U avliji doma Veljkovića – gde je CZKD – s onom turskom kaldrmom da čovek vrat slomi, noć je bila vetrovita kao da nije prolećna.
Mi koji nismo prošli „higijenu nesećanja“ o kojoj pesnik govori, imali smo problema s nekim sećanjima. Davno je to bilo, novine su objavile fotografiju koja pokazuje – u kavani hotela Majestic – Krležu kako sedi u društvu I. Andrića i B. Ćopića. Kako ste se osećali pored Krleže, pitala je novinarka Ćopića, on kao da zamuckuje kaže da ne zna kako se osećao „fra Ivo“, a za sebe šeretski dodaje – „ja sam se osećao kao bosansko jagnje pored zmaja“. Muka je to naša – a ništa manje i hrvatska – s Krležom. Obznanio je doktor Palavestra iz dične nam SANU da je Krleža i kao pisac i kao čovek „tragična pojava“ nedostojna pažnje, jednom rečju „nula ispod jedinice“, kako bi rekao slavni Nikolaj Velimirović, onaj „večni putovođa naš“, po rečima doktora K. koji se zakitio različkom. U Palanci tako mali sude velikanima.
Hladna balkanska kiša je polivala kaldrmu, a mi gledali Krležin san o drugoj obali, odnosno dramatizaciju putopisa Izlet u Rusiju.
Sam Krleža je sišao s pozornice među nas i sve više smo gledali publiku nego dramu – tekst znamo napamet. J. Ćirilov dobro čita tekst i to maštovito, ali – mnogo je toga zaboravio kako nam se čini. Daroviti Milutin Milošević – bez bradice ko zna zbog čega – u ulozi pisca je spasavao sve. Uverljiv je i sugestivan i obraća se nama sada i ovde u trenutku kada smo dočekali ostvarenje svojih ideala – to su Krležine reči – i stigli u nacionalističkom ludilu na „drugu obalu“ nacionalnog sunovrata. Glumci su sjajni, a sve ih „nosi“ M. Milošević u ulozi Krleže iz dalekih dvadesetih godina XX veka. Sada se Palanka zbunila, pa čak i ozbiljni kritičari kao da ne vide o čemu se radi. Ne bi trebalo svaljivati – mi to i ne činimo – krivicu na rediteljsku ekipu. Dobro su oni to uradili. Krivica je na publici, ne onoj tek koja je bila prisutna, nego u širem smislu reči. Nema danas u Beogradu – ni u Zagrebu kako kažu – mnogo onih koji bi imali hrabrosti da Krležu čitaju i slušaju. Daleko je gledao i sve nas je video. To se videlo i u ovoj vetrovitoj noći na kaldrmi doma CZKD – mi smo fatalno kontaminirani i još je rano za punu dekontaminaciju u nacionalnim razmerama. Govori Krleža o Lenjinu kao putniku koji je krenuo za svojim snom o drugoj obali i naravno nije stigao. Pokazuje zdanje osvetljenih prozora – zlogasnu GPU ili ČEKU u kojima se „perverzno ubija“ – i taj Krležin Lenjin je štirnerijanska vizija čoveka koji hoće na drugu obalu, koji beži iz sveta u kojem se perverzno ubijalo vekovima pod svim režimima – i pod carskim i pod staljinističkim. Oni koji znaju kakvu je ulogu igrao jedan pisac u Krležinom životu i delu – i u delima mislilaca s početka XX veka – znaju da ovo nije odbrana ni Lenjina ni Staljina. Pisac je Maks Štirner, a knjiga se zove Der Einzige und sein Eigentum, odnosno Ego i njegovo vlasništvo. Ovaj Lenjin iz Krležine utopije je takva jedna štirnerijanska umetnička fikcija a ne realna ličnost Lenjina od koje će se roditi Staljin, kao i mnoštvo onih pukovnika kojima je pisac dao ime – Barutanski. Od Ničea do Krleže i modernih političkih personalista, Maks Štirner je bio opsesija svima i utisnuo je pečat svima u totalitarnim sistemima XX veka. Istorijske ideale realnog Lenjina ostvario je Staljin jer se utopija obistinila kao sistem neslobode. Utopije u sebi nose snagu inspiracije koju stvarnost ruži i ubija. Da nije tako ne bi bilo onih „antibarbarusa“ koje sam Krleža umalo nije glavom platio, i uvek je tako bilo. Otkrio je Kolumbo – takođe Krležin junak – kontinente i nije kriv zbog svog sna o drugoj obali – gaženi su narodi i ubijani Biblijom i rakijom, a onaj štirnerijanski čovek sam sa svojim svojstvima je najveći gubitnik. I tu je trebalo „proširiti“ scensku koncepciju ovog dela. Ona je jasna mnogima, ali nije malo i onih koji su krležijansku fikciju bukvalno razumeli. Najviše zbog toga što smo na rubu obale nakon ostvarenja nacionalnog sna o državi.
Već u proscenijumu je sve bilo jasno – kada je Krleža sišao među gledaoce – bilo je jasno da smo na drugoj obali tužni i zbunjeni.
Na nekoj obali našeg nacionalnog sna na kojoj je još odjekivala srpska artiljerija dok se podalje još vijorila hrvatska šahovnica ili neki tamo bošnjački steg zeleni. Pre punih stotinu godina Krleža je bio u Beogradu i hitao je za svojim snom na Bregalnicu i slučaj je hteo da u kavani beogradskog hotela Moskva ostane živ. Ostalo znaju oni koji hoće da znaju. I kada je sen piščeva ponovo došla u Beograd i kada je glumac M. Milošević zaista sjajno odmahnuo rukom, šteta što mu u ruci nije bilo onog legendarnoga šešira Krležinog po kojem ga pamtimo u Beogradu dok je hodao Ulicom kneza Mihaila negde prema kafani Majestic. Sumorna kišovita noć se spuštala na krovove podno Vračara i predstava se završila. Bili smo na drugoj obali sa svojim ostvarenim idealima nacionalnim. U publici koliko smo zapazili nije bilo ni jednog zvaničnika iz SANU. Ili ih mi nismo primetili.
Predstava je bila ipak dobra i u odnosu na onu posetu piščevu Beogradu od pre stotinu godina, Krleža je dobro prošao – ipak je dobro prošao.
Zapisi iz palanke
Peščanik.net, 19.05.2012.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
