidu totalitarnog sistema, koji recimo liči na Severnu Koreju. Na to liči takva vrsta kolektivne halucinacije koju proizvodite kao elita. Dakle, vi kao elita, negirajući činjenice, menjajući činjenice, na način da stvarate jednu fikciju od istorije i od realnosti, vi zapravo celokupno društvo zajedno sa sobom uvodite u polje halucinacije. I dakle, to je ono što, kada to radite na individualnom nivou, što je definisano kao patološko stanje osobe. E, vi zapravo prisustvujete jednoj kolektivnoj patologiji.

    Šovinizam i rast nacionalizma jeste uvek simptom politike beznađa. Dakle, zapravo ste apsolutni gubitnik, kad znate da politički niste odradili svoj posao, na način da ste ispunili one funkcije koje su vam građani, izabravši vas poverili. Onda to kompenzujete Patosom i Etosom Naciona, a ako zaista volite svoj narod i svoju državu, onda ćete da uradite da Srbija ne bude zemlja gde je sada zvanično milion ljudi na ivici siromaštva. Onda ćete da uradite da Srbija ne bude zemlja u kojoj se prvi put u istoriji ljudi smrzavaju kad padnu snegovi. Onda ćete da uradite da Srbija nema 23 posto nezaposlenih. Onda ćete da vratite politici humanitet koji ste izbrisali, ako ste patriota. I sada vi, sa tom starom retorikom i sa istom političkom praksom, uveravate ljude da žive fenomenalno i fantastično, emanirate neki optimizam koji liči na one bilborde Mire Marković sa rascvjetalim livadama u vreme bombardovanja. Dakle, vi radite sve ono što su građani i kao oblik političke prakse i kao političku retoriku već videli i čuli i oni prepoznaju to vreme. Oni prepoznaju to ništavilo življenja od danas do sutra. Kad ljudsko biće lišite nade, ideje budućnosti i projekta budućnosti, vi ga uvodite u beznađe. Gde je ovde projekt budućnosti. Evropska unija, gde se propalo, kako se propalo, to je ogroman neuspeh jedne politike i sada ponovo novi krug trčanja za tim političkim ciljem. Prema tome, kad vi vidite tu vrstu svakodnevne manipulacije, kada vam je jasno da ne postoje više kapaciteti da se bilo šta promeni i kada vidite zapravo da se to stanje nastoji prikriti neprestanim lažima, e onda uđete u sistem beznađa.

    To je tipično za totalitarizam. To je tipičan model vladavine u totalitarnim sistemima. A to je da svedete osobu na život od danas do sutra. I zapravo u tom dvadeset-četvoročasovnom ili četrdeset-osmočasovnom vremenu, nema projekta o budućnosti, jer vi se borite neprestano za goli život. Vi ste neprestano u situaciji gde vam se vreme sadašnje čini kao trajno vreme i nepromenljivo vreme i to je ono, što bi rekao Kami u Pobunjenom čoveku, način na koji vladaš jednim očajnim svetom. I očajnim svetom se zapravo uvek najbolje vlada. On je cilj svih onih koji imaju volju za moć.

    Svetlana Lukić: Kada ste citirali Kamija, setila sam se nekog filma, gde jedan Indijanac koga su stavili u ćeliju umire, zato što je on mislio da je to trajno stanje. Za njega je sadašnjost sve i on jednostavno nema razloga da živi.

    Branka Prpa: Znate, ljudsko biće je posebno upravo po tome što je projekt budućnosti i nada, ono ka čemu on ide. I kad se to sve izgubi, onda se ljudsko postojanje svede na vegetiranje. Onda više niste čovek, nego ste fikus. To je nepodnošljivo stanje za ljudsko biće i ono dugoročno devastira naciju. I nihilizam je zato najopasnije društveno stanje. Ono što mi sada možemo da vidimo kao političku praksu, to je apsolutna nesposobnost da se kreativno odgovori na izazove vremena. Znači, oni nisu sposobni na to da odgovore, a izazovi vremena su ogromni. I ne radi se više samo o kontekstu u kojem je Srbija, nego se radi o svetskom kontekstu. Dakle, nije više dovoljno da vi vršite nekakvu funkciju na način korektnosti. Vi morate da imate koncept. Oni mogu čak i da se trude, ali na žalost, nemaju kreativnosti u sebi. Nemaju viziju. Nemaju koncepciju. Nemaju mišljenje. Stagnacija je jasan produkt takvih elita. I nije dopustivo više da imate elite koje ponavljaju odgovore na izazove prethodnih razdoblja. Oni su ljudi sve dublje i dublje u toj prošlosti. Ne znam dokle će doći više. Do kog arheološkog sloja.

    To su strašno ozbiljna stanja. Vi morate da znate kako ćete iz njih da izađete. I odgovornost onih na vlasti je ogromna, ali ogromna. E, a kad vidite da tog straha od te odgovornosti nema, da je sve to koncepcija hi,hi,ha,ha,hu,hu, vidite jednu gomilu narcisoidnih likova koji vam defiluju po ekranima, koji se razumeju u sve i ne govore ništa. Kad vidite jednu političku sapunicu, naravno da ćete da se prepadnete kao građanin. I ta situacija, mislim da mora mnogo da se uozbilji u ovoj zemlji, jer situacija je apsolutno ozbiljna. Prema tome, treba tako i da se ponašamo. Znate, ne možete kad ste na sahrani da se smejete. Znači, postoje situacije koje od vas zahtevaju određeni vid ponašanja. To je i pristojno na kraju krajeva. Ne možete bit tako nepristojni. I dakle, zemlju sa ovakvim potencijalima, vi imate milion, to je Rasim Ljajić izjavio, milion ljudi na ivici siromaštva. Objasnite molim vas kako. Vi vidite apsolutnu nesposobnost. Vidite diletantizam, vidite oponašanje funkcija i znanja koje traže određene oblasti.

    Pa vi imate zemlju koja je ukinula resor za nauku. Obesmislili ste uopšte sistem visokog obrazovanja. Mislim da je Velika škola bila bolje od ovog što je sada Beogradski univerzitet. Pa slušajte, oni moraju da vide kao država kako će da nađu modus da se te stvari reše. Ne možete vi da obrazovanje učinite privilegijom onih koji imaju novac. Kao građanin, vi ste s pravom zabrinuti. Ma ne radi se više ni o tome hoćete li vi da podržavate neke političke ideje ovog ili onog tipa. Pa vi se morate baviti pitanjima opstanka. E to je ono čime se ubuduće politika, ne samo u ovoj zemlji, nego u svetu treba da bavi. Znate, ima nekoliko činjenica, već je Erih Hobsbaum to objavio na kraju XX veka. Prvi put u istoriji ljudskog roda, većina ljudi na planeti zemlji živi u gradovima. Izvinite, da pukne jedan grad od 25 miliona ljudi, pa to je kataklizma. Znači vi imate strašno fragilnu civilizaciju. Druga stvar, ne samo što sad većina stanovništva živi u gradovima, što je i sa Srbijom slučaj, oni neprestano govore o seljacima, ali to je nestalo kao kategorija. Šta da se radi. Mislim, išao je industrijski razvoj tako, u drugoj polovini XX veka, Srbija ima taj isti procenat. Većina stanovnika Srbije živi u gradovima, a ne na selima.

    I treća stvar koju imate na nivou cele planete, nikad u istoriji ljudskog roda na planeti nije živelo 7 milijardi ljudi. A predviđanja su do 2050. devet milijardi ljudi. Tad se zaista susrećete sa nečim što je pitanje opstanka. Na koji način će država da se brine o životu i imovini svakog svog građana. To je funkcija građanina, to je funkcija države. Ne može jedna država dozvoliti da njeni građani umru od gladi ili se smrznu. Ne može jer ona više onda ne postoji. Ne vrši svoju elementarnu funkciju. Prema tome, vizija budućnosti nije baš svetla. Prema tome, vi se pripremate, kao i svaki razuman čovek što se priprema na događaje koji će biti teški, opasni, za koje na neki način morate stvoriti i rezerve i koncepcije kako ćete ako se desi ovo, a kako ćete ako se desi ovo, dakle sve će se dešavati u sledećih 20 godina. Sve te stvari će se desiti tada. To je ono što je obespokojavajuće potpuno. Kad vidite tu vrstu potpune nesvesti, beslovesnosti, fikcije, nekih marketinških kampanja. Pa to vreme je prošlo. Gotovo. I to više ne možeš da ponoviš ni kao model, ni kao političku praksu. Svi to prepoznaju odmah.

    I izobilje i potrošačko društvo i oblici političke prakse, sve je to završeno. A sigurno ne može da se ponavlja liberalni kapitalizam iz XIX veka u nekakvoj floskuli političkoj o neoliberalizmu. Pa kako ćeš čoveče neoliberalizam na 7 milijardi ljudi. Kako to oni misle. To vam je ko onaj pokret u Vol stritu gde kaže, nas je 99 posto, a vas je 1 posto. Prema tome, taj oblik i ti politički modeli viktorijanskog doba, nisu primenljivi više u XXI veku. To je gubljenje vremena. Dakle, način na koji će države i čovečanstvo da opstane u budućnosti, jeste deo konsenzusa. Ne možete više da upravljate ljudima kao da su oni marva. Ne možete onako da kažete na način Miloša, sikter stoko. Nema sikter stoko, njih je 99 posto. Prema tome, te stvari će morati da se menjaju na globalnom nivou, a da ne govorim o Srbiji, gde je divljački liberalni kapitalizam doveo od 7 miliona ljudi, svakog sedmog na prag siromaštva. Pa to Srbija nije nikad imala. Pa Kraljevina Jugoslavija je imala takozvani državni kapitalizam. To je bila zemlja koja je nakon Vajmarske republike, Vajmarskog ustava iz 1919. koji je prvi Ustav socijalnne države, kojim se kaže da država mora da brine o svakom svom građaninu, a ne da bude noćni čuvar nečijeg imetka. E, 36 odredbi prepisanih iz Vajmarskog ustava je bilo u Vidovdanskom ustavu. Lična svojina je bila u ekonomskom odeljku i bila je u Vidovdanskom ustavu definicija, da država može da oduzme privatnu svojinu ako je to u interesu svih njenih građana. Znači, relativizovan je pojam neprikosnovenosti privatne svojine u Vidovdanskom ustavu, da bi došli sad ovde gde je društvena svojina, što je zapravo svojina građana i onih koji su radili i podizali te objekte, privatizovana na način da su oni lišeni elementarnih prava i nekakva nekadašnja radnička klasa je pretvorena u lumpen-proletarijat.

    Zemlja ovakva, koja ima 23% zvanično nezaposlenosti je u ozbiljnom problemu. I sa ovakvim divljačkim kapitalizmom, ona ne može graditi svoju budućnost. Znate, jer je to politički sistem koji odgovara veoma malom procentu ljudi. Imate nekoliko tajkuna u zemlji Srbiji i ovi svi drugi koji kroz sistem korupcije se dalje bave devastiranjem svega onoga što su stvorili dedovi i očevi, sve to je uništeno, protraćeno ili je završilo u nečijem džepu kao lično bogatstvo. Ovo su pitanja na koja će trebati da se odgovori u budućnosti, jer inače neće biti dobro, jer takva stanja ne mogu biti trajna. Jer kad čovek dođe na ivicu gladi, znate onda ćete najedanput imati ono što nije nikad video grad London, što se desilo ovog leta. Gde se pokazuje, znate nemoć i policije, šta, hoćeš li izvesti vojsku na svoje građane, tako je počela i oktobarska revolucija i francuska, na isti način. Što su ljudi upali u prodavnice hleba, zato što je vladala glad. Jedan od najvažnijih elemenata politike, što bi rekao jedan stari političar Dragoljub Jovanović, politika je sposobnost predviđanja događaja. Znači, vi se morate baviti predikcijama. Šta će jedna situacija proizvest u budućnosti, ako će problemi u toj oblasti da rastu. Vi znate šta je ishod. Prema tome, za taj ishod morate već sada početi da radite ozbiljno, da se taj ishod ne bi desio. I to ne samo u Srbiji, u celom svetu. Ovo zaista jeste potpuno novo vreme i u istoriji ljudskog roda, nikad ništa slično ovome ne možete da nađete kao realnost. Nikad ništa slično.

    Hajde, u redu, evo da ti prepustim da ti brineš o meni. Ni to nije loše. Ali je problem u tome što oni to ne mogu da budu. A ne mogu da budu zato što su nemisleći ljudi. Znate, morate imati kapacitete intelektualne za nešto. Znači vi to prepoznajete, tu vrstu tuposti i gluposti. Znate i taj treba da vas vodi. To je kao u Domanovićevoj pripovetci Vođa. Vi se prepadnete od takvog vođstva. Ne mogu biti gomila stupidnih ljudi koja ti nešto govore što ti, ali na prvoj rečenici vidiš da nema veze sa mozgom. To je ono gde se čovek prepadne. Ovde se više ne radi ni o klasičnim političkim primedbama. Ovde postaje pitanje da li će uopšte cela ta politička infrastruktura, uključujući i političke partije, biti više sposobna da odgovori izazovima vremena koja su pred nama. Mi smo videli šta se desilo duž obale Severne Afrike u arapskim zemljama. Mi smo imali revolucije građana koji su izašli na ulicu i rekli, e pa slušajte, e sad ovo više neće moći ovako. Kao što ste imali ono što ne možete ni da zamislite da imate, okupaciju Vol strita.

    Slušajte, od te liberalne Amerike koja nema ni sindikalni pokret više, a kamoli bilo koji politički otpor, vi vidite kako to raste. Kako se artikuliše i to na nivou pojedinca, koji onda oko sebe skuplja iste takve pojedince i to se prosto širi u toj socijalnoj mreži. Možda jeste Berlinski zid označio simbolično kraj komunizma i to jeste bio totalitarni sistem, ali druga polovina XX veka je uništila i mislećeg čoveka. Kad uništite i problematizaciju i kritiku, kad uništite pobunjenog čoveka kamijevskog tipa na individualnom nivou, kad uništite mišljenje ovim bolonjskim sistemom, dakle uništite sve ono što jeste suštinski definisalo evropsku civilizaciju koja je postojala i svetsku civilizaciju, time ste uništili mišljenje.

    Pa sad imate praksu da idu po američkim univerzitetima i govore, mislite, mislite, mislite, makar pogrešno, samo mislite. A mi imamo zemlju gde ukidate mišljenje. Gde imate cenzuru. Da li oni zaista misle da građani nemaju svest o tome da je celokupna štampa cenzurisana. Da su to ili partijski bilteni ili bilteni službe, to su postale novine u kojim se plasiraju skandali, u kome se plasiraju vesti, u kome se pravi jedan ceo sistem iracionalnog. U kojem je celokupni vrednosni sistem protraćen. Ne možete da dehumanizujete društvo u ovoj meri u kojem je urađeno u ovom divljačkom kapitalizmu, a da ne uništite samo društvo i pojedinca, jer ste uništili etičke temelje. Znači, vi morate da saosećate sa čovekom koji pati. Ne možete da to ne vidite. Nije vam dozvoljeno. To je tabuizirana oblast. To su strašno važni temelji za opstanak. Bez toga opstanak nije moguć. I tako da vi dođete kao đak prvak. Ali ne samo Srbija, nego i cela Evropa. Dajmo sad od početka, da vidimo šta je to što ste izbrisali. Molim vas, neko mora da objasni zašto je Nemačka postala ponovo, posle 60 godina najdominantnija zemlja Evrope. Isto tako, neko treba da objasni kako to su nacizam i komunizam iste stvari. I kako je kroz tu nivelaciju zapravo rehabilitovana Nemačka. I ne možete ni da rehabilitujete i pretvorite one koji su uništili samu ideju čoveka i čovečanstva, što je praksa nacizma, holokausta i razaranja Evrope, najstrašnijeg u istoriji. Da sve to pretvorite u retoriku, pa sad njih da tretirate kao žrtve.

    Pa su sada nemački vojnici, koji su dolazili na teritorije drugih država i pravili zločine, nepojamne žrtve tih koji su se protiv njih borili. Pa ne možete tako da izokrenete stvari. Ako tako izokrenete stvari, imaćete situaciju istu kao pre 70 godina. Sve se to tako plasira. Niko ne stavi prst na čelo da malo razmisli, pa je osim onog parlamentarca engleskog u evropskom parlamentu, koji je izašao i ovo sve rekao. Slušajte, Evropska unija je delegitimisala vlade, delegitimisala je demokratske principe izbora. Slušajte, to treba da se isproblematizuje. Pa što bi neko otišao u takav savez gde će oni da vam odlučuju ko će vam biti premijer. I menjat Ustav i zahtevat da se menja Ustav ko sada u Grčkoj što zahtevaju da se promeni Ustav na način da u Ustavu stoji da je vraćanje dugova važnije od državnih funkcija. Pa slušajte, Grcima onda i ne treba država, ako imate tu ustavnu kategoriju. To nisu stvari koje mogu da se prihvate. Ako se prihvate, one će dugoročno dovesti do vrlo ozbiljnih političkih potresa, ako ne nešeg goreg od toga. Mi smo postali civilizacija koja sve probleme gura pod tepih i tako više ne može. Možda može još u našem životnom veku, ali izvinite, kakvi smo mi to ljudi, šta to ostavljamo nerođenim. Znate, meni je uvek Norveška primer, koja je deo svog novca i bogatstva ostavila belim pčelama, nerođenim. To rade ozbiljni ljudi. I to rade društva koji imaju duboko ukorenjene etičke kodove. To je briga o potomstvu. A mi nemamo ni brigu za ove sada, a kamoli za one buduće.

    Svetlana Lukić: Pominjala sam već upozorenje fiskalnog saveta o dramatičnom porastu javnog duga. U januaru je kroz banke iz zemlje Srbije izašlo 518 miliona evra, što je ubedljivo najviši odliv deviza u poslednjih 5 godina., pet i po puta više nego 2008. godine. Ovo sve zvuči dramatično. Međutim, naš sledeći sagovornik Dimitrije Boarov, smatra da to nisu najlošije vesti.

    Dimitrije Boarov: Da bi neka privreda mogla da se koliko toliko razvija i opstaje, ona mora da ima potrošače. Međutim, jedna opšta psihoza zajedno sa tim lošim vestima iz svetske ekonomije i taj nekakav strah koji se uvukao u čitav narod je i te, kakve takve potrošače stegnuo. Niko ne ulazi u neko ozbiljnije, ni privatno investiranje. Drastično je opala prodaja stanova. Imamo jedno stanje grča i u srpskoj ekonomiji, koja inače nije bila ni dovoljno fleksibilna, niti je imala dovoljno ideja i jedan potpuni zastoj reformi javnog sektora, pogotovo ko još uvek kontroliše polovinu kapitala u Srbiji, tako da sad imamo jednu situaciju u kojoj niko nema legitimitet da krene sa nekom ofanzivom, sa nekom razvojnom politikom, sa nekim prodorima. U takvom jednom ambijentu je strah postao ključna reč i za ekonomiju. Strah nije nikad dobar saveznik, naročito u ekonomiji. I u politici strah ima taj efekat da se uvek zamrzava postojeće stanje i to je na paradoksalan način i šansa trenutne vladajuće koalicije, da u ovoj ili onoj varijanti ostane takva kakva jeste. To naravno nije samo po sebi katastrofalno, ali katastrofalno bi bilo ako bi ta koalicija izvukla zaključak da je to politika koja je dobra za Srbiju. Ona je možda dobra za tu aparaturu, ali nije dobra za Srbiju. Čitava ta dramatizacija oko, na primer učešća javnog duga u BDP-u, da li je preskočen zakonski limit od 45% za 1% ili za 2% i da li ćemo imati BDP 0,5% veći ili 1,5% veći, ja neću da kažem da je to beznačajno, ali problemi su Srbije i srpske ekonomije daleko ozbiljniji.

    Problem je što Srbija nikako da izabere ni svoj osnovni politički strateški put, pa u tom kontekstu ne može ni da izabere neke svoje ciljeve u takozvanoj međunarodnoj podeli rada, kako se to u marksističko vreme govorilo. Kad bi u Srbiji prevagnule definitivno i konkretno neke snage proevropske, prozapadne, to bi imalo pozitivnog uticaja na srpsku ekonomiju, ja bih prihvatio da Srbija bude mnogo više zadužena i mnogo više zavisna od odluka izvan Srbije, jer mislim da bi to bilo pozitivno za Srbiju. Tamo gde Srbija ima punu nezavisnost odlučivanja, nisam siguran da su donete baš pametne odluke. Tamo gde je zavisna, nisu sve odluke pametne ali su mnoge racionalne. Tako da ja, na izvestan način, ne osuđujem politiku zaduživanja, koju je vodila poslednja vlada. On je pokušavao, pogotovo proinflatornim merama da spreči jednu ozbiljniju katastrofu u Srbiji. Naravno, kritičari takve politike, kažu jeste, on je sprečavao katastrofu, ali zapravo nije sprečio nego samo odložio. Što opet ima u tome istine, u ekonomiji se katastrofe mogu odlagati, ali često se ne mogu sprečiti takvom politikom koja zadržava sve igrače na svojim mestima, a neki od njih očigledno moraju da otpadnu. Prema tome, ovaj trend klizanja Srbije u probleme je veoma opasan i u tom smislu gotovo je već smešno, ja ne mogu da shvatim mnoge političare naše, koji i dalje cede tu kosovsku drenovinu, gotovo je to tragikomično kakva će tabla stajati ili hoće li biti fusnota. Ti simbolički atavizmi nemaju veze više sa životom i nikoga više ne zanimaju, ali očigledno pokušavaju da se instrumentalizuju u domaćem političkom ratu, koji nikako da se okonča.

    Ne možete vi u Evropi više da zamislite državu i bilo kakvu privredu i bilo kakve usluge da razvijate, na jednom tržištu gde potrošači imaju prosečnu platu 300 evra. Recimo, ne može na tržištu od 7 miliona 300 hiljada ljudi sa prosečnom platom od 330 evra, da postoji 40 državnih pozorišta, 120 muzeja. Da imate oko 800 škola viška. Znači, mora se ići na, to je pokojni deda Avram govorio, on je to zvao singapurski model, dok nemate najmanje hiljadu evra po potrošaču, vi ne možete da imate savremenu strukturu potrošnje na jednom tržištu. A kad nemate takvu tražnju, onda imate višak nezaposlenih. Nema više firmi sa 10, 12, 15 hiljada zaposlenih. Prema tome, morate te ljude da zaposlite po burekdžinicama, ali i to naravno, zavisi od toga da li taj koji je zaposlen ima novaca da se hrani u gradu, a ne kod kuće na smederevcu. Znači, gradski čovek mora da ima 1000 evra plate, da bi mogao da radi ceo dan, to jest od 9 do 5. Moderan način života podrazumeva jedan donji prag plate. Ponavljam, sa nekim niskim zaradama vi ne možete uopšte strukturu formiranja BDP-a da oformite kakvu imaju savremene države. E sad, ne može Srbija da kaže dobro, hajde da podelimo 1000 evra plate, pa ćemo izdržati 2-3 godine dok se ta struktura ne stvori i tako dalje. Tu je problem, što Srbija mora imati relativno značajno korišćenje spoljne akumulacije, pod povoljnijim uslovima od ovih koje sad ima, a da bi imala povoljnije uslove, mora politički da se smiri i da se politički izjasni. Mi ćemo odlučiti kad šta hoćemo od Evrope, šta hoćemo od Rusije, a dovoljno smo značajni da su za to zainteresovani i Rusija i Brisel. Duhovito je to rekao pre neki dan u TV dnevniku Predrag Simić, koji je rekao da je Zapadu svejedno da li će na izborima u Srbiji pobediti kauboji ili Indijanci. To je svejedno. Ako je divlji Zapad, onda je stvarno svejedno da li će vladati ovaj klan Vajat Erpovih ili onih drugih, ako je O.K. koral ključna reč političkog života na jednoj teritoriji, u jednoj državi.

    Prema tome, ja vidim nekakav izlaz za Srbiju u tome da postepeno bar kod građanstva sazreva svest o tome da od opredeljivanja za istočni ili zapadni blok ili za patriote ili za izdajnike, nema ništa. Da se definitivno mora, a tu bi trebalo značajniju ulogu da odigra intelektualna elita, da se jednom shvati da sve zemlje u Evropi, pa i sama Rusija, se nalazi pred istim pitanjem. Da li ćemo živeti po nekim evropskim standardima, da se naravno mora uporno graditi pravna država jer bez pravne države nema ničega, onda vladaju monopol i sivi centri, bilo politički, bilo mafijaški, bilo ekonomski, bilo finansijski, samo pravna država je brana prema toj jednoj gotovo šumskoj tendenciji, prirodnoj tendenciji za svaku prašumu je da jači tlači. Ja smatram da se mora energičnije i odlučnije Srbija izvući iz stare matrice problema, da se konačno mora ozbiljnije poraditi na tim takozvanim evropskim integracijama, jer to je najkraći put u civilizovani svet i da treba raditi na privlačenju stranog kapitala, po cenu da Srbija poveća i dalje zaduženost. I taj domaći javni sektor gotovo fizički zaustavlja priliv stranog kapitala. Jer prošlo je ono vreme kada su oni koji su držali svetski novac rađe radili sa državama i sa velikim državnim koncernima, uz državne garancije i oni hoće direktno da prate sudbinu tog svog kapitala, znači hoće da budu prisutni ovde. Sada mnogi kažu, evo Rusi su spasli NIS. Evo sada oni imaju odjedanput godišnji profit od 350 miliona evra. Naravno, tu se umešao taj fantastičan sklop cene nafte na svetskom tržištu. Razjurili su niz parazita oko NIS-a i to je rezultiralo tim profitom. Ako bi se razjurili razni paraziti oko EPS-a, oko Telekoma i oko drugih velikih krupnih sistema, ali jedini način je da se oni privatizuju. Mislim da bi onda i priliv stranog kapitala pod mnogo boljim uslovima od pozajmica uz garanciju države, doprineo oporavku Srbije jer Srbija ne može iz svojih sredstava ništa uraditi.

    Ako ne može novoj generaciji da ponudite posao, to izaziva katastrofalne socijalne posledice. To jača kriminalnu zonu, dovodi do bele kuge, javlja se ta civilizacija političkog ponižavanja, jer moraš da uđeš u stranku da bi postao portir u nekom javnom preduzeću. Neracionalno se ljudi zapošljavaju. Vi imate recimo, Vojvodina vode sa 800 zaposlenih, od kojih 350 ljudi se otimaju o to malo posla i nadležnosti koje to preduzeće ima. I ljudi propadaju i čak i ti koji su zaposleni, jer nema posla. Prema tome, recesija u jednoj tako siromašnoj zemlji kakva je Srbija, je mnogo gora od recesije u nekoj Švedskoj ili Norveškoj. To je katastrofa. Prema tome, mora Srbija da se prilagodi, mora da se sagne i da zapravo otvori prostor za neke investicije, za neke druge gazde. To nije lepo reći, ali nema drugog izlaza. Sve drugo podrazumeva decenijsko odricanje novo, za koje više niko nema snage. I ja zbog toga to govorim, ne zato što mislim da je Zapad dobar gospodar. Svaki gospodar je gospodar. Ali u nekim situacijama vi morate da se prilagodite okolnostima, da biste spasli goli život. Međutim, ono što se sada predlaže Srbiji, to su recepti za neku razvijeniju i stabilniju državu, bolju socijalnu situaciju. Jer ako grčkom šefu neke male željezničke stanice treba da smanjite platu sa 8 hiljada evra na 6 hiljada evra, pa bože moj. Ali ako nekom treba sa 350 evra da ga oterate na ulicu, to je mnogo veća katastrofa. Ja smatram da ta priča o smanjivanju državnih troškova i smanjivanju javne potrošnje, ona bi trebalo na nekim sektorima da se smanji, ali od toga generalno privreda ne može dobiti ništa, jer ona na nizu sektora treba da se poveća, da bi dobili pravnu državu, da bi dobili neki red, neku takozvanu državnu infrastrukturu. Vi sad imate tu apsurdnu situaciju, ti oružari famozni, koji već 20 godina, svake godine oružari izlaze nešto traže. Bilo bi lepo kad bi Srbija mogla da kaže ovako: Izdržavamo sever Kosova, plaćamo tamo aparat, ne skupljamo nikakve poreze, dajemo struju besplatno i tako dalje. To je u nacionalnom interesu. Dobro. Sad imate Kragujevac. Sad ulažemo u auto put, dajemo besplatno zemljište, plaćamo stimulacije da Fiat tamo zaposli neke ljude, ali hajde da plaćamo i besplatno da ti oružari ne plaćaju doprinose, pa hajde Kragujevac da izdržavamo. Dobro. Ali ko će da izdržava Smederevo, Bor i tako dalje. Bilo bi lepo kad bi postojao neki famozni nacionalni budžet, koji bi sve to održavao, svim oružarima, malinarima, traktoristima i ne znam kome, plaćao šta oni traže i vadio ih iz teškoća. Međutim, to nije moguće.

    Pogledajte samo sudbinu Vojvodine. Dok je bilo moguće nešto cediti za javne potrebe iz Vojvodine, to se radilo i Vojvodina je to trpela. Na kraju. Vojvodina je propala. I šta sad. Sutra ćemo morati spašavati Vojvodinu. To je put bez izlaza. Prema tome, ti oružari, oni mogu samo na račun cele Srbije, to jest drugih ljudi se lečiti za badava. E sada, to znači da ne mogu ti oružari imati 3000 zaposlenih, mogu imati 300 zaposlenih. Ali, da bi oni koji izgube posao imali šansu da se bave nečim, da pređu u neki sektor usluga, da se prekvalifikuju u nešto, to nešto mora da ima održivost. Da bi to nešto imalo održivost, moraju doći neke investicije da se ti sektori steknu određenu tražnju. To se prećutkuje, ali i kafane su u krizi. Ima 100 hiljada kafana, a ja mislim da 2 hiljade rade profitabilno, a ostalo ide na račun poreskih utaja i ne znam, špekulacija i tako dalje. I mora da se preseče sa tom ekspanzijom korupcije, koja je stvarno zahvatila državni aparat do samih vrhova, to jest u nekim normalnim, standardnim državama, krade se na vrlo visokom nivou. A kod nas i na niskom.

    Svetlana Lukić: Po vertikali.

    Dimitrije Boarov: Po vertikali, do onog koji deli brojeve u policijskoj stanici ujutru, da možete da promenite pasoš. Kad je Mehmed osvajač bio mlad sultan,  dvadesetak i nešto godina je imao, on je osvojio Konstantinopolj i pustio da se opljačka. I posle 3-4 godine, on je imao užasnih finansijskih problema, jer taj Konstantinopolj dok nije bio osvojen, on je plaćao danak Turcima, koji je bio 80% tadašnjeg sultanskog budžeta. I taj Mehmed osvajač je, pošto nije imao para, posle dve godine, on koji je osvojio Konstantinopolj, nije mogao da osvoji Beograd i izgubio bitku kod Beograda. Znači taj neiskusni Mehmed osvajač je osvajanjem Konstantinopolja u narednoj deceniji uništio finansijsku stabilnost te mlade otomanske države. To isto se događa kad poharate taj javni sektor, evo i novosadski primer, 2004. godine Demokratska stranka i Liga su izgubile izbore u Novom Sadu, a pošto su mislili da ih neće izgubiti, oni su ostavili 4 milijarde u gradskom budžetu. I ostavili su relativno zdravu komunalnu privredu. I onda je došla Maja Gojković i radikali su došli na vlast, oni su to sve potrošili i uspostavili neka nova pravila zapošljavanja, pa sad imate paradoks na primer, da jedan grad kao što je Novi Sad, između 200 i 400 hiljada stanovnika, zavisi kako merite, da u takvom jednom gradu gradsko groblje ima teškoće. Tu mnogo sveta umire, te usluge su veoma skupe, finansijske teškoće ima i gradsko zelenilo, ima gradski saobraćaj, mislim sva komunalna preduzeća imaju teškoće zato što su pretovarene radnom snagom i što se rasipalo na razne projekte koji ne vraćaju novac. Prema tome, ta jagma o kojoj govorite, ona vrlo destruktivno deluje na privredni polet.

    Ja smatram veoma bitnim nekoliko stvari tu, koje su po mom mišljenju prilično ubrzale promene koje će, kako da kažem, blagotvorno delovati na razvoj političkih prilika u Srbiji. Prvo, ja mislim da istrošenost jednog modela vladavine u Rusiji, koja čini mi se dosta upadljiva sada, i vidi se po tome što recimo i ta naša opozicija koja se večito klela u Kremlj i u Moskvu i kako Putin rešava stvari i oni sad ćute. Znači, to je napuklo. Ta priča o toj neutralnosti, prema kome si neutralan, da će ta priča presahnuti i to će mislim biti veoma značajno za politički život u Srbiji. S druge strane, Srbija u ekonomskom pogledu može da se takmiči u regionu. To je prostor gde Srbija treba da ostvari ekonomske benefite. To je neko naše prirodno tržište i u tom smislu treba prilagoditi tu generalnu politiku, da jednom taj region prestane da se plaši naših ludaka i naše težnje za suprimacijom za koje Srbija jednostavno nema performanse. Ne možeš ti biti najjači u svojoj ulici, ako nemaš mleka da piješ i nemaš salu za bildovanje. Znači, opet je tu veza neposredna između ekonomskih rezona i politike. Znači mi moramo voditi doista, nije to zahtev, jeste zahtev Evropske unije, ali on je racionalan. Ta politika regionalne saradnje mora biti apsolutno iskrena i mora se promeniti u tom smislu da ne zaziru ljudi od nas. Ili stvari mogu krenuti prema mađarskom slučaju, da se podupire ponovo nacionalizam, ali ja mislim da će i Mađari brzo odustati od tog instant nacionalnog i ekonomskog oporavka. I treće, vidim da naši vodeći mediji, oni stalno seire nad krizom kapitalizma, nad krajem svetskih monopola.

    Ne mora se to zvati kapitalizam sutra, ali ja ne verujem u transformaciju kapitalizma u pravcu apsolutne regulacije svih tokova i u tom smislu imam zebnju da vodeća, sada evropska zemlja Nemačka, ne padne u zabludu da se ono što može da se organizuje i može da funkcioniše u Nemačkoj, da oni ne padnu u zabludu da to može biti recept za vladanje Evropom. To je onda opet jedan opasan put. U tom smislu ja nisam baš potpuno siguran da li je to nemačko vođstvo dobro za Evropu. Čak i ako imaju dobre namere, mislim da stvari mogu otići u pogrešnom smeru, da se sve može regulisati, da se sve može kontrolisati nekim revizorima i da svi mogu slušati. Mislim da to možda se može postići, ali na nesreću Evrope. Znači, Evropa mora postati Evropa različitosti kako je izvorno i zamišljena. I zbog toga ja smatram da ulazak Srbije u Evropu nema nikakvu opasnost za identitet same Srbije i samih Srba i same ćirilice ili ne znam šta sve ne. Verujem da će taj slogan Evropa različitosti opstati, jer to je jedina platforma na kojoj Evropa može prosperirati. Tako da ja mislim, ja nisam pesimista, neki katastrofičar i mnogo puta sam se raspravljao i sa ekonomistima mnogo bolje obrazovanim od mene u ekonomiji, ja smatram da jedna riskantnija ekonomska politika u Srbiji koja bi podsticala razvoj, po cenu većeg zaduživanja, povezana sa političkim radikalnim političkim ustupcima prema onoj staroj šemi političkih ideja, koje su upropastile po mom mišljenju Srbiju, da taj jedan melanž različitih akcija može stvoriti bolji prostor da Srbija postane bolje mesto za investiranje, a onda će postati i bolje mesto za život.

    Ja sam zabrinut zbog jedne elementarne nekompetencije državne administracije. Toliko ima sada već apsolutno nekompetentnih ljudi i nesposobnih ljudi, na tako osetljivim i tako važnim državnim pozicijama, da od tog se bojim. I pogotovo, ukoliko posle izbora, mada ja ne mislim da su to neki istorijski izbori, lako je moguće da od više loših rešenja na kraju pobedi neko najlošiji. Da onda se ta inkompetencija, neobrazovanost uz koju obično ide i alavost, da to nas ne dovede u situaciju da počnemo još oštrije da radimo u korist svoje štete.

    Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Slušali ste Branku Prpu i Dimitrija Boarova, pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

     
    Emisija Peščanik, 02.03.2012.

    Peščanik.net, 06.03.2012.

     
    Ver peliculas online