Naslovnom stranom Politike danas (9. aprila) dominiraju dva naslova: jedan (veći) je “Lepota donosi glasove”; drugi (manji) je “Ubice sve brutalnije”.
Šta nam govore tekstovi ispod naslova? Prvi skreće pažnju na to da “istraživanja pokazuju” (naravno, ne znamo koja i kakva) da se “žene više od muškaraca na izborima rukovode izgledom kandidata i njegovim ponašanjem”. Te tako, “poznato je i da činjenice koje nemaju mnogo veze sa politikom odlučuju kakv treba da bude predsednik države”. Da nekome od čitalaca slučajno ne bi promakao suptilni nagoveštaj iz teksta, rečenica posle podnaslova glasi “Boris Tadić, predsednik DS-a, jedini uvek ima više simpatija ženskog pola”. Tekst naglašava i da prema rezultatima popisa u Srbiji ima 51,25 odsto žena, tako da je poruka jasna: nema potrebe da se bavimo politikom ili analizom izbornih obećanja, programa i prethodnih postignuća kandidata: pobediće najlepši.
Istini za volju, skreće se pažnja i na to da žene glasaju manje od muškaraca, jer imaju veću “rezervu” (Čega? Benzina? Sala na bokovima?), mada su, prema rečima sagovornice u tekstu, 2000. napravile promenu jer su izašle na izbore u istom broju kao muškarci, što se objašnjava time da su žene “u tom momentu imale izgrađenu svest da su potrebne promene”. Dakle, imale su svest pa su je izgubile, nema potrebe da brinemo, sve se vratilo na normalu, žene opet glasaju za najlepše i ne zamaraju svoje lepe glavice politikom.
Neverovatna količina seksizma u tekstu indikativna je gotovo jednako kao i njegova poruka, ali još je indikativnije samo pozicioniranje teksta. Naime, dok se on nalazi na naslovnoj strani, za srpsku političku scenu i pozicioniranje pred izbore mnogo važnija vest – da je grupa fašista fizički napala i ranila pripadnike policijskih snaga, koji su pokušavali da omoguće preseljenje romskih porodica u predviđeni smeštaj u Resniku – našla se tek na devetoj strani. I to u okviru izveštaja o obeležavanju Svetskog dana Roma. Dakle, ono što nam najuticajniji dnevni list poručuje je: pustite sitnice poput fašizma i društvenih nejednakosti, poznato je da o tome ko će biti predsednik države odlučuje dobar izgled. Uz to, nudi nam se i prigodna fotografija mlade žene sa frizurom a la Julija Timošenko, te se tako nedvosmisleno pokazuje da, mada tekst govori o ženama, on cilja pre svega na heteroseksualne muškarce.
Tekst koji sa pomenutim člankom deli gornju polovinu naslovnice, “Ubice sve brutalnije”, u ovom kontekstu je očigledno samo senzacionalistički dodatak, koji služi tome da čitaocima odvuče pažnju sa ozbiljnijih političkih tema ukazujući na važan savremeni trend (kao “Zime sve hladnije”). Pri tome, on uspešno izbegava da postavi pitanje o tome, na primer, koji su uzroci nasilja u društvu (uključujući i nasilje nad ženama), na sličan način na koji prethodni tekst izbegava da razmotri zašto žene ređe izlaze na izbore od muškaraca. (Kad smo već kod istraživanja, ona pokazuju da žene izlaze na izbore u približno jednakom broju, dok su nešto sklonije političkom angažmanu u privatnoj sferi – npr. pisanju blogova – nego u javnoj sferi, naročito kada postoji opasnost od nasilja, kao npr. pri učešću u demonstracijama, mada se i tu nejednakosti smanjuju. Vidite na primer http://escholarship.org/uc/item/3545w14v#page-9 ). Isti tekst uspešno zaobilazi i pitanje zastupljenosti žena u politici (kada bi činile apsolutnu većinu, možda bi muškarci glasali za lepše političarke, a ne one sa ozbiljnijom političkom agendom?). Umesto svega toga, dobijamo školski primer distrakcije, kako je to lepo opisao Čomski (Chomsky): red trivijalnosti, red senzacionalizma, red fotografija poluobnaženih žena, red ubistava. Pa sve ispočetka.
Još 1985, američki edukator Nil Postman (Neil Postman), u knjizi “Amusing ourselves to death: public discourse in the age of show bussiness” (Zabavljajući se do smrti: javni diskurs u doba šou biznisa), izneo je tezu da je Haksli pobedio Orvela: naime, u medijskom diskursu više nema potrebe za Velikim bratom, koji kontroliše reči (pa i misli) svojih subjekata da bi od njih sakrio činjenice. Naprotiv, kao u Hakslijevom Vrlom novom svetu, građani će biti previše zabavljeni trivijalnostima da bi ih zaista bilo briga za događaje oko njih – događaje kao što su na primer napadi građana na policiju, motivisani rasnom netrpeljivošću prema Romima u Resniku. Režimski mediji u Srbiji devedesetih su možda nalikovali Orvelovoj viziji; danas imaju neuporedivo više sličnosti sa Hakslijevom.
Opšta promocija lepote i optimizma, nažalost nije ograničena samo na režimske medije. Na koncertu poznatog beogradskog benda, prvom posle dosta godina, frontmen u par navrata govori publici da je važno samo to da svi budu pozitivni i da će sve biti u redu. Moji drugari i ja smo krajem devedesetih slušali taj bend zato što ništa nije bilo u redu, i zato što je njihova muzika predstavljala dobar način da se to izrazi. Ne mislim da je stanje sada mnogo bolje i nadam se da klinci koji danas slušaju tu muziku znaju da mnogo toga nije u redu, i da su spremni da to promene.
Ili možda parcijalna ili potpuna lobotomija jesu način da se uspešno preživljava u Srbiji. Samo lepo i pozitivno. Videla sam, ima ona izborna koalicija na čijem bilbordu je neko lepo cveće, možda treba glasati za njih. Samo lepo i pozitivno.
Fool control indeed, my friends.
Autorka je gostujući predavač na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti.
Peščanik.net, 10.04.2012.
